Vuk Ršumović je scenarist, dramaturg, redatelj. Njegov režijski prvijenac - film "Ničije dete" baziran je na istinitoj priči o dječaku koga su sredinom 80-ih godina ljudi pronašli u šumi, u Bosni, među vukovima. Odatle je prebačen u dom u Beogradu. Socijalizirao se, počeo govoriti, krenuo u školu... "Ali nikada nisu saznali čije je dete, koliko tačno ima godina, kako se našao u šumi, da li su ga zaista životinje othranile, jer ni sam ništa nije znao o sebi. Kada su počeli ratovi na ovom prostoru, on se vratio u Bosnu", govori Vuk o svom nagrađivanom filmu.
Film "Ničije dete" je osvojio ovoga tjedna Grand Prix festivala GoEast u Wiesbadenu.
Subota, 25. april
Još jedno putovanje. Ovoga puta u Vizbaden na 15. GoEast, festival filmova Centralne i Istočne Evrope. Tamo nas očekuje nemačka premijera filma "Ničije dete".
To je povod da se prisetim prvog dolaska u Vizbaden, pre nešto manje od pet godina. Tada smo tamo bili kao učesnici pozorišnog festivala "Neue Stuecke aus Europa" sa predstavom Srpskog narodnog pozorišta "Brod za lutke", u režiji moje supruge Ane Tomović.
Za dramaturga obično nema mesta kada se negde putuje sa predstavom. Ni tada nije bilo predviđeno da idem, ali smo se Ana i ja dogovorili da sami kupimo avionsku kartu, a da se u Vizbadenu švercujem u njenoj sobi.
Bilo je uzbudljivo. U tom haosu tada sa gomilom pozorišnih ljudi na jednom mestu, niko iz hotela nije ni mogao da primeti da li se tu nalazi još neko kome tu nije mesto.
Ovoga puta, srećom imam svoju sobu.
(Trailer filma "Ničije dete" ili "No one's child")
Život na putu je uzbudljiv, ali i naporan. Primećujem da mi to nije onoliko zadovoljstvo kakvo bih želeo da bude. Moj život od septembra prošle godine u najvećoj meri se pretvorio u putovanja. Lepo je otkrivati nova mesta na planeti i upoznavati nove ljude, ali je podjednako i zamorno, pogotovu kada vas kod kuće čeka dvoje dece i pregršt obaveza.
Na premijernu projekciju stigao sam kao potpuni stranac. Ne poznajem nikog, i ponašam se kao da mi tu nije mesto, potpuno zaboravljajući da su svi ti ljudi došli da pogledaju moj film.
Projekcija je u prelepom bioskopu "Kaligari" koji je dobio naziv po mom omiljenom ekspresionističkom filmu iz 1920. godine "Kabinet doktora Kaligarija". Nakon lepe najave Gaby Babić, direktorke i umetničke direktorke Festivala, iskoristio sam priliku da se kratko obratim publici i pozovem je na razgovor o filmu koji će se kasnije te večeri obaviti u festivalskom centru.
Nedelja, 26. april
Nedavno sam na BFDKF-u (Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometražng filma) pogledao "Logbook Serbistan" novi dokumentarac Želimira Žilnika. Specijalno sam njega želeo da pogledam, taj dan sam se vratio iz Praga sa festivala i direktno došao u Dom sindikata na premijeru. Film mi se jako dopao, pa sam sada bio oduševljen što u Vizbadenu mogu da pričam sa Žilnikom o njegovom filmu.
Svi znamo onaj trenutak kad se probudimo i onako još uvek "zgužvani" se pogledamo u ogledalu i ne volimo ono što vidimo. Na taj način, i još mnogo brutalnije, taj film je odraz u ogledalu nas samih i Evrope danas. Ovde, u Vizbadenu, svi su to videli, i koliko im se film dopao, nije im se dopalo to što vide.
Danas je i moj producent Miša Mogorović stigao u Vizbaden. Na smenu. Ja sutra idem, on ostaje do kraja. Dok sam još leškario u sobi, dobio sam poziv iz direkcije festivala za sastanak sa Andrejom Plahovim, filmskim kritičarem i istoričarem filma iz Rusije i počasnim predsednikom Međunarodne federacije filmskih kritičara - FIPRESCI. Sa nestrpljenjem sam očekivao taj susret.
Na način osobe koja svoje veliko poznavanje krije iza još veće skromnosti, gospodin Plahov mi je saopštio da je pogledao film i da želi da ga pozove na "Zerkalo", međunarodni festival posvećen Andreju Tarkovskom. Tarkovski je bio veoma kritičan prema filmskoj produkciji svog vremena, tako da ukoliko je selekcija filmova za festival posvećen njemu bar upola tako "stroga", onda je velika čast naći se u tom društvu.
Sa velikim zadovoljstvom smo Miša i ja prihvatili poziv i sada se radujemo ruskoj premijeri filma početkom juna ove godine.
Ponedeljak, 27. april
U neposrednoj blizini hotela u kome sam sada, nalazi se kafić u kome smo 2010. godine sedeli i gledali Svetsko prvenstvo, i to baš utakmicu između Nemačke i Srbije. Ekipa predstave je sedela i veselo navijala za Srbiju, dok su nas sa svih strana okružili "domaći" navijači.
Eksploziju naše radosti nakon postignutog gola, posmatrali su sa smeškom u uglu usana i podignutim kriglama piva u znak prijateljskog pozdrava.
