Idro Seferi, novinar, rođen je u Peći na Kosovu. Izvještač je albanskog TV kanala Top iz Beograda. Režirao je nekoliko dokumentaraca. Objavio je knjigu poezije “U tamnici slobode“. Surađuje s mnogim medijima u regiji. Godine 2007. dobio je nagradu za najbolju istraživačku priču o trgovini ljudima na Kosovu.
Subota
Od petka do subote je obično dug put. Prethodna noć služi za opuštanja, važno za sve one koji rade, a bogami i za one koji ne rade ništa. I eto ga, već je jutro.
Svake subote je skoro isto. Onako malo ćaskam i šetam se. Međutim, Boro ima posebne potrebe i prvi put videće malo više sveta. Ima tufnicu, i onako stilski, kao Boro i Ramiz, idemo prvi put na kafu. Ljudi ga vole, šalju mu razne emocije (i tajne signale). Maze ga i pokušavaju da komuniciraju sa njim. Lepo mu je, a i prija mu hladan beton ispod drveta. Boro je moj pas.
Sedeći tu, zaboravim na običnu subotu, zovu me iz Radija Dukađini sa Kosova, da ispričam malo šta je bilo i šta će biti. I pričam par stvari: uobičajno, prvo kažem kakva je atmosfera u Beogradu. Pričam na albanskom iz kafića. Prvi razlog je što mi je daleko da se vratim, završiće se program, a drugi zato što me mrzi. Najavim da sam vani u slučaju da neko laje. Pitanje sledi uživo: je l’ smeš?!
To su jedini ljudi sa Kosova koji me zovu da kažem nešto. Pošto su mediji u totalnoj rasprodaji vrednosti.
I postoji tu par stvari: šta reći, uobičajno je. Neće moći još dugo nešto sa Kosovom da se postigne, nećemo nešto drugo, jer ne smemo, nećemo o ratnim zločinima, o teškim temama. Ni sa jedne strane. Pitanje je da li smemo ili da li želimo?! Ko bi ga znao. Možda mislimo da da. Ali suština je druga priča, Boro će biti tu da se malo mazimo. Nepoznat je svet kućnih ljubimaca onima koji nisu deo njega, međutim kad to postanete, eh šta onda? Saznate da ljudi vole da se socializuju, pokazuju empatiju, kreiraju sve životne priče, vežu se, maze se, a i na kraju vežu jedni za druge.
Subota je lepa, Beograd ima dovoljno mesta za kafu i izlet. I eto ga posle sve, polako kreće dan i odlazi.
Danas ne čitam stvari koje ne moram. Samo nešto lepo, imam potrebu zbog datog zadatka, da smislim nešto pozitivno za kolumnu. Nisam crnjak, ali ne znam šta?
Nedelja
Radni dan. Počinjem radnu nedelju baš u nedelju. Radim hitno priču za švajcarsku televiziju. Negde tamo kod Preševa se povećava broj izbeglica iz afričkih zemalja, naročito iz Sirije i Afganistana. Priče su uobičajne i jednostavne: iz Afganistana-Iran, iz Irana-Turska, iz Turske-Bugarska ili Grčka, Makedonija, Srbija. Dosadni su i ti ljudi, neki crni, koji ne znam šta hoće od nas i što baš ovamo dolaze? A I lepo je Viktor Orban, mađarski premijer, rekao da im treba svima zatvoriti granice. I onako šta će nam ti ljudi, problemi, dolaze iz ratova i tih glupavih ideja za koje ne znamo ni kako ni zašto su počele više. I gde je više taj Bašar Al Asad, šta bi sa Arapskim prolećem?! Jesu li svi ovi sirotinja ili su nekada i oni imali škole, bolnice, decu, porodicu, uobičajne porodične slike, ono mama, tata, brat i sestra.? Ma nisu oni, bre, kakav to svet i civilizacija, kakav Damask? Na kraju krajeva oni su drugačiji i pomalo crni.
Ima ih preko 22 hiljade za manje od pola godine i baš nas briga što je pola našeg sveta nekada zatražilo azil da pobegne od takvih sličnih budala koji su hteli sve to isto da sruše bagerima.
