Dok Vučić priča o pomirenju, tabloidi šire mržnju

U najnovijem Mostu RSE razgovaralo se o krizi u odnosima između Srbije i Bosne i Hercegovine. Sagovornici su bili čelnici dve nevladine organizacije - Aleksandar Popov, direktor Centra za regionalizam iz Novog Sada, i Vehid Šehić, predsednik Foruma građana Tuzle. Popov i Šehić su kopredsednici Igmanske inicijative, pokreta koji okuplja 140 nevladinih organizacija iz regiona i radi na pomirenju i normalizaciji odnosa među državama bivše Jugoslavije.

Bilo je reči tome zašto je obeležavanje dvadesetogodišnjice srebreničkog genocida, umesto da bude povod za praštanje i pomirenje, u velikoj meri pogoršalo odnose između Srba i Bošnjaka, koliko je stvaranju napete atmosfere doprineleo odbijanje srpskog rukovodstva da prizna srebenički genocid, a koliko ponašanje bošnjačkog rukovodstva koje je stalo iza Nasera Orića, zašto su nakon napada na Aleksandra Vučića tabloidi u Srbiji krenuli u kampanju širenja mržnje i pored toga što je sam Vučić davao pomirljive izjave, kao i o tome može li uopšte doći do pomirenje dok se ne prihvate činjenice o Srebrenici koje su utvrđene presudama najviših međunarodnih sudova.

Omer Karabeg: Zar nije tragično što je dvadeseta godišnjica genocida u Srebrenici bila povod za stvaranje napete atmosfere kakve nije odavno bilo u odnosima između Srbije i Bosne i Hercegovine? Rekao bih da su u ovom trenutku odnosi između Beograda i Sarajeva na najnižem nivou od završetka rata.​

​Aleksandar Popov: Po meni, to je samo nastavak stanja koje smo imali i ranije. Vi ste rekli da su ovo najgori odnosi unazad ne znam koliko godina, međutim, odnosi između Srbije i Bosne i Hercegovine nikada nisu normalizovani. Od Srbije su se očekivale bar dve stvari. Prvo, da pomogne u suočavanju sa ratnom prošlošću, a tu je najznačajnije prihvatanje onoga što se desilo u Srebrenici, i drugo - doprinese da se od Bosne i Hercegovine napravi funkcionalna država, što Srbija nije učinila, jer je nekritički podržavala predsednika Republike Srpske koji je najavljivao raspad Bosne i Hercegovine.

Ovo što sada imamo je samo kulminacija tog stanja. Bilo je tu raznih pokušaja. Bivši predsednik Srbije Tadić se je uz posredovanje Turske sastajao sa članovima Predsedništva Bosne i Hercegovine, ali su ti susreti bili više manifestacionog karaktera i nisu doprineli da se napravi ozbiljniji korak u normalizaciji međusobnih odnosa.

Vehid Šehić: Odnosi između Bosne i Hercegovine i Srbije su u prvom redu opterećeni ratnom prošlošću. Političari različito vide karakter rata i optužuju jedni druge. Dodatni problem je i revizija istorije Drugog svjetskog rata u Srbiji i Hrvatskoj, što se neminovno odražava i na Bosnu i Hercegovinu. Odnosi između Bosne i Hercegovine i Srbije nikada nisu bili iskreni zato što za to nije postojala politička volja - kako u Beogradu, tako i u Sarajevu.

Ono što možda budi nadu su odnosi među običnim građanima ove dvije države koji su daleko bolji, na daleko višem nivou i sa daleko više povjerenja nego što je to slučaj kod političara. Ovdašnji političari ne osjećaju Bosnu i Hercegovinu kao svoju državu na način kako je osjećaju građani. Jedni uvijek gledaju u Beograd, drugi u Zagreb, a treći u zadnje vrijeme u Tursku. Dokle god oni budu razroki, imaćemo ovako nestabilnu situaciju u Bosni i Hercegovini, a samim tim i u regionu.

Omer Karabeg: Čini mi se da je ono što se dogodilo na srebreničkoj komemoraciji žrtvama genocida dugo pripremano netolerantnim izjavama i sa jedne i sa druge strane.