Tog dana smo pobedili, ali svi znamo šta je posle bilo, Nemačka je bila treća na prvenstvu, krenula u jednom pravcu, Srbija u drugom, tako da se nije ni kvalifikovala za sledeće prvenstvo, ono na kojem je Nemačka po četvrti put postala šampion. Toliko o fudbalu i više nego što zaslužuju ljudi koji vode taj sport u našoj zemlji.
Utorak, 28. april
Nazad u Beogradu. Mirko Bojović, montažer i koproducent "Ničijeg deteta" stigao je iz Haga na nedelju dana. Doneo mi je i "The Gift" Luisa Hajda (Lewis Hyde), knjigu koju iznova kupujem i poklanjam. Neophodna literatura za svakog umetnika, delo koje govori o razlici između tržišne ekonomije i razmene darova, otuda i naslov. To je dragoceno štivo koje bismo svi morali da pročitamo kako bismo shvatili u kakvom svetu živimo i šta je to što nam tako mnogo nedostaje u našem ubrzanom svetu.
Već na početku autor kaže kako veruje da od 1989. godine i pada Berlinskog zida, Zapad prolazi kroz zapanjujući tržišni trijumfalizam, u kome svedočimo temeljnoj konverziji u privatno vlasništvo umetnosti i ideja, svega onoga što smo do skora smatrali da pripada našem kulturnom nasleđu. Baš to se sada dešava i u sporu koji se vodi oko skandalozne privatizacije Avala filma. Zbog toga, ali i ne samo zbog toga, to je knjiga koju treba čitati.
Dok uveče sedimo s Mirkom u porodičnom okruženju, stižu nam lepe vesti iz Vizbadena. "Ničije dete" je osvojilo Grand Prix festivala GoEast! Pored toga, televizija 3SAT je otkupila televizijska prava za prikazivanje filma.
Miša je primio nagradu, a žiri je u svom obrazloženju rekao: "Za film koji drži pažnju gledalaca moćnom pričom o dečaku koji od životinje postaje čovek dok se svet oko njega kreće u suprotnom smeru" - konstatacija koja na lep način sumira poentu filma.
Sreda, 29. april
Današnji dan proveo sam u radnom ambijentu, potpuno posvećen novom filmskom projektu za koji sam angažovan kao scenarista. U pitanju je istinita priča koja se dogodila u SFRJ krajem '50-ih godina prošlog veka. Umesto pojašnjenja, citiram delove dnevnika koji su deo dokumentacije na kojoj se bazira film:
"Ovaj humani čin ljudske solidarnosti prevazilazi okvire običnih maštanja. Stvarnost ovog čina pokazuje svetu da granice među ljudima veštački postoje. Dužnost čoveka prema čoveku. Dati deo sebe drugome, pokloniti svoj život da bi drugi ostao da živi. Izložiti se životnoj opasnosti za nekoga koga ne poznaju, čiji jezik ne razumeju, koga neće možda nikad više u životu videti. Pitamo se zašto? Ovi plemeniti ljudi odgovaraju. Nema dalekih. Nema nepoznatih. Nema granica država. Bliski smo jedni drugima jer smo ljudi. Sreća je pomoći drugome - njihova je misao i delo."
Čin solidarnosti o kome se govori u filmu, dogodio se skoro 60 godina. Da li bi bio moguć i danas? To je jedno od ključnih pitanja koje moramo sebi da postavimo. U kakvom to svetu danas živimo? Ništa više ne smem da otkrijem, ali obećavam fascinantnu i uzbudljivu filmsku priču. Kad? Dogodine, nadam se.
Četvrtak, 30. april
Mala Nađa za pet dana puni tri meseca. Proletela su. Ne zbog svih obaveza, raznih putovanja i premijera, već zato što je Nađa toliko mirno i dobro dete da je praktično i ne osećamo.
Vid, naš stariji sin, Nađu zove Iva. Ima i dobru argumentaciju. Pošto njegovo ime ima tri slova, onda i njegova seka mora da ima ime od tri slova. Naravno, mi znamo da na časove engleskog ide jedna Iva koja mu se dopada, pa je sigurno da i to ima neke veze.
Za razliku od Vida, mi Nađu, među nama, zovemo "Dalaj Lama", a otkako se udebljala od revnosnog dojenja, često joj se neko obrati i sa "Mali Buda". Naravno, neće Nađa uvek biti tako mirna, dobra i vesela, ali je svoje napaćene roditelje barem u ova prva tri meseca skroz "ispoštovala".
Da nije tako, pitam se - da li bih uspeo da izguram ovaj dnevnik do kraja?
Petak, 1. maj
Nisam planirao danas da ne radim, ali sam zaboravio da je danas 1. maj - Dan rada. Umesto za kompjuter, krenuo sam s porodicom na kej u šetnju. Već ispred zgrade, u Kralja Milana, sačekala nas je kolona demonstranata. Dok smo stigli do Trga Nikole Pašića, još dve nove grupe su se ukrstile u sad već poveću reku ljudi.
Vid me pitao da li se oni to vesele jer je danas praznik, na šta ja nisam znao šta da mu kažem. Odlučio sam da danas, ipak, nije dan kada će za Vida prestati detinjstvo i početi realan život. Iako insistira da je on "veliki", ima samo četiri godine.
