Povodom devetogodišnjice smrti bivšeg autoritarnog vodje Srbije Slobodana Miloševića, koji je glavni arhitekta i izvodjač radova ratnih devedesetih godina, može li se reći da je njegovo nasledje još uvek u temeljima današnje Srbije? Da li je Srbija u vrednosnom i političkom smislu još talac autoritarizma miloševićevskog tipa ili je proces njene demokratizacije dostigao tačku posle koje nema povratka u mrak devedesetih. Na ova i druga pitanja Radija Slobodna Evropa odgovara beogradski sociolog Jovo Bakić.
RSE: Prepoznajete li i, ako je tako, u kojim sferama društva, kulture i politike, nasledje ili bar breme ere Slobodana Miloševića?
Bakić: To je dosta teško pitanje jer meni se čini da njegovo nasledje u političkom danas gotovo da ne postoji. Vi nemate nijednu stranku, uključujući tu i Socijalističku partiju Srbije, koja se direktno poziva na njega. Čak ni indirektno nemate politiku koju je on vodio, dakle – vremena su se drastično izmenila.
S druge strane, postoji jedna struktura srpskog nacionalizma koju je on predstavljao, ali ta struktura je mnogo starija od njega; ona je preživela i nadživela i njega, tako da u tom pogledu teško da se uopšte može govoriti o njegovom nasledju u smislu naslednika. Jedino se može govoriti o jednom bremenu koje je on ostavio; dakle, dobrim delom, ono što su generacije gradjana Srbije stvarala tokom devetnaestog i prve polovine dvadesetog veka on je gotovo sve proćerdao i u tom smislu je to jedno teško nasledje, teško breme, koje ove današnje generacije imaju, koje moraju da ubedjuju političare na Zapadu da smo se svi izmenili, da to nije ona Miloševićeva Srbija. Naravno da je to ubedjivanje još uvek problematično, jer, kažem, vi imate ovu dugotrajnu strukturu, gde je Milošević bio samo izdanak te strukture – i ona je i danas živa.
RSE: Kad kažete da je još živa ta struktura srpskog nacionalizma, čiji je izdanak bio Milošević, u kojim strukturama i institucijama tu strukturu prepoznajete? Je li to Srpska akademija nauka, Crkva...?
Bakić: Pazite, nikad ne treba o Akademiji nauka govoriti en bloc.Dakle, može se govoriti o delovima Srpske akademije nauka; može se govoriti o delovima Srpske pravoslavne crkve; može se govoriti o delovima srpske inteligencije. Razume se, tu postoji i ta konzervativna strana Srbije, ali, opet kažem, Slobodan Milošević nije bio izdanak te konzervativne Srbije; on je bio više jedan ideološki hibrid: vrlo osebujan čovek, vrlo darovit čovek, koji je, nažalost, bio očajan državnik i koji je, kažem, upropastio ono što su generacije stvarale.
RSE: Vidite li kad je reč o današnjim nosiocima vlasti neke elemente koji bi mogli asocirati na mehanizme Miloševićeve tehnologije vlasti?
Bakić: Ti mehanizmi su, opet, stariji od Slobodana Miloševića. To jesu odredjene autoritarne strukture. Aleksandar Vučić nije sličan Slobodanu Miloševiću u smislu harizme; Slobodan Milošević je bio daleko harizmatičniji. Nije ni tako dobar govornik kao što je bio Milošević, ali Vučić ima jedan zavidan manipulativni potencijal i u tom smislu podseća na Slobodana Miloševića. On odlično manipuliše saradnicima, političkim rivalima, tako da je to nešto što je slično, ali, kažem, to je stari politički repertoar – otkad politika postoji, postoje i takve radnje i to nije nešto što je karakterisalo isključivo Slobodana Miloševića.
RSE: Sistem vrednosti koji se u Miloševićevoj eri totalno raspao još se nije povratio ni na nivou elementarnog etičkog poretka. Prepoznajete li u tom moralnom rasulu Miloševićev minuli rad i koliko mislite da će vremena trebati da se društveno tkivo Srbije vrednosno uspostavi?
Bakić: Ne bih to vezivao samo za njega, on je tu bio samo jedan od činilaca. Stvari su mnogo složenije. Nažalost, tačno je da su vrednosti civilizovanog života bile poništene tokom devedesetih i da se danas sa teškoćama sve to vraća i da stanje ni izbliza nije zadovoljavajuće. Dakle, to jeste nasledje tog vremena, ali ne bih to vezao samo za Slobodna Miloševića jer bismo mu onda dali neku omnipotentnost, odnosno, pridali bismo mu obeležje svemoćnog čoveka, a on nije bio svemoćan; on je mnogo lošeg napravio, ali nije bio svemoćan i nije jedini zaslužan za sve loše što se dešavalo.
