Žužana Serenčeš se novinarstvom profesionalno bavi preko četiri decenije. Počela je u listu "Borba", nastavila u "Našoj Borbi". Nakon toga profesijom se bavi u slobodnom statusu. Bila je, pored ostalog, i dopisnica Radija Slobodna Evropa iz Novog Sada. Poslednjih godina posvećena je pretežno monitoringu medija i analizama medijske scene u Srbiji. Baka je četiri unučeta.
Subota, 9. januar
Pristižu vesti o dužem zadržavanju na naplatnim rampama i graničnim prelazima na izlazu iz Srbije. Pouzdan znak završetka praznika. Koliko li je samo mesta za porodičnim trpezama ovde ponovo ostalo upražnjeno? I naša je kuća, u odnosu na prošlonedeljni žamor i dečiju graju, sada utihnula.
Uz nepojamnu sklonost ka gubljenju vremena, Srbija odlazak sopstvene mladosti može uknjižiti u svoje najveće gubitke. Drži li ovde iko do toga koliko ih je u poslednje dve i po decenije nepovratno otišlo u čežnji za perspektivom?
A deca i dalje odlaze. Po mnogima - sve masovnije.
Nedelja, 10. januar
Sa posebnom znatiželjom iščekujem vesti da li će na noćašnjoj ceremoniji film "Šaulov sin" Lasla Nemeša Jeleša biti ovenčan "Zlatnim globusom". Ne toliko ni zbog toga što bi to bio prvi takav trijumf jednog mađarskog filma.
Mnogo više, ježim se, grozim i unapred zazirem kakvo će se sve, u tom slučaju, mrziteljsko i rasističko smeće izliti u okrilju anonimnih internet komentara. Najnižih, šovinističkih i antisemitskih poruka. Hoće li biti slično kao i kada je ovaj Nemešov film sa tematikom Aušvica pre nekoliko meseci nagrađen u Kanu? Ili, pa ikada je Imre Kertes dobio Nobelovu nagradu?
(Nemeš za RSE: Evropa je i danas ukleti kontinent)
Čitam jedan od intervjua mladog reditelja čiji filmski prvenac, po mnogima, nezaustavljivo hrli i prema Oskaru. "Holokaust je pokazao do koje mere može zlo da se izmetne u jednom civilizovanom društvu...", kaže Nemeš. I još važnije: zapaža kako ta opasnost vreba u svakom vremenu.
Pitam se koliko smo svesni toga.
Ponedeljak, 11. januar
Sa prozora svog stana gledam kako je neuobičajeno visoka temperatura za ove januarske dane izmamila da se ponovo razmeste stolovi i stolice u bašti kafića na suprotnoj strani ulice. Proleće je, a mi živimo i radimo svoj posao u Srbiji - mogli bi parafrazirati novinari koji su opet zakazali proteste u više gradova Srbije.
Protestna okupljanja "Novinari ne kleče/predsedniče vlade, ko je ministar odbrane", sa kojih je zatražena smena ministra odbrane Bratislava Gašića zbog seksističke uvrede upućene novinarki B92 održana su i u nekim sredinama u kojima ne pamtim kada su poslednji put poslenici različitih medija javno, zajednički podigli reč.
I nemam, naravno, nikakvih sumnji u pogledu opravdanosti povoda za ovu vrstu solidarnog i geografski raširenog protesta profesije. Ne vredi ni trošiti reči na to koliko je primitivan, anticivilizacijski i neprihvatljiv u svakom smislu bio čin visokog predstavnika vlasti. Niti na moralnu obavezu njegovog nadređenog da poštuje sopstvenu javnu reč i obećanje da će ga smeniti.
Više me, međutim, moram priznati, zanima da li je sve to bila tek samo poslednja kap koja je prelila čašu nezadovoljstva stanjem medijskih sloboda i stanjem u medijima, odnosom prema njima i odnosom prema profesiji i odgovornosti prema javnosti. Ili, hipotetički: šta će se dogoditi u slučaju da, recimo, premijer ipak na kraju pronađe neko po sebe spasonosno rešenje da ga, kao, i smeni, ali ga istovremeno, naravno, i sačuva? Šta bi se onda dogodilo? Da budemo zadovoljni?
Iskreno, imam ozbiljnih sumnji u masovnu rešenost pripadnika moje profesije da neće (više) da kleči. Ili, da u poimanju naših političara to nije najprirodniji položaj medija i vlasti. Tako bih volela da se varam.
Ponovo se prave i spiskovi nepodobnih, takozvanih "izdajnika", "stranih plaćenika", "antisrba", "separatista"... Tako, evo, "Politika", koja je još uvek u državnom vlasništvu, prošle nedelje objavila čitav feljton pod nazivom "Putevi američkog novca u Srbiji". Ponovo kreće lov na veštice u nevladinom sektoru i medijima iznošenjem često i netačnih podataka o donacijama. Koji su, inače, i dosad bili proverljivi, transparentni i dostupni.
Saznajemo danas i za sumnje u vezi sa eventualnim prisluškivanjem i praćenjem novinara. Čeka se istraga.
