Gligor Stojkovski je završio Filološki fakultet, Jugoslavensku književnost. Dugogodišnji je novinar (sedamnaest godina urednik Kulturne rubrike "Nova Makedonija"). Od 2001. godine je glavni urednik i izvršni direktor izdavačkog preduzeća "Kultura" u Skoplju, a 2010. je osnovao vlastito izdavačko preduzeće ViG ZENICA.
Autor je 14 pesničkih knjiga i nekoliko publicističkih, koautor monografije o Makedoniji, član Društva književnika Makedonije i dobitnik najveće nagrade za poeziju u Makedoniji.
Subota, 30. april
Dan uoči Vaskrsa. Velika subota, kada se očekuje pobeda života nad smrću – nad Makedonijom lebdi jedna konkretna, nejasna, smrt – smrt jednog umetnika i – svedoka. Jeste umetnik jer se bavio umetnošću (završio) Umetničku akademiju i jeste svedok jer je bio upućen u delikatne tajne kupovine elektronske opreme za, kako se danas lepo kaže, praćenje (glagolska imenica od pratiti ili slediti) komunikacija, ili, kako narod još uvek to objašnjava kao – prisluškivanje. Opremu je kupovala makedonska policija, zemlja koja ju je prodavala je – Izrael.
Pre manje od jednu godinu čuli su se razgovori, ("bombe" opozicije) koje je, moguće, snimila upravo ta oprema, oko navodne provizije uplaćene na privatne račune... Pokojni umetnik, ili svedok, je Kosta Krpač, a njegova smrt je zbunjujuća jer još je nejasno da li u pitanju ubistvo (likvidacija) ili samoubistvo... Zvanični organi ćute.
Jedino je Specijalno tužilaštvo istog dana objavilo saopštenje da je Krpač bio svedok upravo tog procesa koji je u toku. Dakle – svedok, ne okrivljen! Zato su se čudili zašto je predsednik Ivanov i njega (pored ostalih 55) pomilovao (abolicijom koju je doneo pre 15-tak dana za sve optužene – dosadašnje i buduće u vezi snimljenih razgovora koje je objavila opozicija i zbog kojih je bilo oformljeno Specijalno tužilaštvo).
Pozvali su predsednika da objasni – kako poseduje informacije da je pokojni Krpač okrivljen, kada su te informacije, kako se sada kaže – poverljive! Predsednik nije odgovorio. Odlučio je da ćuti!
Predsednik ćutnjom odgovara i na sve pozive – unutrašnje (velike proteste građanskih udruženja koji svakog dana, izuzev danas i, kako su najavili, naredna dva praznična dana održavaju u Skoplju i sve više u celoj Makedoniji inicirani upravo abolicijom) i spoljne (EU i SAD) da povuče pomilovanje za političke i partijske funkcionere. To neki tumače kao mudrost – kao državničku mudrost budući da je predsednik objasnio da je takvu odluku doneo zbog – državnih interesa! Eto, došli smo do tačke da je ćutnja najveća, možda i jedina, mudrost danas u Makedoniji!
Nedelja, 1. maj
Vaskrs! Kažu najveći hrišćanski praznik, praznik najveće radosti. Dakle, danas su najviše radosni hrišćani, vernici, svakako. Nisu, ili barem nisu toliko, radosni oni koji nisu hrišćani (Albanci, Turci, Makedonci-muslimani…) kao i Makedonci, Srbi… koji nisu vernici.
Ne znam kako se manifestuje sreća onih koji su danas srećni, ali imam utisak da je sreća već duže vremena prognana iz Makedonije… Svi su se napeti, svi govore samo o politici. Makedonija je podeljeno društvo, prvo – na makedonski i albanski dio. Makedonski deo je podeljen na veoma nezadovoljne i nezadovoljne i manje nezadovoljne i sasvim zadovoljne. Albanski deo je podeljen na sličan način, stim što ima jednu konstantu – svi njegovi članovi su jedinstveni kada su u pitanju Makedonci i Makedonija.
Makedonce ne vole, smatraju ih, i dalje, okupatorima, a Makedoniju vole, ali samo kao federaciju; federalizacija Makedonije je najvažniji deo programa svake albanske političke partije, svakog njihovog udruženja, svakog njihovog razgovora...