Aleksandar Popov: Naravno. Mislim da je poslednjih mesec dana atmosfera dovedena do usijanja. Krenulo je sa hapšenjem Orića, a onda je došla najava britanske rezolucije o Srebrenici. Srbija je reagovala na neadekvatan način. Digla se panika, iako se Srbija u toj rezoluciji i ne pominje. Rečeno je da su Srbi proglašeni za genocidni narod i da je ta rezolucija uvod u ukidanje Republike Srpske.

Kruna svega bila je kada je predsednik Srbije zatražio od Rusije da stavi veto. Sve je to stvorilo ružnu sliku, a napetost je podignuta do maksimuma. A šta se ustvari dešavalo? Rusija i Zapad su u Savetu bezbednosti povodom Srebrenice nastavile svoje nadmetanje izazvano ukrajinskom krizom, a ovde u regionu Srbi i Bošnjaci su se nadmetali ko gubi, a ko dobija tom rezolucijom. Stvorena je atmosfera koja nije obećavala ništa dobro, pa se onda dogodilo da napad na Vučića baci u zasenak celu komemoraciju i ono što se u Srebrenici dogodilo pre 20 godina.

​Vehid Šehić: Do usijane atmosfere je došlo jer nismo spremni da prihvatimo ono što se desilo u Srebrenici. Isto tako, nismo spremni da prihvatimo činjenicu da u Bosni i Hercegovini niko nije nevin, kada su u pitanju ratni zločini, mada odgovornost nije ista. Ovdje se još uvijek osumnjičeni za ratne zločine, čak i osuđeni ratni zločinci, predstavljaju kao nacionalni heroji i zaštitnici nacionalnih interesa.

Mi još uvijek, kada govorimo o ratu, optužujemo jedni druge. Niko neće da prihvati činjenice. A činjenica je da je na Bosnu i Hercegovinu izvršena dvostruka agresija, jer su oružane snage dvije susjedne države - Srbije i Hrvatske - bile na teritoriji Bosne i Hercegovine. To je po međunarodnom pravu agresija.

Činjenica je, takođe, da je došlo i do građanskog rata u Bosni i Hercegovini. Još uvijek se živi u ratnim rovovima kako u Sarajevu, tako i u Banja Luci. U Banjaluci priznaju samo građanski rat, a u Sarajevu samo agresiju. Tome treba dodati i jedno opasno shvatanje, koje datira od 1991. godine, kada je tadašnji predsjednik Vrhovnog suda Hrvatske rekao da se u odbrambenom ratu ne može počiniti zločin. To je u jednom trenutku bilo prihvaćeno i u Bosni i Hercegovini.

Na žalost, ni Tužilaštvo i Sud BiH nisu ostvarili onaj zadatak radi kojeg su osnovani, a to je da efikasno procesuiraju ratne zločince. Imate jako osjetljive predmete koji stvaraju nezdravu atmosferu u Bosni i Hercegovini. Niko ne može reći da se nije desio zločin u selu Zalazje i na mnogim drugim mjestima. Nikada političari nisu zajednički otišli na mjesta stradanja građana Bosne i Hercegovine. Uvijek svako ide svojim žrtvama.

Omer Karabeg: Mislim da je bilo netaktično s Vučićeve strane kada je rekao da je doneo odluku da ide u Srebrenicu nakon što su Rusi uložili veto na britansku rezoluciju. To je značilo - idem na mesto genocida, ali želim da znate da ne priznajem taj genocid.

Aleksandar Popov: To nije bila dobra poruka uoči odlaska na stratište u Srebrenicu. Cela stvar je ovde nepotrebno dovedena do usijanja. Za Srbiju i Republiku Srpsku sporna je bila reč genocid koja se pominjala u britanskoj rezoluciji, pa se onda prebrojavalo koliko je puta bila pomenuta u tom tekstu. To je bilo izlišno, jer je srebrenički zločin već ranije u nekoliko navrata bio okarakterisan kao genocid.

