(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
Ljiljana Stojanović je diplomirala novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Ovim poslom počela da se bavi još u srednjoj školi kroz saradnju sa omladinskim medijima sa prostora bivše Jugoslavije koji su osamdesetih godina bili preteča nezavisnog novinarstva. Kasnije radila za brojne nezavisne medije u Srbiji i regionu.
Pre trinaest godina pokrenula Regionalnu informativnu agenciju JUGpress, medij nevladine organizacije, prvi onlajn medij takve vrste južno od Beograda. JUGpress je prvi medij na srpskom jeziku koji je još tada počeo da objavljuje i na albanskom, kasnije i romskom i bugarskom. Fokus JUGpress-a su jug Srbije, Kosovo i severozapadna Makedonija. Pre sedam godina, sa kolegama, oživela je leskovački nedeljnik Nova Naša Reč, sada jedini štampani medij južno od Niša. Dopisnik agencije FoNet sa juga Srbije skoro dvadeset godina. I dalje vjeruje da je novinarstvo časna profesija.
Subota, 8. jun
Nasilje postaje svakodnevica u Srbiji. I što je najgore, kao da postaje normalna pojava. Ima ga svuda, u svakodnevnoj komunikaciji, u odnosima među ljudima, u nastupima političara. Najviše ga ima na televizijama koje su usko povezane sa vlašću, a pri tome arče nacionalno dobro i benefite, frekvenciju, novac iz budžeta. Vrišti sa stranica tabloida, koji dobijaju novac na konkursima za sufinansiranje javnog interesa u medijskim sadržajima.
I ne samo novac iz budžeta Republike već i od lokalnih samouprava. Zapravo, pojedini mediji u Srbiji su najveći promoteri svake vrste nasilja. U naslovima (sve im je brutalno), na fotografijama koje vrište sa naslovnih strana, u rijalitijima, u takozvanim zabavnim emisijama.
Sve je postalo nasilje. Stvorili smo takav ambijent mladima i deci da onaj ko nije nasilan, postaje izopšten od svojih drugova i drugarica. Po principu "ili si kao mi ili si protiv nas". A ako nisi kao mi, ako si različit, onda slede sankcije drugara, okruženja... Od tog stava u školi do nasilja na ulici i prema drugima i drugačijima, mali je korak. A to da počeci ozbiljnog nasilja sežu do devedesetih godina pokazuju koliko je ovo neozbiljno društvo kad za skoro trideset godina nije uspelo da se izbori sa svakojakim nasiljem, koje ga izjeda. Čak ga gaji i zaliva da raste i buja, promoviše.
Nasilje je i kad perjanica "građanskog" na političkoj sceni. Sergej Trifunović, vređa malobrojne novinare u Leskovcu, koji su došli da proprate aktivnosti Pokreta slobodnih građana. Jer, njemu pametnom su njihova pitanja o političkom programu i planovima "glupa". Jer, ako postupa isto prema novinarima kao i Aleksandar Vučić, u čemu je mogućnost izbora i boljitak?
Ova dvojica su se opet, kao nešto svađala u Bratislavi. "Ova dvojica" su predsednici Srbije i Kosova Aleksandar Vučić i Hašim Tači. I opet o taksama. Bila sam prošle nedelje u Prištini. Albanci sa kojima sam razgovarala kažu da su takse štetne za ljude na Kosovu. U Srbiji isto misle. Ali, takse su, očigledno, ipak dobre za nekog. Roba se sada na Kosovo uvozi preko Makedonije, Crne Gore, Albanije. I svuda su u taj biznis umešana nečija braća. Izgleda da na ovom brdovitom Balkanu braća najbolje sarađuju. A narodu, na sve strane, daš nasilje u medijima i političkim govorima i zaborave da nemaju "leba" da jedu.
A o godišnjici protesta možda drugi put. Da li je, zapravo, oduvek nečija ideja bila da što manje ljudi bude na ulicama a da, protesti, kao, traju? Jedino logično pitanje posle ovih šest meseci.
Nedelja, 9. jun
Srbija se guši u tonama otpada. Da li je to nova vest? Ne. Da li će nešto biti promenjeno? Ne. Da li se neko zbog toga brine? Ne. U Srbiji se uništava zelenilo, šume, reke, gradovi, sela. I ideja je da svuda budu behaton ploče i cevi za mini hidroelektrane. Jer, u Srbiji je najvažniji profit ekipe. Velike ili male, one gore ili one na lokalu, svejedno. Prati uspeh u hijerarhiji vlasti, pratiš tokove opranih para. Jednostavno.
