VIDEO: Beograd, 5. oktobar 2000. (Autor: Iva Martinović, oktobar 2009.)
Ljudmila Cvetković
Sloboda i demokratija su najveće tekovine 5. oktobra, ocenjuju učesnici petooktobarskih promena deset godina nakon rušenja režima Slobodana Miloševića. Međutim, priznaju i da su mnoge šanse propuštene. Da li je previše očekivano ili je premalo ostvareno?
Pre deset godina mnogi su se nadali da će svrgavanje Miloševićevog režima donete brže i vidljivije promene. Da li su im izneverena očekivanja pitali smo građane Čačka, grada iz koga su 5. oktobra nebrojene kolone vozila krenule ka Beogradu:
Da mnoga obećanja nisu ispunjena danas ne poriču ni nosioci petoktobarskih promena. Da može da razume nezadovoljstvo građana rezultatima, priznaje i predsednik Srbije Boris Tadić, ali tvrdi da je neistina da je Srbija ista kao što je bila do 2000. godine. Ono što je nesporno je uspostavljanje demokratije, poručuje Tadić.
“I da više niko nikada neće pomisliti da krade na demokratskim izborima. I Srbija je danas demokratsko društvo nema nikave dileme. Da li su ti dometi demokratije najviši mogući, moguće je još više, ali sam ubeđen da nkada nismo bili na višoj tački”, tvrdi Tadić.
Na protestu “Srbija u Beogradu” oko pola miliona građana, braneći izborne rezultate, pokazalo je 2000. da postoji ogroman potencijal za promene.
Vojislav Koštunica, lider Demokratske stranke Srbije koji je na izborima 24. septembra 2000. pobedio Slobodana Miloševića priznaje da političari nisu ostvarili sve ciljeve.
“Ali dva cilja nesumnjivo su ostvarena, da se u Srbiji uspostavi demokratski poredak i da se živi slobodno. Sloboda i demokratija osvojene tada su temelj na kojem je tek moguć i ekonomski napredak i boljitak”, navodi Koštunica.
Proteklu deceniju obeležilo je i ubistvo srpskog premijera Zorana Đinđića koji je imao ključnu ulogu u petooktobarskim događajima, čoveka koji je želeo 6. oktobar i potpuno demontiranje Miloševićeve državne mašinerije ali koji nije uspeo da za to obezbedi podršku u tadašnjem DOS-u:
“Čini se da se ta kula od karata zvana Miloševićev režim polako raspada ali veliki je posao da se uspostavi ponovo red i da ovaj narod ponovo dobije vlast i državu kakvu zaslužuje”, rekao je Đinđić 5. oktobra 2000. godine.
Beograd,05.10.2000.
foto_galerija_protesti_beograd
Šansa dobijena 5. oktobra međutim, po mnogima nije iskorišćena ili barem ne dobro ni dovoljno. U Srbiji nije bilo lustracije, nisu otvoreni tajni dosijei, pojedini Miloševićevi tajkuni i danas vedre i oblače.
No, ono čime se vlast hvali kao najvećim postignućem je borba protiv organizovanog kriminala. Između želja, mogućnosti i dostignuća Čedomir Jovanović, lider LDP-a, danas opozicionar a 2000. godine jedan od učesnika promena, Srbiju i dalje vidi u traganju za novom politikom.
“Pre 5. oktobra smo dozvolili Miloševiću da nas uništi a posle toga smo se prepustili zavodljivom uverenju da da je dovoljno biti drugačiji od Miloševića da bi ova zemlja bila bolja. Tako smo i stigli do isuviše sličnosti između Srbije koju smo želeli da promenimo i Srbije u kojoj danas živimo”, ocenjuje Jovanović.
Mnogi su obećavali brzi ulazak u Evropsku uniju, ali Srbija ni deset godina od demokratskih promena, još uvek nije ni kandidat za članstvo. Predsednik države Boris Tadić uz procenu da bi Srbija mogla da postane članica EU 2015. ili 2016. na godišnjicu promena poručuje da EU nema dobru alternativu.
„Naš cilj je da promenimo naše društvo i da onda učlanjenje bude formalni iskaz tih suštinskih vrednosnih promena srpskog društva“, kaže Tadić.
Da li je premalo ostvareno ili previše očekivano? Mišljenja su izgleda podeljena. Sociolog Zagorka Golubović primećuje da ljudi ne zapažaju neke na izgled male stvari koje Srbiju čine drugacijom a osećanje da se gori živi objašnjava time da su ljudi očekivali mnogo više i mnogo bolje.
“Ja ne prihvatam lakonski odgovor – ništa se nije promenilo. Uradila sam četiri istraživanja u gradovima Srbije i ljudi već sami vide da ne može tako da se odgovori jer se nešto ipak promenilo. Tranzicija jeste u stvari jedan mukotrpni, dugotrajni put evolucije”, smatra Zagorka Golubović.
Na drugoj strani, pak, pisac Vladimir Arsenijević nema dilemu u svom osećaju izneverenosti.
“Nedavno sam pisao tekst naslovljen “Mi budale” u pokušaju da objasnim taj osećaj izigranosti koji smo, čini mi se, osetili svi mi koji smo vrlo aktivno i predano učestvovali na svim tim demonstracijama od 90-ih, i onda bili zakinuti za sve ono što je trebalo da predstavlja rezultat čitave jedne decenije iščekivanja”, zaključuje Arsenijević.
No, bez obzira na to da li su ispunjena sva očekivanja i da li se moglo više 5. oktobar je svakako promenio tok istorije Srbije.