Prvo presudama Haškog tribunala, zatim u presudi Međunarodnog suda pravde povodom tužbe Bosne i Hercegovine protiv Srbije, i konačno ta reč je indirektno pomenuta i u Deklaraciji o Srebrenici koju je Skupština Srbije usvojila 2010. godine, jer se ta deklaracija poziva na presudu Međunarodnog suda pravde. Ta reč nije smela i nije trebalo da bude sporna i zbog nje nije trebalo dizati toliku galamu i pozivati Rusije da stavi veto. Posle smo dobili Rezoluciju Evropskog parlamenta koja je daleko oštrija i gde se direktno pominje Srbija.

Omer Karabeg: Čini se da je bošnjačko rukovodstvo netaktično postupilo što je stalo u odbranu Nasera Orića, umesto da je tražilo od pravosuđa da konačno završi proces Oriću, koji se godinama oteže.​

​Vehid Šehić: Sigurno je da ono što je rađeno nije doprinijelo smirivanju situacije. Ali to je ponašanje stranke na vlasti čiji jedan dio svojim neprimjerenim izjavama uvijek doliva ulje na vatru. Sigurno je da se nije smjelo na takav način reagovati. To je samo potpalilo atmosferu. Inače, ja mislim da je britanska rezolucija, čak i da je usvojena u Savjetu bezbjednosti, manje značajna od Rezolucije Evropskog parlamenta. Šta se to dobilo odbijanjem bitanske rezolucije? Apsolutno ništa.

Kada je Međunarodni sud pravde donio presudu o genocidu, Hasan Nuhanović, koji je krivicom holandskih vojnika u Srebrenici izgubio oca, majku i brata, je rekao: "Moj bol je isti kao i prije toga". Mi ne želimo da prihvatimo činjenice, uvijek ćemo tražiti nekoga ko će ih negirati. Ovdje svaka strana štiti svoje zločince. U tome prednjače političari koji relativiziraju zločine koje su učinili pripadnici njihove nacije. Političar obično kaže: "Osuđujem zločin, ali..."

Treba zabraniti riječ "ali" u riječniku političara kada govore o zločinima, jer "ali" je pokušaj opravdanja zločina. To je ta neiskrenost političara, kada je riječ o suočavanju sa prošlošću. Ne mogu prihvatiti tezu da neko pokušava da srpski narod proglasi genocidnim. Ko će danas za njemački narod, koji se apsolutno suočio sa svojom prošlošću i koji i dan danas govori o svojoj odgovornosti za holokaust, reći da je genocidan? Niko.

Omer Karabeg: Nakon napada na Vučića u Srbiji se usijala atmosfera. Ministar inostranih poslova Dačić rekao je da je to napad na Srbiju, a ministar unutrašnjih poslova Stefanović je tvrdio da je reč o pokušaju ubistva premijera Vučića. Najdalje je otišao predsednik Srbije Tomislav Nikolić koji je rekao: "Niko ne sme da ostane ravnodušan pred divljaštvom koje je ličilo na napad na srpske svatove 1992. godine." A zna se da je taj događaj Karadžiću i njegovoj ekipi poslužio kao opravdanje za početak rata u Bosni i Hercegovini. Zašto se nastavilo, i nakon pomirljivih Vučićevih izjava, sa daljim podizanjem temperature?

Aleksandar Popov: To se moglo i očekivati zato što je stvorena prilično šizofrena sitiacija. Činjenica je da je premijer Vučić uoči odlaska u Srebrenicu i nakon onoga što se dogodilo na komemoraciji davao veoma pomirljive izjave. Rekao je da je to uradila grupa neodgovornih ljudi i nije svaljivao odgovornost na ceo narod s one strane Drine, posebno ne na sve Bošnjake.

Međutim, sve drugo što se dešavalo, da ne govorimo o tabloidima, vodilo je ka usijanju atmosfere. Kad je reč o Nikolićevoj izjavi - to je opasno poređenje. Kada se kaže da to liči na ubistvo svata u Sarajevu, onda je to podsećanje da je to bio uvod u ratni sukob. To ne bi smelo da se radi.

Mislim da je u Srbiji moralo sinhronizovano da se deluje na smirivanju situacije, kao što je u Bosni i Hercegovini moralo da se ide na to da se utvrdi odgovornost svih onih koji su doprineli da se to desi. To je bio skup visokog rizika, na kome je bilo između 50.000 i 70.000 ljudi, i za mene je neshvatljivo da se ne zna linija odgovornosti od vrha do dna, da se ne zna ko je za šta zadužen.