Izbeglice, pa i lekari među njima, imaju razne kožne bolesti i povrede po nogama. Hodali su po sedam, osam i deset dana. I eto ih tu u nedođiji. Sa onima sa kojima se može toliko pričati, priče su jednostavne. Žele bolji život na sigurnom. Mladi su uglavnom, put im traje mesecima i nemaju baš ništa. U sistemu mora da pešače do neke stanice da bi dobili papire. I pošto prevoz nije javni, moraju da plate karte za koje para više nemaju. E, baš su bezdušni, svugde platili, ali kad stignu do nas nemaju ništa. Šteta, bas tu gde uvek samo pare fale.
Zapad ih neće, a mi ih svi puštamo da prođu, sve zemlje se prave lude. I tako i treba, npr. graditi im zid kao u Bugarskoj. Makar ima ko da bude u gorem stanju i na lošijem glasu od nas.
Ponedeljak
Prethodnu noć sam proveo u bioskopu Zvezda u centru Beograda. Mladi ljudi iz sveta filma i aktivizma su uzurpirali taj bioskop. Neko vreme je to bilo po medijima, ali sad ga manje ima. Ti mladi entuziasti su počeli da rade nešto, pa sad puštaju filmove svake noći u 21 h pod vedrim nebom. Nekad mi se sviđa videti nešto što nije uobičajeno. I tako dobijam priliku da razgledam ceo prostor. Rekonstruišem po kancelarijama životnu sudbinu radnika, izgleda, situacija, filmova i ljudi iz tog sveta koji su tu eto godinama bili. Nekako sviđa mi se ideja rekonstruisanja njihove sudbine i razgovora. I nešto slično se dešava sad, u manje snažnom nivou, ali to postoji. Nekako me ta atmosfera i arhitektura toga tera da razmišljam: Bože, mora da je bilo lepše i zabavnije živeti tad.
Međusobno pričaju o tome šta treba, ipak, da bude negde, a šta ne. Oni su pokušavali da srede koliko se moglo. Ali za to treba empatije i razumevanja, naravno i stvarne priče. I eto ga, mnogi ljudi bi bili srećni da mogu da pokažu neku drugu mogućnost na Balkanu sem ideje o uništavanju. I to je sve super. Zvezde su tu. I šta bi bilo sve to kad bi mi shvatili da ne moramo biti destruktivni, nego da možemo i sagraditi ponešto, a i ličiti na nešto. Daleko je sve od nas, a i mi smo još dalje od svega. Pa u svemu valjda mora postojati priča, motor koji nas vozi, nesto u šta verujemo i šta smo stvarno osetili.
I eto ga, nekako uz zabavu i malo posla, može se misliti bolje i shvatiti da mladi ljudi imaju potrebu da nešto naprave, ali im se ta šansa jako često i ne pruža. Samo treba naći određene kablove, i njihov plus i minus, da bi dobili to što svetli.
Utorak
Razmišljam o odlasku u Srebrenicu. Sve teme su nekakav smor neprevaziđeni i uvek se vraćamo na staro. Ne mislim na politiku nego na nekakav život, političke tenzije, negiranja i pokušaj kolektivne odbrane nečega o čemu nemamo pojma. Na stranu to, nego me zanima da li postoje ljudi koji nakon svega sarađuju, pričaju, da li je nekome tamo baš daleko važno koliko mi znamo o njihovim patnjama. Ili je bitno ko su Muslimani, Srbi, Albanci ili drugi?! I ta tema se vrti spiralno, u krug koji hipnotiše, ne onaj začarani glupi krug, nego još gore.
I šta reći, puno sećanja, a još uvek to sprečavanje da se sazna istina. I dok istina ne ispliva, i dok mi budemo mislili da je samo posao sve što radimo, onda neće to biti ništa posebno zapravo, jer mi nećemo imati smisao. Osim tog slučaja, i na Kosovu, i u Srbiji ima još puno nesuglasica i budalaština bez dogovora, jer u naše ime pregovaraju ljudi koji nisu baš voljni da rešavaju bilo šta. I eto nas, šta će biti? Mislim da je sve to jednostavno. Završi se sve, napravi se popis, priznavanje i ono za šta se može, treba se suditi.
