Demonstracije 1968. dokazale su pravo pojedinca na pobunu, ocenili su neki od učesnika studentskog protesta koji su se pre pet decenija dogodili u Beogradu. Na panel diskusiji pod naslovom "Kuda je otišla 1968? Paradigma (ne)uspešne promene u bivšoj Jugoslaviji" pojedini “šezdesetosmaši” taj događaj videli su i kao osvajanje slobode u političkom i socijalnom smislu.
Beogradske studentske demonstracije u junu '68. došle su u vreme pobuna u Evropi, Nemačkoj, Parizu, i Sjedinjenim Američkim Državama, uglavnom vezanim za pokrete koji su tražili građanska prava, a u SFRJ u doba politike nesvrstanosti i privredne reforme.
Borka Pavićević, u to vreme članica Akcionog odbora studentskog protesta, smatra da su mladi tada sebe učinili političkim subjektima koji su podigli kvalitet društvenog i intelektualnog života.
“Pravo na pobunu, to je ono što se desilo 1968. godine. Taj kapacitet pobune… Ja bih to uporedila sa sadašnjim vremenom apatije. Danas nema šta je izdaja, šta je nada, nema šta je zanos. Danas nema dovoljno mladih ljudi da bi izdržali dugu pobunu jer su otišli u inostranstvo. Da nije bilo 68. verovatno ne bi se mnogo toga dogodilo pod tom inspiracijom”.
- Klasić: Raspad Jugoslavije se vidio još 1968. godine
- O Jugoslaviji, studentskoj pobuni i svetu 1968. godine
Šta je '68. donela u vreme studentskog protesta, neposredno nakon njega, i šta je ostavila u nasleđe današnjici, sa istorijske distance od 50 godina učesnici demonstracija nisu mogli da se slože.
“To što se zove studentski protest ja nisam doživela kao revoluciju, niti kao bilo kakav iskorak iz sistema u kom smo živeli. Ali kada ovo sve slušam, kao da se ništa nije promenilo u našim glavama, kao da ništa nismo naučili za 50 godina. Ključna stvar koja je ostala danas kao što je onda bila je da mi nećemo da vidimo stvarnost. Kao što nećemo danas da vidimo ništa od onoga što je naš život. Ni našu odgovornost za zločine devedesetih, ni naše pristajanje na ovu strašnu pojavu koja od ove države pravi mafijašku državu…” rekla je Tanja Petovar, u vreme protesta studentkinja Pravnog fakulteta i članica Akcionog odbora.
Smatra se, kako su kasnije pisali intelektualci iz tog vremena, da je bunt koji je u Beogradu izbio 2. juna prevashodno bio motivisan rastućim socijalnim razlikama. Te godine, osim protesta studenata širom zapadnog sveta, došlo je i do sovjetske invazije na Čehoslovačku.
Trivo Inđić, tada postdiplomac Pravnog fakulteta i pripadnik disidentske grupe Praksis, rekao je da '68. znači definitivni poraz sovjetskog jednopartijskog modela levice.
„Naročito u Jugoslaviji. Ne možete imati jednopartijski sistem, sa idejom da partija odlučuje o svemu, i radničko samoupravljanje kao jedan oblik ekonomske i političke demokratije. Dakle, mi smo očekivali više demokratije, više dobre ekonomije, više građanskih prava i sloboda. Jedan drugačiji socijalizam“.
- Dimitrijević o SFRJ: Između jugonostalgičarske i totalitarne paradigme
- Kurspahić: Nostalgija za '68.
„Šezdesetosmaši“, kako se nekada zovu, bili su prva generacija koja je rođena, odrastala i školovala se u jugoslovenskom socijalizmu. Svo to vreme, neprikosnoveni lider o kom se, kako sami kažu, retko ko usuđivao da izusti kritičku reč, bio je Josip Broz Tito.
Istoričarka Latinka Perović, u vreme studentskog protesta članica Izvršnog komiteta Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, kaže da sa ove distance '68. gleda kroz drugačiju perspektivu.
„U onoj meri u kojoj sam postepeno otkrivala da su ideološke matrice glavnih nosilaca sistema i glavnih nosilaca kritike, ili da kažemo pobune, ljudi iste ideološke matrice ja sam se podjednako udaljavala i od jednih i od drugih“.
Borka Pavićević ocenila je da je sa '68. jugoslovensko društvo evoluiralo, pomenula kulturu i filmski „crni talas“, i zaključila da je svakako oblikovala tadašnje aktere.
„Hoću da kažem da to što ti se upiše kada si mlad da to obeleži sposobnost čoveka da kaže neću, i ne dam, i nisi autoritet za mene. I napišem ono što ja mislim, da ne priznaješ da ti je neko iznad tebe. Ni bog, ni Tito, ni Vučić, ni Koštunica, ni Tadić, niko...“
Proteste 1968. prekinuo je 9. juna predsednik SFRJ maršal Josip Broz obraćanjem na televiziji govorom u kom je u suštini poručio - studenti su u pravu. Sedmodnevne demonstracije okončane su klicanjem Titu i kozaračkim kolom studenata, čiji zahtevi nikada nisu ispunjeni.
Facebook Forum