Kako je moglo da se desi da bilo ko od državnika uopšte dođe u dodir sa masom, a kamoli da bude kamenovan? To govori o samom karakteru Bosne i Hercegovine. To je jedna nefunkcionalna država, gde se ne zna ko za šta odgovara, a za to su krivi političari, pre svega u Bosni i Hercegovini, kriva je i međunarodna zajednica, ali i neki od suseda koji nisu doprineli da Bosna i Hercegovina postane funkcionalna država.

Vehid Šehić: Ovdje postoje političari kojima nije stalo do normalizacije odnosa i mene ne čudi izjava predsjednika Srbije Nikolića, jer taj čovjek još uvijek nije raskrstio sa svojom prošlošću i nije se odrekao titule četničkog vojvode. Vidimo da je u Srbiji rehabilitovan Draža Mihailović i ta revizija istorije ima uticaja na stanje, ne samo u Bosni i Hercegovini, nego u čitavom regionu.

S druge strane, političari u Bosni i Hercegovini ne pokazuju empatiju prema svim žrtvama, a žrtve se ne mogu dijeliti. Mnogi sada ovdje morališu i postavljaju pitanje da li je Vučić trebao doći u Potočare. Ja mislim da su u tome glavnu riječ morali imati ljudi koji žive u Srebrenici i Bratuncu. Glavnu riječ su morale imati žrtve. Ako su žrtve prihvatile dolazak premijera, drugi ne mogu manipulisati. Bilo je još mnogo neprihvatljivih stvari u ponašanju nekih političara u Bosni i Hercegovini koje stvaraju nepovjerenje. Ovdje je narušeno povjerenje i u Predsjedništvu BiH, i u Vijeću ministara, i u parlamentu.

Omer Karabeg: Rekli smo da je Vučić bio jedini koji je davao pomirljive izjave. On je nekoliko puta ponovio da pruža ruku pomirenja i pozvao je sva tri člana Predsedništva Bosne i Hercegovine da dođu u Beograd, ali su mediji, posebno tabloidi, koji su pod kontrolom vlasti, nastavili sa širenjem histerije. U danu kada Vučić govori o pomirenju izlaze novine sa ovakim naslovima na prvim stranama "Bakir i Naser vodili napad na Vučića", "Orić poslao koljača da ubije Vučića", "Bakire, zašto kriješ napadače", "Ubiti Vučića i izazvati rat". Zar to nije zbunjujuće?​

​Aleksandar Popov: Ne da je zbunjuće nego je to nešto što nas prati već duže vreme. Kada sam video te naslove, ja sam se zgrozio. Čak je u jednom od tih tabloida osvanuo i ovakav naslov: "Iza pokušaja ubistva Vučića stoji ISIS", što apsolutno nije tačno, ali mi kao da prizivamo nevolju. Stanje u našim medijima je u više navrata bilo predmet kritike raznih međunarodnih institucija, ali ono se ne menja. Stiče se utisak da je sve to deo manipulacija kojima se političari služe da bi sludili javno mnjenje i ostvarili neke od svojih ciljeva.

Ovo što se dešava spada u dobroj meri u nadležnost tužilaštva, jer ne može se nekažnjeno izazivati panika i totalno dezinformisati javnost. To je jedna od velikih boljki današnje Srbije i mislim da ćemo morati ubrzo da se suočimo s tim. Ako želimo da idemo evropskim putem moraćemo se osloboditi šljama žute štampe koja truje atmosferu i društveni život u Srbiji.

Omer Karabeg: Gospodine Šehiću, rekli ste da obični ljudi nisu podlegli otrovnoj atmosferi. Mislite li da ovi drastični naslovi koji šire mržnju i histeriju ne utiču na običan svet?​

​Vehid Šehić: Običan svijet nema para da kupuje štampu i to je njegova velika sreća. Moram reći da ni ja ne čitam štampu. Nisam ni ljubitelj društvenih mreža, jer čitajući neke komentare možete se samo zapitati koji su to bolesni umovi što pišu takve stvari, a tih bolesnih umova ima na svim stranama. Sve me to podsjeća na onaj period s kraja osamdesetih i početka devedesetih kada su mediji širili mržnju. Većina građana Bosne i Hercegovine ne zna za takve članke, jer ne čita komentare na društvenim mrežama. Ovo govorim sa sigurnošću jer mnogo vremena provodim sa običnim ljudima širom zemlje.