Ja se ne bojim bilo kakvog suda ni pravnog sistema za ratne zločine, jer nikoga ubio nisam, niti mogu odgovoriti u tuđe ime. Znači, Pravda.
Sreda
Počinjem da se bavim nečim što je možda onako kao dnevno iščekivanje. I eto, zvali me razni ljudi i pomalo se svi raspitujemo za hapšenje predsednika opozicione Alijanse Ramuša Haradinaja, koji je leteo iz Berlina, preko Slovenije, ka Pristini. Tome se čudi i premijer Srbije Aleksandar Vučić, a niko ne zna šta raditi sa njim. Dva pokušaja suđenja i nista.
Ali o tom po tom, u sredu su se dogodile i druge stvari, i lepe i loše. Najrazličitiji ljudi, kao i teme o kojima pričamo su deo moje svakodnevice. Ponekad poverujem da u medijima izgubljeni ljudi pomisle da je sve gore. I onda pomislim na obične ljude koje znam u Beogradu, drugare, drugarice, ljude koje svakog dana viđam, frizere, automehaničare, lekare, i tome slično. U tim ljudima leži ogroman potencijal, ali da li smo mi zapravo svesni sopstvenih mogućnosti? Mislim da nismo, da samo širimo predrasude bez razmišljanja i nasedamo na političke igre koje nikada kraja nemaju. I šta dalje, pa eto tako: sreda je vreme kada ponekad od posla pomislite da dajete sve od sebe, jer nekako niste više ni umorni, a ni odmorni. Pljusak i kiša nikako ne daju mira i mislim da je noć savršena za prelistavanje kanala koji na kraju krajeva ne nude baš nešto mnogo. Zovem prijatelje da mi pomognu oko Bore i razmišljam samo kako doći do trenutka kada će noge da mi se zakopaju u peščanu plažu, ali sve izgleda daleko, sve više posla i novih ideja koje nemaju kraja.
Četvrtak
Bavim se malo sobom. Pokušavam da ne nosim telefon i da vidim kome je stvarno stalo. Niko sa nečim konkretnim nije zvao. A radni dan počinje ponovo sa Haradinajem, sa kojim ni ja, a verujem ni neki što ga traže, a ni neki što ga očekuju, ne znaju šta će. Ali eto, to su dnevne stvari, prolazne. Vučić misli da je to što je uhapšen po nalogu Srbije neki pritisak i provokacija. Ne razumem, želi li neko ovog čoveka ili ne?!
Verujem da je puno stvari završeno. I eto ga, sledeća tema je pokušaj da se organizuje polazak na brod koji iz Rumunije ide ka Beogradu na neku konferenciju. Ali svakako ne mogu, jer moram otići na vanrednu konferenciju. I još uvek mislim da me neko zeza, jer sve ovo ne može biti istina. Region ne može da funksioniše bez tog poverenja i iskrenog izvinjenja jednih drugima, kao i zadovoljavanja pravde u tom smislu. Verovatno ti ljudi nisu zlonamerni, kao nijedna porodica koja je izgubila nekog, ali nekako nam ne ide, jer nismo iskreni, ni uvereni u našu priču, a i nemamo ranu na telu da je pokažemo.
I eto ponovo Sirijci. I neki tamo zid ili ograda se sprema u Mađarskoj i biće oboreni svetski rekord u podizanju zidova.
Nemam pojma zašto, ali pošto sam bio izbeglica kapiram te ljude koji su sada niko i ništa. Svaki prolaznik, a bogami i neki po šalterima, ih podeseća šta treba raditi. Ali kako bez prebijene pare? Ti ljudi će uspeti, jer veruju da je vreme za promene, ma koliko god to vremena bude zahtevalo. Možda i to nije loš početak. Naučimo nešto od Sirijaca, počnimo razmišljati kako uopšte možemo imati zemlje u kojima ljudi žele da žive.
Kada više toga nema, nevažno je jeste li beo ili crn, kasno je za sve, jer sve počinje od pravih reči – dva i dva su četiri.
Važno je, jer ćemo se ugušiti. Da li smemo?
Ipak, doći će i petak.