Svoju veliku radost Vaskrsa su sa narodom podelili i političari. Svi značajni, i oni koji su na vlasti, i oni koji bi hteli da dođu na vlast. I svi, do jednog, pozivaju narod na jedinstvo, na slogu, na mir, na blagostanje. Upravo oni koji su razjedinili taj isti narod, koji su uneli mržnju, netrpeljivost, čijom zaslugom mladi napuštaju Makedoniju, tražeći bolje mesto za svoju budućnost. I predsednik se javio i isto to rekao, ali tako tiho kao da nije ništa progovorio, pa moglo bi se slobodno reći da je i dalje – mudar.
I, da slika bude potpuna i da sve bude u duhu velikog praznika i velike radosti, javio se i – međunarodni faktor – u licu Johanesa Hana, evropskog ministra za proširenje EU. Nije poželeo zdravlje, radost i spokojstvo makedonskim građanima, već je zatražio od lidera četiri političke partije da sednu za sto i da – nastave pregovore.
Posle totalnog kolapsa njegove "EU diplomatije" u proteklih godinu dana, nakon svih silnih, dugotrajnih pregovora, "veliki" evropski ministar poziva opet na – pregovore.
Njegovo pismo upućeno partijskim liderima najbolje je objasnio poznati makedonski novinar Branko Tričkovski, koji je na Facebooku objavio: "I poslednje obraćanje evrokomesara Hana sadrži nekoliko slojeva, između kojih, najupečatljiviji su cinizam distance i blaga odsutnost, nepoznavanje situacije u Makedoniji, ili namerno zaobilaženje istine i žestoko odsustvo ma kakve političke imaginacije, odsustvo, koje će evrokomesaru omogućiti da stalno nudi rešenja problema pomoću njihovih razloga, uključujući i sebe u tom magičnom krugu. Neverovatno!"
Ponedeljak, 2. maj
Ponedeljak. Praznik još traje, već četvrti dan. Televizije javljaju da je Ohrid pun stranih turista (i pored lošeg vremena) – ima puno Srba, Bugara, Grka… I Grčka je puna turista, pogotovo poluostrvo Halkidiki, najvećim delom Makedoncima. Nisu retki i oni (Makedonci) koji tamo imaju svoje stanove, kuće, maslinjake – pored divnog Egejskog mora. Tamo se osećaju kao kod kuće.
Oko podne nekoliko portala javlja da Han, ipak, nije poslao pismo partijskim liderima za novi sastanak. Poslao ga je Aivo Orav, njegov predstavnik u Skoplju. Popodne isto javljaju i ostali medij. Dva dana su televizije, novine, analitičari, tumačili pismo Evropske unije…
Han, dakle, nije ništa, novo, rekao ni preduzeo – pozvao se na stare reči. Ali se zato sa novim komentarom javio Piter Van Haute, belgijski posrednik u "dijalogu" makedonskih partija sa završenim mandatom, sada "turista" u Makedoniji. Njemu je današnja atmosfera zemlje u kojoj je gost – slična atmosferi Nemačke u tridesetim godinama. Neprijatna je to poredba.
Pre mesec dana u mojoj izdavačkoj kući ViG ZENICA, završili smo prevod, čitanje i štampanje knjige "Hamerštajn" Hansa Magnusa Encensbergera, pa atmosfera Nemačke u tridesetim jako mi je sveža. Nisam ubeđen da je baš tako, ali se neke paralele ipak mogu povući. Ali, ocena belgijskog posrednika nije izazvala veliko uzbuđenje.
Odavno ništa ovde ne izaziva prevelika uzbuđenja. Sve velike reči već su izrečene, svi veliki zaključci već su doneseni… Jedino uzbudljiva i svakim danom sve uzbudljivija je stvarnost: mučna, teška, neizvesna. Niko ne zna šta se dešava i, pogotovo, što će se desiti uskoro, za koji dan. Ipak, odluke mora biti. Sa međunarodnim faktorom ili bez!
(Skoplje: 'Šarena revolucija' zahteva promene)
Tri pune nedelje skopskim ulicama protestuju – građani. Sve nevladine i građanske organizacije ujedinili su se i pod zajedničkim naslovom, "Protestiram", protestuju protiv abolicije predsednika Ivanova, protiv prevremnih izbora petog juna, protiv opstrukcija Javnog tužilaštva, protiv partijske države, protiv partijskih medija, protiv… Protiv pritvora trojice njihovih aktivista koje je policija uhapsila, a sud priprema optužbu.