Oni su daleko moralno zdraviji od političara. Oni međusobno komuniciraju i pomažu jedni drugima. Nemojte zaboraviti prošlogodišnje poplave, kada je ispoljena velika solidarnost i kada se pokazalo da bosanskohercegovački komšiluk nije umro. Kada sam se iz Potočara vratio u Tuzlu razgovarao sam sa mnogim ljudima. Oni su bili ogorčeni i smatrali da su neki morali odmah podnijeti ostavku. Još jednom se potvrdilo da su obični ljudi mnogo objektivniji i pravedniji, kad je u pitanju ocjena događaja u Bosni i Hercegovini i regionu.

Omer Karabeg: U ovom trenutku pomirenje je daleko, rekao bih dalje nego ikad. Jedino što može da se uradi to je - pokušati da se smanje tenzije. Ali priča o pomirenju će jednog dana morati doći na red, a tada će se postaviti pitanje - može li uopšte doći do pomirenja, ako se ne prizna istina, u ovom slučaju genocid u Srebrenici koji je utvrđen presudama najviših međunarodnih sudova.

Aleksandar Popov: Dok se ne prihvate činjenice i istina o onome što se dogodilo devedesetih, mi nećemo imati budućnost. Nije u pitanju moja generacija, naše vreme prolazi, ali moja deca i moja unučad neće imati budućnost dokle god se na ovaj način budemo bavili prošlošću. Ovde sve predugo traje. Ja moram povući jednu paralelu.

Moralo je proći sedamdeset godina da se prihvati ono što se u Vojvodini desilo tokom Drugog svetskog rata - to je jeste da je bilo civilnih žrtava i sa srpske i sa mađarske strane. Tek posle sedamdeset godina dva predsednika su odala poštu i jednim i drugim žrtvama. Ja ne bih voleo da čekamo sedamdeset godina da to isti učine Srbi i Bošnjaci, jer ćemo ukrasti budućnost našoj deci.

Znam da političarima nije u interesu da se zna cela istina zato što njima najviše odgovara da manipulišu prošlošću, da oni budu plemenske vođe, a mi urođenici kojima će oni tumačiti prošlost i u naše ime pregovarati sa drugom stranom. Njima ova nezavršena priča iz devedesetih treba kao hleb ili kao gorivo za nove obračune, gde će se oni pojavljivati kao zaštitnici nacije, dok će nama običnim građanima biti sve gore i gore.

Videli smo kako je to završilo devedestih godina. Bojim da će proces pomirenja morati da otvori međunarodna zajednica i da ona bude faktor koji će terati političare da se odmaknu od nacionalsitičke matrice, da prihvate činjenice o onome što se dogodilo i tako otvore perspektivu za našu decu i unuke.

​Vehid Šehić: Potrebna je velika građanska i ljudska hrabrost da se suočimo sa činjenicama, a činjenice su neupitne, kada je reč o Bosni i Hercegovini. Rat u Bosni i Hercegovini se završio bez pobjednika. Nažalost, kada su razmišljali o budućnosti zemlje, strani faktori su zaboravili da mir ne mogu graditi oni koji su nas uveli u rat i stvorili atmosferu netolerancije i nepovjerenja među narodima. Prošlo je dvadeset godina, pomirenje je sve dalje, a bez toga nema budućnosti.

Nama je potrebna istina, bez obzira kako gorka ona bila. Narod kaže - čemer lijek je najbolji lijek. Ja znam da će činjenice i istina biti bolni za mnoge, ali oni su nam potrebni da bismo zajednički živjeli i da bismo obnovili ono što se na ovim prostorima zove komšiluk, a taj pojam sadrži u sebi i razumijevanje i povjerenje i solidarnost. To je jedini lijek, ali da bismo ga primjenili morali bismo imati odgovorne i hrabre političare, a ne one koji će, kad pričaju o ratnim zločinima, uvijek upotrebljavati ono - "ali".