Ponedeljak, 10. jun
Leskovački povrtari su očajni. Džaba ulaganja u plastenike, naporan rad u njima, veliki računi za struju za zagrevanje rasada. Kad stigne vreme za prodaju cene na pijaci obaraju uvoznici povrća iz inostranstva. Da li neko stvarno veruje da oni to čine na svoju ruku i bez direktne sprege sa "važnim ljudima" na vrhu raznih institucija? Zato leskovački povrtari i treba da rade u fabrikama iz domena "štrafovske proizvodnje" za bedne plate i uz svakodnevna maltretiranja. Ko je siromašniji - srpski ili bosanski radnik?
Utorak, 11. jun
Da li će preživeti lokalni mediji koji svoj posao rade na profesionalan način i u skladu sa novinarskim kodeksom? Teško. Zaslugu imaju podjednako i oni koji ih na sve načine guše, pre svega uz finansijske pritiske i iscrpljivanja, svakodnevne pretnje i šikaniranja, i oni koji se, kao zalažu za njihov opstanak a fondove daju ipak velikima. Biti profesionalan medij i novinar na lokalu, znači da ili nisi normalna ili si budala. Razlika je mala. Ali, sloboda nema cenu, istina je velika.
Sreda, 12. jun
Crna Gora je najgora na svetu jer petlja nešto oko crkvene imovine, u tome je, izgleda, suština sporenja i "frke" koja se diže u medijima. Ali, Crna Gora je zabranila slobodno i celodnevno prikazivanje rijalitija. Zamislite? Oni bre, nisu normalni, kao da vode računa o svojoj deci i ne žele da promovišu, bar ne slobodno, ono što u zemlji Serbiji vrišti sa ekrana i kioska.
Za danas i pitanje šta tačno znače "strane investicije u Srbiji"? Jednostavno, od vašeg poreza političari daju novac nekom "stranom" investitoru da bi vas, pre će biti vaše dete, zaposli, malo plaća, ne poštuje njegova radna prava čak ni po aktuelnom zakonu koji je, zapravo, napisan za "investitore". I za sve to plaća zaposlene od onih para koje je država njima uzela kroz poreze, na početku ove priče. Znači, sami sebe plaćate da nekome služite. Pa vi vidite šta nije u redu sa svima nama.
Četvrtak, 13. jun
Na žalost, moram da vam kažem da ne znam kako ćete naći posao u Srbiji sa ovakvom majkom, kažem sinu i kćerki dok ispijamo kafu u malom kafiću gde vršimo primopredaju torbe sa domaćom hranom. I roditeljskih saveta, brige, ljubavi. On priprema master na jednom državnom fakultetu, ona daje ispite iz četvrte godine na drugom, oboje na Beogradskom univerzitetu. A majka u provinciji radi ono što joj je i posao, pita. I o tome piše. Zamislite, oni misle da je sve to ok i da i ne treba da bude drugačije. A posao... Ako ga nema ovde biće ga negde drugde, valjda je svet pun mogućnosti. Živeće u njemu i voleti Srbiju izdaleka.
Petak, 14. jun
Nasilje postaje svakodnevica u Srbiji. Krug ove sedmice se zatvara. Opet je neko na televiziji sa javnom frekvencijom i upumpanim javnim novcem bio nasilan.
Rođaci, džaba vam svi zakoni i odbori ako nasilje promovišete na sve moguće načine u javnoj sferi.
I sa svih nivoa.
Srbija, zemlja obećana.
A to što su u Prištini slavili ovih dana dvadeset godine od ulaska NATO? Pa slavio se i u Srbiji početak bombardovanja vojnom paradom onomad u Nišu. Svako slavi ono što ima. A politika je umetnost mogućeg. Ne svakodnevno vrištanje za domaću upotrebu. I promocija straha kod svog stanovništva. Tu je ta direktna veza između prošlog i ovog petka, nasilje i strah. A sa teritorija o kojima pregovarate mladi uveliko odlaze, ne žele da budu vaši zamorčići, da učestvuju u vašim igrama.
A napolju lipe tako lepo mirišu. Uživajte u tom mirisu dok ih ne poseku i postave behaton ploče.
Život je, ipak, čudesna i divna pojava. Živite ga.
Facebook Forum