Mladi ljudi, studenti, okupljaju na desetine hiljada građana koji svakog dana od 18 sati počinju proteste. Nazvali su se "Šarena revolucija" zbog svog šarenog sastava i zbog sve boje koje koriste za "dekorisanje" objekata i spomenika koje je vlast izgradila u mega-projektu "Skopje 2014". Već ih ima i u debatnim TV-emisijama. Kažu: "Nisu nam potrebni stranci, sami ćemo se osloboditi ove vlasti".
Nasuprot njima stoji Građansko udruženje za spas Makedonije, koje takođe organizuje proteste i hvali vladu i vladajuću partiju, te traži da se izbori petog juna obavezno održe. Pa sad – ko u koga veruje tamo ide. Važno je da postoji izbor, te mogućnost da se iz sve snage viče, zviždi, psuje – sve u ime lepe (lepše) budućnosti. Sadašnjost ne postoji. Odmah prelazi u prošlost, a i prošlost bolje da ne postoji. Bar ova, tranzicijska, koja se odužila, evo, već 25 godina i, verovatno, postoji još ovde, u srcu Balkana.
Neradni je dan. Svakako i za predsednika. Pre neki dan je završio zadnju aktivnost: odgovorio je zatvorenicama (koje su mu pisale da takođe traže pomilovanje) da nema namere da ih kolektivno pomiluje. Neka mu svaka posebno piše. Zasad nema informacija da li su se zatvorenice bacile na individualnu korespondenciju sa predsednikom, ali su zapretile štrajkom glađu. I o tome nema informacija – dakle, da li jedu ili gladuju.
Utorak, 3. maj
Počinje radna nedelja. Ne znam ko će koliko raditi nakon malog "godišnjeg" odmora, nakon roštilja, salata, mesa, rakije i vina, nakon planina, jezera i mora. Ali, ozbiljno sedam na radni sto. Po drugi, po treći put čitam vlastiti prevod izvanrednog romana "Sudbina i komentari" savremenog srpskog pisca Radoslava Petkovića. Toliko sam uživao dok sam prevodio i toliko me muči – prevod. Samo što pomislim da ipak nije sve tako loše, da, ipak, prevod može proći, naiđem na novu rečenicu, pasus, stranicu koja vraća sumnje, strah da ovaj čudesan roman ni približno neće zvučati na makedonskom tako kao što zvuči u originalu – na srpskom. Kažem ni približno, ne isto – jer, to je, jednostavno, nemoguće.
Kaže Petković na jedom mjestu: "Ima trenutaka kada čovek više ne želi nikakvu promenu, pa čak ni promenu nabolje". Tako je. Ima trenutaka kada čovjek želi mir, spokojstvo, želi da bude tako kako je. U vlastitom životu. Ali, kako odvojiti, kako zaštiti, vlastiti život, samog sebe. Možda izolacijom. Možda, mada bi to bila samo privremena zaštita...
Drugi deo romana dešava se u Budimpešti, u jesen 1956. godine. Mađarska revolucija. U Skoplju su u toku "Šarena" i "Crno-bela revolucija". Nisu iste, i hvala Bogu da nisu, ali revolucija je revolucija. U zraku je suviše napetosti, zla, mržnje. Svi žude za osvetom. Svi traže pravdu. Možda izuzev nadležnih institucija. I redovnih i vanrednih – specijalnih. Pravda postaje (ne)moguća stvar. Sve zavisi koji građanski skup je traži.
Nikola Gruevski već više meseci nije premijer, ali se ponaša kao da je juče izabran. Bar jednom nedeljno objavljuje nove projekte. Najnovi je – vraćanje selu, tj. vraćanje žitelja gradova u sela, odakle su nekada i došli. Nudi i primamljive subvencije. Razlog nije (ili, nije jedini) nezaposlenost, već prazna sela.
Novine su objavile da je oko 150 sela sasvim prazno, a oko 300 imaju jedva po 20-tak stanovnika, starih, uglavnom sa makedonskim življem. Izumiru, a to nije ništa novo. Novije je (od pre nekoliko godina) da se iz Makedonije užurbano iseljava. Odlaze ne samo mladi, već svi koji mogu. I moraju. Govori se da se istočna Makedonija već prilično ispraznila. Ljudi najčešće odlaze u Italiju, kao majstori, zidari, zemljoradnici... samo da zarade, da stvore bolje uslove bar za svoju decu.
A tako je lepo na selu! Ta divna makedonska sela!
