Đokovićev reket u rukama političara

Veliki uspeh jednog momka koji je svojim trudom i odricanjima došao do prvog mesta na svetskoj rang listi najboljih tenisera, dočekan je u Srbiji kao nacionalna pobeda onih koji sa njom nemaju nikakve veze. Dok je sam Novak Đoković vimbldonski pehar primio bez velike pompe, njegova loža na čelu sa predsednikom Srbije odgovorila je podizanjem tri prsta, a njegov reket je, u danima koji su usledili, postao glavno nacionalno oružje, koji su u ruke uzeli svi, od političara do sveštenika.

Đokovićevu pobedu, koju su u Beogradu poslavljali građani, o državnom trošku dočekali su u vimbldonskoj loži predsednik Srbije Boris Tadić i ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić. Tadić nije propustio priliku da uz tri prsta u Londonu prozbori i koju o velikom uspehu i menjanju slike Srbije u svetu, te i da uputi za ozbiljnog državnika neobičnu ponudu.

"Ja bih odmah dao Đokoviću da bude predsednik i jedva čekam da nekom takvom ustupim posao", rekao je Tadić i pozvao okupljene da se slikaju.



Slikali su se uz Đokovića ovih dana i priređivali mu doček mnogi. Uz Tadića i Jeremića koji su iz Londona stigli i na privatnu žurku posle slavlja na Trgu republike bili su i ministri Ivica Dačić, Oliver Dulić, te brojni političari. Njegov trijumf poslužio je kao odličan promo pred sve bliže izbore u Srbiji, primećuju to i Beograđani.

„Pa videli ste predsednika!“
„Ne samo njegov, nego i bilo koji uspeh koji nema veze sa njima koriste da se promovišu.“
„To je njegov lični uspeh prvenstveno, njegov rad i zalaganje i rad tima koji stoji iza njega. Koliko se meni čini, on je prijavljen da živi u Monte Karlu, tamo plaća porez tako da toliko o uspehu države.“

Individualni uspeh iza kojeg stoji veliki trud i odricanja u godinama kada za njega niko nije ni znao, danas svojataju oni koji na to polažu najmanje prava, ocenjuje i profesor beogradskog Univerziteta Ljubiša Rajić.

„On se trudio, radio, vežbao i od sveg srca mu čestitam na takvom uspehu. Za mene je problem što se na uspeh pojedinca, kome baš i nije pružena neka podrška, sada kače pre svega političari, a onda i mnogi drugi. To sada predstavljaju kao uspeh države ili vlade ili ove i one politike. I mislim da je bilo krajnje degutantno što su se predsednik države i ministar spoljnih poslova o državnom trošku našli na tom takmičenju. Oni nemaju ništa sa tim, niti su u tome učestvovali“, kaže Rajić.

Ne može Đoković menjati kulturni model

Iza bine na dočeku uz Đokovića su bili i sveštenici Srpske pravoslavne crkve, a Patrijaršija mu je po pobedi na Vimlbonu poslala srpsku zastavu i poželela mu da nastavi marljivo da radi i da se trudi “za dobro majke crkve i otačastva”. Uz veliki trud govoto svih medija u Srbiji, Đoković je umesto najboljeg tenisera označen najvećim Srbinom, a građani su pozvani na veliku nacionalnu proslavu.

„Kod nas mediji počnu da turbosrbuju kada god se dogodi neki uspeh, to su ti ostaci nacionalizma iz devedesetih godina, koji istovremeno služi da se prikrije jako tužna situacija u zemlji sa ogromnom nezaposlenošću i bedom. Nažalost, mediji su se tu našli u onoj ulozi koju su delimice igrali i devedesetih godina – naduvati sve što može da se naduva, a zaboraviti sve ostalo“, ocenjuje Ljubiša Rajić.

Atmosferu nakon Đokovićeve pobede oslikavala je nacionalna euforija, srpske zastave vijorile su se iz automobila, a i sam doček pred desetinama hiljada okupljenih počeo je intoniranjem himne Srbije, potom se zaorila narodna muzika, a deca sa šajkačama iznela su na binu ogromnu srpsku zastavu. Takvu proslavu želeo je sam Novak Đoković.

„Ovo mogu samo Srbija i srpski narod da priredi jer mi imamo dušu! I sada smo na vrhu sveta, u pojedinačnoj, ekipnoj konkurenciji, sve ćemo da osvojimo, sve!“

Reditelj i autor sportskih kolumni Gorčin Stojanović kaže da je Đokovićeva potreba za identifikacijom sa narodom i patriotizmom višeslojna te da bi za nju trebalo imati razumevanja, no podvlači da je potrebno napraviti jasnu razliku između njega kao nacionalnog heroja i sportiste, što ne čine oni koji ovih dana uz njega stoje.

„Radi se o njegovoj potrebi da se prosto ne oseti otuđenim, ne mogu reći od svog naroda jer to deluje pretenciozno, nego prosto od sredine u kojoj je odrastao. U tom cirkusu, u toj areni u kojoj se nalazi Novaku je potrebno nekakvo utemeljenje. A kako to izgleda, pa mislim tako Srbi slave. Ne možete očekivati da se prosečan Srbin razlikuje od većine ostalih. Kao Srbin Novak je prosečan, a kao teniser je apsolutno najbolji u ovom trenutku i to su dve potpuno različite stvari“, smatra Stojanović.

No, da li je insistiranjem na Đokoviću kao najvećem Srbinu, umesto na Novaku kao najboljem teniseru propuštena prilika da ovaj momak zameni uzore mladih koji su u devedesetim godinama građeni na upravo ovim nacinalnim osnovama:

„Ne može se od Novaka Đokovića očekivati da preokrene kulturni model u zemlji u kojoj ne postoji nikakva kulturna paradigma. Tenis je individualni sport i nema tu nekog naročitog nacionalnog prestiža. Pri tom je Novak, po mom mišljenju, veoma gospodski odradio ceo vimbldonski protokol. Nije dizao tri prsta, za to smo imali našeg predsednika. Ali to kako slavi njegova loža i oni oko njega nije nešto na šta on može da utiče.“

Za razliku od predsednika u Londonu, Đokovića su Beogradu dočekali većinom mladi ljudi, a način na koji ga oni doživljavaju ipak ostavlja mogućnost drugačijeg pogleda na uspeh i vrednosti za koje će se u budućnosti zalagati.