Dnevnik za RSE vodio Srdan Golubović, režiser iz Beograda.
U selu Grebenac kod Bele Crkve dva dečaka od šesnaest godina G.K. i Lj. S. na smrt su pretukli četrnaestogodišnjeg dečaka Georga Luku. Na dan zločina, George je sa G. K., Lj. S. i osmogodišnjim I. K., bratom G. K., otišao da bere trešnje. Slučajno je zakačio G. K., pa se ovaj maloletnik, koji je pre polaska na branje popio pivo, iznervirao, uzeo motku i počeo da udara nesrećnog dečaka. U tome mu se pridružio i Lj. S. Dečaci su motkama udarali Georga Luku, sve dok ga nisu ubili. Nakon toga su otišli. Telo nesrećnog deteta sutradan je našao meštanin Josika Negovan, koji je krenuo na svoju njivu. Dečaka, unakaženog lica, nije ni prepoznao. Četrnaestogodišnji Georg bio je najbolji u matematici, a bio je i član seoskog šahovskog kluba. Pretukli su ga njegovi drugovi na smrt, jer su bili nervozni i popili su pivo. Strašna smrt dečaka u Grebencu nekoliko dana je bila prva vest u našim medijima. A onda je nestala. Imamo mi i važnije teme. A i možda je bolje da se ovo brutalno ubistvo što pre zaboravi. Jer nas podseća da smo možda krivi za ovu neverovatnu tragediju. Čemu smo učili te dečake? Kakav primer smo im davali? Da li smo ih posredno ili čak direktno učili da kada se iznerviraju i popiju poneku mogu i da ubiju. Sećate se onog ministra koji se iznervirao i verovatno popio, pa udario u emisiji novinara nogom u glavu. Kad mogu ministri, što ne mogu i ostali. Da li smo pomislili da nasilje u kome smo živeli devedesetih godina i potpuna propast svih moralnih i društvenih vrednosti može da nam se vrati kao bumerang? I da se tragično obmota oko vrata nekog nevinog dečaka, koji je otišao da bere trešnje i voleo je da igra šah. Velike tragedije su često slučajnosti, ali ova nije. Za smrt Georga Luke smo krivi. Jer, čemu smo naučili i kakav smo primer dali dvojici dečaka koji su do smrti brutalno tukla svog druga, malog Georga. Nikakav.
Pokušao sam da se prisetim još nekog događaja od prethodne nedelje, Džozef Bajden je došao u Beograd i primenjene su najviše mere bezbednosti i građani su obavešteni da ne izlaze na ulicu bez preke potrebe. I pokazalo se da smo poslušan narod. Grad je bio potpuno pust, najprazniji od Titove smrti. Naši političari su srdačno dočekali važnog gosta, a radikali su iskoristili ovu priliku da pored onih svojih glupih majica istaknu i neke bedne poruke na belom papiru formata A4 - Bajdene nacisto, idi kući. Dobro poznata farsa, tranziciona svakodnevnica, patetični cirkus.
I pokušao sam da se prisetim još nečega... I shvatio da ne mogu. I da ne želim. I da me baš briga i za Bajdena i za radikale.
Jer, u selu Grebenac kod Bele Crkve je ubijen četrnaestogodišnji Georg Luka. Na smrt su ga pretukli njegovi drugovi šesnaestogodišnjaci, sa kojima je otišao da bere trešnje. Bili su malo nervozni i popili su pivo, i pošto su ga motkama ubili, otišli su i ostavili ga da trune. A možda su pojeli i po neku trešnju. I tek onda otišli.
A mi smo krivi, jer ih ničemu nismo naučili.
U selu Grebenac kod Bele Crkve dva dečaka od šesnaest godina G.K. i Lj. S. na smrt su pretukli četrnaestogodišnjeg dečaka Georga Luku. Na dan zločina, George je sa G. K., Lj. S. i osmogodišnjim I. K., bratom G. K., otišao da bere trešnje. Slučajno je zakačio G. K., pa se ovaj maloletnik, koji je pre polaska na branje popio pivo, iznervirao, uzeo motku i počeo da udara nesrećnog dečaka. U tome mu se pridružio i Lj. S. Dečaci su motkama udarali Georga Luku, sve dok ga nisu ubili. Nakon toga su otišli. Telo nesrećnog deteta sutradan je našao meštanin Josika Negovan, koji je krenuo na svoju njivu. Dečaka, unakaženog lica, nije ni prepoznao. Četrnaestogodišnji Georg bio je najbolji u matematici, a bio je i član seoskog šahovskog kluba. Pretukli su ga njegovi drugovi na smrt, jer su bili nervozni i popili su pivo. Strašna smrt dečaka u Grebencu nekoliko dana je bila prva vest u našim medijima. A onda je nestala. Imamo mi i važnije teme. A i možda je bolje da se ovo brutalno ubistvo što pre zaboravi. Jer nas podseća da smo možda krivi za ovu neverovatnu tragediju. Čemu smo učili te dečake? Kakav primer smo im davali? Da li smo ih posredno ili čak direktno učili da kada se iznerviraju i popiju poneku mogu i da ubiju. Sećate se onog ministra koji se iznervirao i verovatno popio, pa udario u emisiji novinara nogom u glavu. Kad mogu ministri, što ne mogu i ostali. Da li smo pomislili da nasilje u kome smo živeli devedesetih godina i potpuna propast svih moralnih i društvenih vrednosti može da nam se vrati kao bumerang? I da se tragično obmota oko vrata nekog nevinog dečaka, koji je otišao da bere trešnje i voleo je da igra šah. Velike tragedije su često slučajnosti, ali ova nije. Za smrt Georga Luke smo krivi. Jer, čemu smo naučili i kakav smo primer dali dvojici dečaka koji su do smrti brutalno tukla svog druga, malog Georga. Nikakav.
Pokušao sam da se prisetim još nekog događaja od prethodne nedelje, Džozef Bajden je došao u Beograd i primenjene su najviše mere bezbednosti i građani su obavešteni da ne izlaze na ulicu bez preke potrebe. I pokazalo se da smo poslušan narod. Grad je bio potpuno pust, najprazniji od Titove smrti. Naši političari su srdačno dočekali važnog gosta, a radikali su iskoristili ovu priliku da pored onih svojih glupih majica istaknu i neke bedne poruke na belom papiru formata A4 - Bajdene nacisto, idi kući. Dobro poznata farsa, tranziciona svakodnevnica, patetični cirkus.
I pokušao sam da se prisetim još nečega... I shvatio da ne mogu. I da ne želim. I da me baš briga i za Bajdena i za radikale.
Jer, u selu Grebenac kod Bele Crkve je ubijen četrnaestogodišnji Georg Luka. Na smrt su ga pretukli njegovi drugovi šesnaestogodišnjaci, sa kojima je otišao da bere trešnje. Bili su malo nervozni i popili su pivo, i pošto su ga motkama ubili, otišli su i ostavili ga da trune. A možda su pojeli i po neku trešnju. I tek onda otišli.
A mi smo krivi, jer ih ničemu nismo naučili.
