Milica Pešić je rođena levoruka u vreme kad levorukost nije bila "društveno-prihvaćena norma". Prve tri godine učiteljica je sve pokušala da je prevede na desno. Stajanje u ćošku, slanje kod direktora škole. A, onda se u četvrtom razredu ispostavilo da su učiteljičin muž i Milicin tata ratovali u istom Jastrebačkom partizanskom odredu. Te godine je učiteljica rekla Milicinim roditeljima da joj je Milica "desna ruka".
Iste godine, nevezano sa učiteljičinom izjavom ali vezano za njene trogodišnje pritiske, Milica je počela da piše desnom rukom. U svemu ostalom je ostala levakinja. To ju je i dovelo do Instituta za medije i različitosti koji već 20 godina vodi u Londonu.
Subota, 3. mart
Ah!!! Dan za čitanje, snatrenje, gledanje Mary Beard i njene nove serije "Civilizacije". Ta žena se po istoriji seta kao mi po svom zadnjem dvorištu. I tako i pripoveda o ljudima i zbivanjima iz prošlosti – kao da se dešavaju tu, iza kuće, bez patosa, ali s poštovanjem. No, njeno ogromno znanje izaziva više ljubomore nego divljenja. Naročito jer je kombinovano sa izgledom koji joj mnogi ženomrsci ne mogu oprostiti – bez šminke, seda, duga kosa.
Na tviteraški mizogeni vitriol odgovara gašenjem svog računa i objavljivanjem prve ikad napisane istorije mizogenije. "Žene i moć: Manifest". Počinjem da čitam knjigu danas kao moj uvod u osmomartovsku sedmicu. Dobila sam je od Bettine Peters, još jedne fantastične žene. Bila mi je šefica kad sam radila za Međunarodnu novinarsku federaciju. Mnogi je na Balkanu znaju: beskompromisna u borbi za slobodno novinarstvo, u letu kapara stvari, u sekundi ima rešenja, veruje svojim saradnicima i uvek stoji iza njih.
Zove me David Tuller, naš trener, pisac nekoliko naših priručnika i moja "podrushka". Kad smo svojevremeno radili novinarsku radionicu u Jermeniji, a tema nam bila različitosti, polaznicima je rekao da je gay. Tako smo oboje dobili cveće na kraju druženja, dok su se i njemu i meni obraćali ruskom rečju za drugarica – podruška.
David mi priča o Mashi Gessen koju oboje znamo. Vatrena kritika Putina Mashu je naterala da pre nekoliko godina sa porodicom napusti Rusiju i ode u Ameriku. Piše za New Yorker, redovno vivisecira Putinovu "suverenu demokratiju". To ju je svrstalo među najpriznatije i najpopularnije poznavaoce ruskih prilika.
A, onda se juče Masha usudila da kaže kako se preteruje sa učešćem Rusije u američkoj politici. Danas je neprijatelj broj 1 i među levim i među desnim protivnicima Putina i Rusije. I mediji i medijski konzumenti – velika većina – traže samo crno-belu sliku. Zvuči poznato! Vodali su me od studija do studija u vreme naših balkanskih ratova dok nisam rekla da sankcije ne pogađaju pravu metu. CNN me više nikad nije pozvao. Zvučala sam im "promiloševićevski".
Nedelja, 4. mart
Nastavak subote samo u još horizontalnijem položaju, osim kad radim – što je danas slučaj. Pakujem se za Brisel, planiram Kijev, glava mi je na beogradskim izborima. Ima li kraja bahatosti i arogantnosti Miloševićevih naslednika? Da sam makar u Austriji pa da javno i potpuno zakonski mogu da ih ispsujem. Zanimljiva je ova odluka austrijskog suda u trenutku kad tamošnja politika ide udesno, a u vlasti sedi partija koju su osnovali neonacisti. No, ne ide samo Austrija udesno. O tome ćemo sutra u Briselu na završnoj konferenciji našeg dvogodišnjeg projekta koji se bavio medijima i govorom mržnje.
Naš projektni partner, Evropska novinarska unija, moli me da malo promeni svoj sutrašnji panel kako bismo govorili i o ubistvu Jána Kuciaka, mladog slovačkog novinara. Ne zna se još ko ga je ubio – ako se ikad bude znalo – ali se zna da je istraživao veze italijanske mafije, slovačkih biznismena i slovačkog premijera. Ovaj potonji sad nudi ogromne novce da se nađe ubica! Slikao se pored gomile keša. Da ne bude po onoj "Kadija te tuži, kadija ti sudi"!?
Ponedeljak, 5. mart
Brisel, jutro. Spremam se za odlazak na konferenciju, gledam BBC. Drago mi je da je "Oblik vode" dobio Oskara i da "Crni panteri" pune bioskope. No, nisam sigurna da je Holivud zaista "obrnuo ćurak". To što su holivudske zvezde ove godine kao aksesoare dovili razne aktiviste i to što je konačno crnac zaigrao superheroja – ne znači mnogo. Jedino visina profita može da podstakne trajniju promenu u LALLALAND-u.