Sreda, 4. maj
Današnji dan vuče težinu, tamninu, tegobu, mučninu jučerašnjeg: Fridom haus je objavio da Makedonija nije slobodna zemja, a Međunarodna krizna grupa Makedoniju je svrstala u grupu u kojoj su Sirija, Avganistan, Irak… Verujem da ja Van Haute ovo doživeo kao vlastitu satisfakciju. Mogu zamisliti kako svet gleda na nas nakon ove, i ne samo ove, ocene, šta o nama misli, ili tačnije, šta misli o našoj vlasti, ili – o ukupnom nivou kulture našeg življenja? Ali, to je stvar sveta – naša stvar je dilema: hoće li biti izbora 5. juna?
Vladajuća partija sve radi da ih bude, opoziciona da ih ne bude, jedan građanski pokret da ih bude, drugi da ih ne bude… Ali, tu je u međunarodni factor. Opet u licu ministra Johanesa Hana. Javio se, i to na ovom, Radiju Slobodna Evropa i pojasnio da je jedini izlaz – izbori! Ali, svi su primetili da nije rekao da moraju biti 5. juna i da nije važno što ne bi učestvovala najveća opoziciona partija ukoliko odluči da bojkotuje izbore, kao što je izjavio pre nekoliko meseci jednom bugarskom novinaru koji je to objavio u jednim bugarskim novinama. Sada izbori moraji biti kredibilni, da budu priznati od Evropske unije i Sjedinjenih Država... Ali, mudri ministar ne kaže da li je to uopšte moguće. Sada. U Makedoniji.
I dok revolucije – i "Šarena" i ona druga, "Crno-bela" – teku po ulicama Makedonije, predsednik, verovatno, se sprema za veliku korespondenciju sa zatvorenicama. Ukoliko odluče da mu pišu, recimo, sto zatvorenica – to su sto posebnih, različitih slučajeva – on treba svaki slučaj posebno da prouči da bi mogao da odluči da li ta i ta zatvorenica zaslužuje aboliciju, ako zaslužuje da li zaslužuje podršku, stoprocentnu, ili delimičnu, dalje, da li bi ta i ta zatvorenica imala pravo na odštetu, zato što je, ipak, bila u zatvoru toliko i toliko vremena...
Eto, koliki se posao otvara predsedniku. Ali, nije samo to. Nekoliko dana unazad zapretili su i zatvorenici, potpisali su i peticiju, svi traže – pomilovanje! Ali, ne onakvo kakvo su dobili političari – stoprocentno, oni hoće malu aboliciju, da uštede koji mesec ili godinu.
Opet sam čitao Radoslava Petkovića. Opet iste dileme. Moraću napraviti još jednu distancu, još jednu pauzu od dva-tri meseca. Možda tada nađem bolja rešenja za one toliko jednostavne, toliko divne, rečenice i misli.
Četvrtak, 5. maj
Makedonska politička drama ima svoj dnevni ritam. Prepodne je obično mirno, nigde ništa se ne događa, niko ništa ne izjavljuje; podne je najava, zagrevanje, popodne su velike izjave, revolucije... protesti, kontra-protesti…
Dakle, prepodne je vreme za komentare običnih ljudi. Ako odete u samouslugu da kupite dnevne potrepštine, obavezno čujete mišljenja zaposlenih za jučerašnje, dakle – najnovije, događaje. Njima se često pridruže i kupci – sa istim ili suprotnim stavom – ako je isti onda je prava milina slušati ih kako se slažu kakva je vlast, ili kakva je opozicija; ako su suprotni – opet je prava milina slušati malu polemiku šta to radi vlast i kako to opozicija ruši državu.
Dugoočekivani, najavljivan bar dve nedelje, protest zatvorenika – nije se održao! Kao da niko, nikad nije ni pomislio, niti pomenuo, niti najavio da zatvorenici spremaju peticiju, da traže da predsednik i njih abolicira, kao onih 56 političara, da će danas da štrajkuju, oni unutra – njihovi rođaci vani, ispred kapije zatvora. I to ne samo u skopskom, najvećem, koji "čuva" više od 3.000 ljudi koji se nisu lepo vladali, već i u ostalih desetak, kako se danas kaže, kazneno-popravnih domova, u celoj državi. Lijepo. Mi to nismo pročitali, nismo čuli, niko ništa o tome nije rekao… Takvo je vreme, počinje da nam se priviđa...
