Jelena Trpković je slikarka. Od 1980. do 1999. živela u Dubrovniku. Izlagala na 18 samostalnih i preko sto kolektivnih izložbi. Objavila osam knjiga iz ostavštine Milana Milišića, književnika koji je poginuo u granatiranju Dubrovnika. Živi u Beogradu, a radi u Novom Sadu na Akademiji umetnosti - Katedra za crtanje.
Subota, 11.07.
U svakom redu po deset fotografija, potreti, lica. Deset po deset. Da li su u takvom nizu i ubijani? Vučem kursorom naniže, deset po deset... Ako se zaustavim na nekom od portreta pojavi se ime, ime oca, datum rođenja i smrti, te koliko su imali godina kada su ubijeni.
Amil 47, Mirza 16, Jasmin 19, Fazlija 38, Hamdija 62, Mustafa 18, Fajko 37, Jusuf 54, Ibro 52, Amer 13, Salih 56, Jasmin 16, Rašid 62, Adil 16...
Deset u nizu lica, deset u nizu: crno-bele fotografije, fotografije u koloru koji je počeo da bledi, izlomljene, isečene iz grupnih, u uniformi JNA, iz dokumenata...
Mučnina, grlo mi se steglo...
Kaže Sidran: Ovo je dan u kojemu bi svi trebali šutjeti.
A onda, nova mučnina. Snimci premijera Srbije koji je došao odati poštu ubijenima, kako, sa delegacijom i obezbeđenjem beži od linča i kanemenovanja..
Nova porcija mučnine.
Nedelja, 12.07.
Pesma o pomirenju Nebojše Fixer Čehranova je mera za dan posle Potočara:
Stojimo pred streljačkim
strojem.
Nekom komšiji se zaglavio
metak,
pa čekamo da se to reši.
Otac me čvrsto drži oko glave
i trlja uši jer duva.
Sve smo već isplakali i
sudbinu i suze,
čuje se tamo repetiranje
puške i opet psovke.
Znači, još malo,
još jednom uvežbavamo
kako ću ja da padnem kad
me on bude stisnuo za
nadlakticu.
Sekund pre nego doleti
metak
pitam ga
a ti.
Ne brini za mene,
rešio sam da odemo zajedno.
On me pogleda,
onako u zenicu, i reče
memoj slučajno da me izdaš
i sačekaš metak,
moraš ovo preživeti da bi
oprostio i nastavio ljubav.
Ali tata, ako se izvučem ovaj
vetar će me ubiti.
Odsedlaj prokleti vetar.
I osetih blagi anđeoski stisak
natrag natrag u život.
Ponedeljak 13.07.
Oblaci niski, vrućina i vlaga u vazduhu. Težak dan. Nervoza i mrzovolja na licima.
U Metrou, u Krnjači ogromna hala sa hiljadama artikala, a kupaca malo. U velikim kolicima, na dnu, samo malo robe. Do skora, u Metrou je bila gužva na kasama, kolica su bila prepuna robe. - Nema narod para, kaže kasirka.
Kupila sam desetak fascikli, sređujem ostavštinu Milana Milišića. Nakupilo se i dosta bibliografije koju treba rasporediti, odvajam objavljene rukopise od neobjavljenih.
Svaki put kada preturam po Milanovim rukopisima, pojavi se nešto novo, neki zapis na računu iz kafane ili na papirnatom omotu konzerve fileta tunjevine, ili pisma prijatelja i po neka razglednica.
Milišićeva ostavština pripada Dubrovniku, gradu u kome se rodio, koji je voleo i o kome je pisao. Nadam se da će uskoro iz Beograda biti preneta i pohranjena u Arhiv grada Dubrovnika.
Sedim uveče sa prijateljima i pokušavamo da zamislimo ogradu koju Mađarska počinje da postavlja na svojoj granici. Da li će biti zidana, žičana, možda bodljikava žica, električna? Hiljadu migranata dnevno uđe u Srbiju sa ciljem da pređe u EU. Kažu. nikakva ograda nas neće sprečiti.
Utorak, 14.07.
Na svom rodnom Lastovu, umro je maestro Ivo Dražinić - najmuzikalniji od svih dirigenata. Bio je satkan od muzike, isčitavao je muziku u svemu oko sebe u koracima, u valovima, u pticama, u smehu, zvonima crkava...
Jednu zoru smo dočekali na mom balkonu u Dubrovniku Ivo, Mišo i ja pokušavajući da iz usta raspevanog hora Luke dela Robije isčitamo note i melodiju koju pevaju. Bilo je to uz flašu domaće klekovače negde sa Zlatibora, u samo predvečerje rata...U opkoljenom Dubrovniku, bez struje i vode, noću, za vreme policijskog sata, i sami uplašeni zbog svakodnevonog bombardovanja, pomagali su mi Brigita i Ivo da lakše prođem kroz tragediju.
Adio Ivo, neću zaboraviti tvoje koncerte sa sprata Kneževog dvora, ispod neba, gde sam slušala čiope koje se povinuju tvom dirigovanju i čine sklad sa orkestrom i tvojim elegantnim pokretima u fraku, rukama od porcelana i razbarušenom kosom punom muzike.