Našu briselsku konferenciju otvara Harlem Désir, OEBS-ov novi predstavnik za slobodu medija. Zovu ga i "Nova Dunja Mijatović". "Nažalost", kaže on, "mnogi nedemokratski lideri koriste dobronamernu borbu protiv govora mržnje da spreče kritike na svoj račun". Naravno! Neki će kritiku nazvati "fake news" kao u slučaju Donalda Trumpa. Neki će se pozvati na Trumpa, kao što je slučaj Erdogana, filipinskog predsednika i tako redom. A, neki će ubiti kritičara. Ubila ih prejaka reč.
Moj panel na temu "Izveštavanje o krajnjoj desnici" privukao je novinare i predstavnike nevladinih organizacija. Pokušavamo da posle uzbudljive rasprave "iznedrimo" nekakve preporuke. Jedna dolazi od mlade danske novinarke: mi nasedamo na njihovu zapamtljivu pojavnost, simbole, značke, uniforme, parole, umesto da se bavimo sadržajem njihovih ekstremističkih izjava, objasnimo njihovu pozadinu, ponudimo informacije o pravoj prirodi organizacija iz kojih dolaze ovakvi ljudi.
Da li je trebalo da ignorišemo sveštenika koji je najavio spaljivanje Kurana!? Medijska pažnja mu je povećala broj sledbenika sa 5.000 na preko stotinu hiljada? Da li je to cenzura ili senzitivan pristup događaju?
Da li će "svastika" ikad prestati da bude jedan od najprepoznatljivijih simbola nacizma i opet postane samo stari sanskritski duhovni simbol? Da li je "Za dom spremni" samo stari hrvatski pozdrav ili prepoznatljivi pozdrav "nacističkih podanika NDH-a"? U nekoliko sati rasprave postavili smo više pitanja nego sto smo našli odgovora. U jednom smo se svi složili: dobro, etično novinarstvo potrebnije je nego ikad. Ali nijedna novinarska priča nije vredna života novinara.
Utorak, 6. mart
Svoj jutarnji sport ponekad kombinujem sa surfanjem po imejlovima i Tviteru. To radim i jutros. Jedan od mojih omiljenih tviteraša, Srđan Puhalo, koji ne prestaje da se podsmeva nacionalistima svih boja, jutros je u svom elementu: "Nije problem što mi u Republici Srpskoj volimo svoje ratne zločince, problem je što ih drugi ne vole i što ispadamo malo blesavi!!!".
Dobra priprema za nastavak konferencije. Humor može da pomogne pri otvaranju nezgodnih tema. Naročito satira. No, da li će svi shvatiti satiru? Setimo se slučaja Charli Ebdomadera. Nije li satira već izmeštanje iz novinarstva i pomeranje ka literaturi u kojoj važe drugačija pravila, pa i ono da može da se izmišlja. Ne da može, nego je i poželjno. U književnosti, ne u novinarstvu. Sesija o govoru mržnje i migrantima donosi dva zanimljiva podatka: svaka treća beba rođena u Nemačkoj ima migrantsko poreklo.
Amazon priprema veliku TV dramsku seriju na temu migracije. Onim urednicima evropskih radio i TV javnih servise koji tvrde da je njihova publika "umorna od izbeglica" pitanje: kako to da Amazon vidi publiku (dakle, profit) u ovoj temi?
Biće da je problem u nekreativnosti i neinventivnosti urednika na nacionalnim elektronskim medijima. I lenjost da se pročita makar jedna od brojnih studija koje pokazuju visoki doprinos migranata evropskoj ekonomiji? Drugi dan konferencije pamtiću i po izjavi jedne pametnice iz Italije: "Prestanite više da me zovete prva, druga i treća generacija imigranata. Ja sam Italijanka. Evropljanka. Sviđalo se to vama ili ne." Basta!
Sreda, 7. mart
U nedelju sam otišla iz snežnog Londona – moj prvi pravi londonski sneg za 25 godina koliko živim ovde! – a vratila se sinoć u prolećni London. Prebiram po beleškama jučerašnjim i starim, pripremam se za Skajp sa Jean-Paul Marthozom i Johnom Owenom. Njih dvojica su bili glavne zvezde prve ikad organizovane evropske konferencije na temu "Mediji i različitosti". Tako smo pre 20 godina počeli svoj rad. Jean-Paul je savetnik našeg instituta.
John - nekadašnji član našeg Izvrsnog saveta, naša večita "agony ant" i moj dragi prijatelj bez koga bi moj život "u rasejanju" izgledao potpuno drugačije. I jedan i drugi su veliki poznavaoci i zaljubljenici u novinarstvo. S njima dvojicom pripremamo obeležavanje 20-to godišnjice Instituta.