Ipak, jedna televizija je objavila da su u pitanju veliki pritisci. Oni koji su pritiskali, nekim su zatvorenicima obećali da će izaći ranije, nekima da neće uopšte izaći, neke su zamolili da se odmore, da prespavaju… I eto – odjednom svi zadovoljni, posebno zatvorenici... I predsjednik, svakako. On mora biti najzadovoljniji, jer neće morati da proširuje svoju, već dovoljno, široku listu aboliciranih. Tim više što i dalje svi traže da je ukine – i EU i SAD i "Šarena revolucija"...
Kako dan odmiče postaje sve interesantnije: holandski ambasador u Makedoniji u ime svih ambasadora EU, dakle u ime cele EU, oficijelno je izjavio da spisak glasača ne ispunjava ni minimum uslova koje postavljaju EU i SAD, da problemi sa medijima nisu rešeni, da država nije odvojena od partija (vladajućih)…
Dakle? Hoće li biti izbora 5. juna? Ako ih bude – koje će partije učestvovati? Ako ih ne bude, šta će biti sa Parlamentom, on je raspušten, (ne)postoji ustavna mogućnost da se opet sazove i da produži sa radom. Dakle, prvo, da objavi da neće biti izbora 5. juna, drugo, da odredi vladu: postojeću, da vrati staru, ili da izabere novu, "ekspertsku", kako mnogi zagovaraju koja bi vladala… do kada? Do izbora koje će priznati EU i SAD. Sećate se onog istorijskog pokliča jednog divnog sportskog komentatora: "Ma, je li to moguće!".
Petak, 6. maj
Radna nedelje je bila kraća, ali ništa manje važna od drugih, "normalnih", nedelja. Naprotiv. Ona je ubrzala kulminaciju krize. Danas, sutra, prekosutra – dakle ovih dana – sve dileme koje se tako intenzivno nameću moraju biti razrešene. Eto, i Nemačka će pomoći. Šalje specijalnog izaslanika...
Ali, petak je… dan koji kao da nije za velike brige, za velike probleme. Bar za mene. Dogovorio sam susret za Eftimom Kletnikmovim, izvanrednim pesnikom i esejistom. Napisao je pregovor za moju najnoviju knjigu "Istočni oganj", poemu o Konstantinu Velikom, koja je izašla pre 20-tak dana. Pijemo kafu u našem kafiću, malo-malo pa počinjemo našu omiljenu temu – ruski pesnici koje on rado prevodi i koje obojica volimo. On više Bloka, ja više Mandeljštama…
Upravo sam mu donio knjigu koju sam mu poslednji put obećao, "Priče sa Kolime" Varlama Šalamova, koju je ViG ZENICA objavila. U njoj je i potresna priča, ili esej, o Mandeljštamu, o njegovom zadnjem danu, o hlebu koji je dobio i kojeg je kidao krvavim zubima, znajući da su to njegovi zadnji zalogaji. Zatim, podsećanje kako je Mandeljštam dospio u Kolimu, pesma koju je napisao protiv Staljina, pa pesma koju je napisao o Staljinu…. Mučna priča, toliko, da sumnjam da može uopšte postojati mučnija i teskobnija. I apsurdnija. Upravo kao naša stvarnost o kojoj nismo pričali. Duh ledene, surove Kolime je lebdeo oko nas dok smo u udobnim foteljama pili ukusnu kafu. I razglabali živote i stihove velikih pesnika, tumačeći i njih i njihovo vreme, nesvesni da govorimo o sebi i o našem vremenu.
Svoje stihove nismo pominjali. Dovoljno smo o njima govorili kad je Eftim napisao predgovor. Dovoljni smo govorili i o hrišćanstvu, o poniznosti, o strahu… Eftim predvodi građansko udruženje koje se protivi promeni imena Makedonije... Slažem se s njim u mnogočemu, u nečemu se ne slažem, ali o razlikama ne govorimo. Ne danas. Danas nas je osvojila Kolima.
Kolima je severoistočni deo Sibira, a istoimena reka je 250 dana u godini – zamrznuta! Šalamov je preživio na minus 50, Mandeljštam nije. A "Šarena revolucije" je sinoć obeležila godišnjicu smrti Martina Neškovskog – mladića koji je imao 20-tak godina kada ga je do smrti pretukao policajac...
Vreme je i dalje promenljivo. Hoće li već jednom to proleće?
