Teška ekonomska situacija, ogromna nezaposlenost, tragedije koje popunjavaju rubrike crne hronike, rasprave političara kojima po pravilu dominiraju “niske strasti”, to su informacije kojima je preplavljen javni prostor u Srbiji. Njegova tabloidizacija suzila je, pa čak i onemogućila da do građana dođu informacije o nekim dobrim, pozitivnim događajima. Iako možda na prvi pogled ne deluje tako, njih je u Srbiji ipak bilo.
“Cane saslušan zbog Beka”, “Pljačkao banke pa zidao vile”, “Srbiju krive zbog Šešelja”, “Harač za penzionere”, “Voditeljka osvanula na porno sajtu”, uobičajna je paleta naslova i tekstova kojima se bave mediji u Srbiji.
To po uverenju onih koji o tome odlučuju povećava tiraže i gledanost i zadržava primat u odnosu na često značajnije priče koje u javnosti ili budu kratkog daha ili završe među poslednjim stranama štampe ili minutima emisija.
Izuzetak je nedavno bio slučaj mladog Filipa Vukše, već godinama posvećenog aktiviste za uređenje Beograda koji se mnogo puta do sada susretao sa bizarnim birokratskim preprekama i samovolji nadležnih. Poslednja u nizu bila je kazna od oko 500 evra koju mu je razrezala gradska uprava, jer je sa svojim saradnicima renovirao dva gradska autobuska stajališta.
Pošto je uspeo da dospe u sferu interesovanja javnosti i medija, Filipov pozitivni primer na videlo je još jednom isterao manjkavosti jednog okoštalog i birokratskog sistema, smatra Nenad Milosavljević, autor na satiričnom portalu Njuz.net i član ekipe humoristične emisije „24 minuta“.
“Zapravo je on primer da neko i mimo sistema može da popravi neke stvari, da nešto promeni na bolje. E sad druga je priča da je taj sistem takav da će ga kazniti zbog toga. Ali Vukša je definitvno jedan od primera kako bi stvari trebalo da funkcionišu. Da se pokrenu oni kojima je to posao – da se bave onim što bi trebalo da rade. Sve ne bi trebalo da se završi tako što bi mu iz institucija rekli “radi ti to što radiš” nećemo da te diramo”, smatra Milosavljević.
Bizarnosti pri višim nivoima vlasti, u takozvanoj visokoj politici, kao i razne devijacije ispoljene u svim sferama javnog života već godinama su pod oštrom lupom nadaleko poznatog karikaturiste Predraga Koraksića Koraksa.
Aktuelni ministar finansija davi se u reci, dok mu penzioner sa obale pruža štap da se izvuče na suvo, tako je Koraks u svojoj karikaturi video kresanje penzija, jednu od novih vladinih mera štednje.
Koraks kaže da se, iako mu zbog sve apsurdnijeg stanja u društvu često promiču pozitivni impulsi, najviše obradovao “okupaciji “kultnog beogradskog bioskopa “Zvezda”.
“To je omladina, to su ljudi koji ne mogu više da se pomire sa dešavanjima u kulturi. To je akcija koju podržavam!”, kaže Koraks za naš program dodajući da mu nije promaklo ni to što će konačno početi obnova Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, koja se čeka od 2007. godine.
“Posle sedam godina počinje rekonstrukcija muzeja na Ušću. To je pozitivna stvar i jako dobra vest. Mogao bih to ilustrovati paučinom kroz koju neko pokušava da se probije da bi ušao u zgradu muzeja. Jedan od aktera te ilustracije definitivno bi bio aktuelni ministar kulture, čija me kosa podseća na paučinu”, kaže Koraks.
Bioskopi i muzeji u Beogradu nekada kultna mesta i značajne institucije kulture, danas su ili gradske ruine, ili se skoro decenijama renoviraju. Najpoznatije gradske kino dvorane su posle privatizacije “ Beograd filma” sedam godina zatvorene (tu je spadala i “Zvezda”), dok rekonstrukcije Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti kasne zbog manjka novca i nebrige nadležnih.
“Nekako me uvek iznenade vesti koje, na neki način, vraćaju veru u ljude.”, a bilo ih je, primećuje Dragoljub Petrović novinar i kolumnista lista Danas u poslednjih nekoliko meseci najmanje dve.
Ovdašnja novinarka Marijana Milosavljević je svojoj teško bolesnoj koleginici Ivani Janković donirala bubreg, dok je mladić Jovan Simić širom Srbije organizovao aukciju dresova svetskih sportskih asova, kako bi prikupio novac za operaciju devojčice Nađe Novaković. Ti događaji su, podvlači Petrović iako na kratko, uspeli da skrenu pažnju javnosti sa sumorne svakodnevice. Međutim on primećuje i da:
“Te dobre vesti nam dolaze iz nekih loših vesti. Jer obe ove vesti su u osnovi loše…. Da je nekom potrebna pomoć zbog nečega i onda se pojavi neko ko je human i hrabar u krajnjoj liniji i onda postane dobra vest. To je interesantno u dva tri dana, jer smo mi ovde potpuno tabloidizovani i onda nastaje jagma za nekim groznim stvarima. Baš sam gledao koja je dobra vest na današnjim sajtovima… Nema dobrih vesti! I onda nađete da je neka starleta u nekoj emisiji pokazala određeni deo tela tokom gostovanja u nekoj emisiji. Ako je i dobra ona je i bizarna. Ona mora biti bizarna”, kaže Petrović.
Uspesi tenisera Novaka Đokovića ili, letošnja srebrna medalja košarkaša Srbije koja je iznenadila, kako domaću tako i međunarodnu javnost, pozitivni su primeri vezani za ovo područje koji su imali globalni publicitet.
Ipak, smatra Nenad Milosavljević, te priče prilično su daleko od realnosti koju prosečan građanin Srbije živi. Mnogo bi se bolje osećali kada bi češće imali prilike da čitaju i slušaju o pobedama “malih ljudi” u borbi sa svakodnevnim nedaćama poput posledica od majskih poplava, ili promovisanju empatije i solidarnosti”, kaže Milosavljević.
“To su ljudi čiji primeri mogu i nas da pokrenu, inspirišu. Mogu da pokrenu i tu neku solidarnost u nama jer takve priče su, da kažemo, generatori neke solidarnosti među ljudima i dobročinstva. To je nešto čega uvek fali, koliko god toga ima u društvu, uvek je deficatarna roba”, zaključuje Milosavljević.