Imamo dilemu: da li da nam tema bude diversity jer smo tako počeli, ali i zato što pojam polako kidnapuju desničari i sve više ga se vidi kao koncept "levičarskih budala"? Dakle, da pre-usvojimo termin? Ili da se fokusiramo na religiju kao jednu od najosetljivijih diversity kategorija? Jean-Paul se još 2013. zabrinuo da novinari zanemaruju ovu temu jer je preosetljiva i prekomplikovana, misli da treba da razmislimo kako da joj priđemo. John smatra da treba da "zagrizemo". Dogovaramo se da još malo razmislimo. Slavlje je planirano tek za novembar.
Haotičan dan završavam gledanjem briljantnog iranskog filma Taxi Teheran. Moj životni saputnik po tati je Iranac i veliki obožavalac tzv. malog filma. Kakvo briljantno ostvarenje! Jafar Panahi, reditelj i glavni glumac u filmu, ima 20-godišnju zabranu da pravi političke filmove. Samo jedan tako kreativan, duhovit, inteligentan i dobar čovek može da napravi ovakav film. Seo Panahi u taksiju vozi razne ljude, dakle i razne sudbine, razne političke stavove, razna viđenja umetnosti po glavnom iranskom gradu. Majstorstvo!
Četvrtak, 8. mart
Opet sam jutros kombinovala sport i iščitavanje imejlova i Tvitera. Kakav divan početak dana: odobren nam je dvogodišnji program za Kinu! Konačno možemo da serijalu kurseva Inkluzivnog novinarstva koje smo radili na Sun Yat-sen unevrzitetu u Guangzhouu, na jugu Kine, dodamo i čitav dijapazon aktivnosti koje smo obećali svojim kineskim kolegama da ćemo raditi zajedno: diskusije na društvenim mrežama, male kampanje za promociju etničkih i drugih manjina, novinarski seminari na temu rodnost i mediji.
"Žene drže pola nebesa", rekao je Mao Cetung. To se u modernoj Kini pretvorilo u "left-over women", pežorativno oslovljavanje žena koje su prešle 25. godinu a još se nisu udale. Usedelice. Ubadačine žene! Kapitalizam je doneo mnogo toga dobrog ali i lošeg u ovu fascinantnu zemlju. Novi program će nam omogućiti da zaronimo punim srcem u nove vode – toliko toga da se nauči, toliko toga da se uradi. Javila sam dobru vest sa gomilom planova i uskličnika svojim kolegama u Kini. Najduži odgovor koji dobijam: radujemo se veoma. Bez uskličnika i velikih reči.
Ostatak dana gubi se u osmomartovskim komentarima. U Britaniji se ovaj dan ne obeležava mnogo. Važniji je Dan majki što takođe govori o tretmanu žene. Čini se da je #metoo i tekuće rasprave na temu rodne neravnopravnosti, one ekonomske ali i sve ukupne društvene, holivudski skandali i ceremonija Oskara uzrokovao i današnje osmomartovske čestitke, kao i brojna podsećanja da žene ne drže pola nebesa. Samo 17 odsto profila na Vikipediji su profili žena! Ko nama, ženama brani da se "reklamiramo" na ovoj veb enciklopediji?
Redovna istraživanja na temu žene i mediji koje radi londonski City University pokazuju da žene – i kad im se obrate novinari za komentar – radije predlažu nekog drugog – najčešće muškarca – kao boljeg stručnjaka za temu kojom se one same bave. Urođena skromnost? Stečeni nedostatak samopouzdanja? Moj čovek budista bi rekao: urođen osećaj za meru. Boga mi, ne u mom slučaju. Trebalo mi je nekoliko decenija da malu Milicu ostavim kod kuće pre nego izađem na ulicu.
Petak, 9. mart
Danas šaljem uputstva gostima koji će na panelu našeg instituta, na međunardnom novinarskom festivalu u Peruđi, u aprilu, govoriti na temu koju sam spakovala pod naslov "Fašizam se vratio. Da li je novinarstvo deo problema ili deo solucije?". Osim Yasmin Alibhai-Brown, britanske novinarke oštrog pera i još oštrijih kritičara, svi ostali panelisti su se malo uznemirili zbog onog prvog dela naslova panela.
Yasmin veruje da čak i proslavljeni BBC promoviše fašizam kad dovodi u svoje emisije spodobe kakav je Nigel Farage, osnivač desničarskog UKIP-a i jedan od mozgova ili "bez-mozgova" iza Bregzita. Ostali, Jovanka Matić iz Srbije, Bettina Figl iz Austrije i Jean-Paul Marthoz, Belgijanac, moraće da dokažu da sam u krivu.
Da parafraziram Borisa Budena: možda ovo nije fašizam kakav smo imali u prošlosti, ali je fašizam kakav ćemo imati u budućnosti. Očekujem da Jovanka donese primer "SrBske časti", te otužne, homoerotične fašistoidne skupine kojoj je i britanski Guardian već posvetio prostor.
Stavljam sve na papir, pa pakovanje. Sutra odoh u Ukrajinu. Tamošnja krajnje desničarska milicija i način na koji ih mediji predstavljaju jedan su od razloga mog putovanja. Možda oni demantuju moju tvrdnju iz naslova našeg panela u Peruđi?
Facebook Forum