Utorak, 12. januar
Domaća štampa naširoko izveštava o poseti potpredsednika ruske vlade Dmitrija Rogozina i razgovorima o vojno-tehničkoj saradnji dve zemlje. Neki se zaleću i ushićeno čak i najavljuju da kao odgovor na najavu Hrvatske o nabavci raketnog sistema Rusija šalje Srbiji protivavionski sistem S-300.
Svi, međutim, prenose Rogozinovu opasku, prema kojoj "na putu do srpske vlade ne bi video zgradu srušenog Generalštaba da je Srbija imala taj sistem 1999. godine", te da će Rusija razmotriti apel Srbije da joj isporuči naoružanje i da će učiniti sve da Srbiju "obezbedi" u toj oblasti.
Ne mogu da se otmem utisku da je i sam premijer Vučić imao zbunjen osmeh primajući na poklon od gosta malu maketu protivavionskog sistema S-300. Poručivši odmah javno i da je to suviše skupo za nas i da Srbija, pre svega, radi na jačanju sopstvenih kapaciteta.
Sudeći prema komentarima čitalaca na internetu, neki su šokirani, ali drugi i dalje u zanosu ushićenja. Na opasku jednog da je "narod u Srbiji željan hleba, a ne raketa", će odmah odvratiti kako "ruski sistemi S-300 doprinose i boljem rastu šljiva, kao i kukuruza!!!".
Opet, dakle, i zvuči tako poznato, da smo za mir i stabilnost u regionu, ali da se moramo znati odbraniti od spoljne pretnje. Miriše li to na skore izbore? Jer, uvek se homogenizacija pokazala kao delotvorno predizborno oruđe.
Sreda, 13. januar
Visoki gost iz Rusije nije se uzdržao ni da u kontekstu priče o evrointegraciji Srbije kaže da bi joj se jednog dana mogao dogoditi "Keln 2", odnosno isto što i Nemačkoj tokom novogodišnje noći, kad su migranti napadali žene u Kelnu! Jedan od dnevnih listova o tome izveštava na prvoj strani pod naslovom "Ruska šamarčina evropskoj Srbiji". Čak je i potpredsednica vlade Zorana Mihajlović javno poručila gostu da "treba da vodi računa o svojoj državi, a da ćemo mi o našoj".
Pukao je još jedan popriličan ruski šamar, ne samo evropskoj Srbiji, nego i Srpskoj naprednoj stranci. Danas smo saznali da se Rogozin sastao i sa predsednikom Srpske radikalne stranke Vojislavom Šešeljom. Da naprednjački obraz bridi posvedočio je i predsednik Srbije Tomislav Nikolić diplomatskom izjavom "Blicu" da on, kad ode u Rusiju, ne obilazi lidere opozicije.
Četvrtak, 14. januar
Nisam docnije ni morala da pročitam šta je Aleksandar Vučić rekao o mogućnosti vanrednih parlamentarnih izbora u Srbiji. Da su mogući i izgleda sve izvesniji mogla sam da naslutim kada su prethodno na kapiji moje zgrade zazvonili devojka i mladić. Sa, kako su rekli, željom da anketiraju o podršci premijeru i Srpskoj naprednoj stranci.
Čitam, posle, da su građani i u nekim drugim mestima u Vojvodini posećivani čak podnosili prijave protiv aktivista zbog uznemiravanja. Neki od njih su, navodno, čak žutom bojom obeležavali kuće u kojima je odbijano učešće u anketi. Kakva li će tek, onda, biti atmosfera u izbornoj kampanji?
Dokazujući, valjda, da ima, kako je primetio "najbolje moguće odnose sa medijima", posle konferencije za štampu premijer se sam latio poslužavnika sa ćevapčićima i služio novinare. Šta reći o ovom "domaćinskom" gestu? Kada je samo pre dva dana, tokom obilaska radova na projektu "Beograd na vodi" u prepoznatljivom sarkastičnom tonu polemisao sa novinarkom javnog medijskog servisa koja se usudila da mu zameri što etiketira novinare, pripisujući im da su pristalice jedne ili druge političke opcije. A sve samo zbog novinarskog pitanja kako komentariše otvorene zvižduke koje su predsednik Nikolić i on dobili na otvaranju Evropskog prvenstva za vaterpoliste.
(Vučić i novinari: Primirje uz ćevape i vino)
Petak, 15. januar
Ne stižem još pošteno ni da preletim najnovije vesti... u Beloj Crkvi nasilje i biber-spray uoči vanredne sednice lokalnog parlamenta na kojoj se očekuje smena lokalne vlasti, uzajamne optužbe političkih protivnika... u evropskim metropolama pojačavaju bezbednosne mere zbog straha od novih terorističkih napada... UNICEF upozorava na slučajeve izgladnjivanja dece u Siriji... udavilo se troje izbegličke dece kada se prevrnuo čamac... džihadisti zauzeli bazu mirovnih snaga u Somaliji... maskirani desničarski ekstremisti patroliraju Finskom kako bi građane štitili od migranata...
Prekida me poziv. Zahvaljujući Skypeu mogu da vidim prve samostalne korake svog najmlađeg unuka.
U svojoj zavisnosti od praćenja vesti i strepim: u kakav li je to svet zakoračio?