Ceo dan sam u kontaktu sa Ivinim prijateljima. iz Beograda gde je studirao na Muzičkoj Akademiji i dirigovao i Dubrovnika gde se doselio osamdestih godina.
Mišo mi šalje poruku:
Bio je ispred svoje kuće na Lastovu, moždani udar. Sigurno nije ni svjestan da je sada negdje drugo. Lijepa smrt.
Sreda, 15.07.
Volim leto u Beogradu. Grad je poluprazan, narod je pobegao kojekuda. Užasavam se turizma i gužvi koje on proizvodi. Ovako, mogu da pređem ulicu gde hoću, nema mnogo automobila.
Posle jutranjeg plivanja, u svom potkrovlju, radim na seriji novih kolaža i na dve slike koje me već dugo muče.
Danas sam očistila paletu, oprala je i radujem se sutrašnjem ceđenju novih boja iz tuba. To je uvek svečan čin. Od cinkove i titanijum bele, preko žutih - hromova, napuljska, kadmijum, indijska, okera, crvenih - kraplak, cinober, vermilion... plavih - ultramarin, pariska, kobalt, pruska... zelenih - emerald, ftalo, viridian... umbri , do crnih.
Uzbudljivo je putovanje kroz pigmente i načine na koji se dobijaju i čuda koje te male šarene gomilice boja uredno poređane, mogu mešanjem da proizvedu.
Odavno je Kazimir Maljević rekao da je slikarstvo predrasuda prošlosti. Rekao je to i - nastavio da slika. Tako, radim ja svoju predrasudu godinama, u zemlji koja polaže na slikarstvo kao na lanjski sneg, u gradu u kom su muzeji decenijama zatvoreni .
Još jedan paradoks koji živimo u zemlji Srbiji u kojoj važi ono Geringovo: "Kad čujem reč kultura, hvatam se za pištolj" - ne može na prste obe ruke da stane broj akademija koje proizvode likovne umetnike. Proizvod toga je da studenti prve godine traže preporuke za odlazak u inostranstvo.
Četvrtak, 16.07.
Kada je bio mali, Roman Milišić, često se žalio da se njemu ništa ne događa. Svima se nešto uzbudljivo dešava, a njemu ništa. Jednoga dana je Roman pao sa smokve, ugruvao se dobro, ali je bio srećan i uzbuđen: "Eto, i meni se nešto desilo". Ni meni se ništa ne dešava ovog vrelog julskog dana, a vrt i smokvu u njemu nemam.
Vraćajući se jutros sa bazena, gledam, u senovitim kafićima sede ispavani, negovani muškarci. Srbija i Hrvatska su u vrhu zemalja u kojima žene (majke, supruge) izdržavaju muškarce. Dok one rade, ili svoje male penzije raspoređuju da prežive i odvajaju jedan deo za njihove jutarnje kafice, oni tako ležerno i spokojno zavaljeni u jastuke, pijuckaju i pljuckaju po državi.
Radila sam na dve slike. Ne znam šta sam uradila. Slikari imaju običaj da kažu da slika sama kaže kada je gotova. Ove dve slike još ne progovaraju. Možda zbog nabijenih emocija.
Volim miris terpentina koji je u mom ateljeu je intenzivan. Postoji priča da slikari dugo žive zbog terpentina koji se pravi od smole borova, a ona je dobra za pluća. Naravno, to ne važi za one koji su, ne izdržavši napor slikarskog posla, mladi otišli u večnost.
U mom kraju je otvoren novi lokal. Po muzici koja se ori, horu muških pripitih glasova, slutim da je kafana: "Dal je mogućeeee da si me zaboravila, dal je mogućeeee da si drugog poljuuubilaaa..."
Petak, 17.07.
Juče su bile demonstracije u Budimpešti zbog podizanja ograde na Mađarskoj granici sa Srbijom. Lepo je videti te ljude, kao da ih sve odnekud poznajem. Znaju oni da je i ta bitka izgubljena, ali žele da se čuje da su protiv te apsurdne odluke njihove vlade, odluke koja vređa zdrav razum i ljudsko dostojanstvo. Ne rešavaju se problemi podizanjem ograda!
Obelodanjeno je kakva će biti ograda: takozvana NATO ograda koja se koristi i u zatvorima. Od najkvalitetnijeg je čelika koji se teško seče, u podnožju i na vrhu je bodljikava žica. Biće visoka tri metra.
Komšijska posla.
Predlažem da se proizvede milion metara te žice od kvalitetnog čelika i da se sve zemlje na ovoj našoj maloj lepoj planeti ograde. Da se zna gde je čija međa i ko sme, a ko ne sme da je prelazi. I da noću, krišom, prebacujemo nepotrebno i neželjeno u komšijsko dvorište, kako običaji i nalažu.
Možemo ogradu sa bodljikavom žicom koristiti i unutar naših vilajeta, mogućnosti primene NATO ograde su ogromne.
