Dačić i odluka o Hagu: Nastavak saradnje ili samoizolacija

Javna oglašavanja srpske vlasti u poslednja tri dana - od najvišeg do gradskih i opštinskih nivoa - uglavnom su kružila oko jedne teme: haške oslobađajuće presude hrvatskim generalima Gotovini i Markaču. Od Nikolića, Dačića i Ljajića do gradonačelnika Beograda Đilasa - stižu istovetne poruke koje na momente zvuče gotovo kao fetve - da je ta presuda najveća sramota Haškog suda i da posle nje ne treba više ni da postoji jer je izgubio svaki kredibilitet.

Kritika Tribunala u svetlu ove presude bilo je i van Srbije, a po definiciji je razumljivo da svako mišljenje ima legitimno pravo na javni život.

Postavlja se, međutim, pitanje da li će Srbija koja je već izgubila mnogo dragocenog vremena hašku presudu koristiti kao opravdanje da pobegne od teškog reformskog posla; da pribegne dobro poznatoj disciplini koja ne košta ni napora ni rizika - u euforiju samosažaljevanja, patetičnu nacionalističko-provincijalnu pozu žrtve. Koja se odlično kombinuje sa zaboravom da njenim tlom još uvek slobodno hoda čitava armija nekažnjenih za ratna nepočinstva.

Država je zbog presude hrvatskim generalnima Gotovini i Markaču već snizila saradnju sa Haškim tribunalom na puki tehnički nivo, o čemu je ljutito obavestio ministar i šef Kancelarije za saradnju sa tim sudom Rasim Ljajić. Odluka je istog trenutka stupila na snagu jer su srpski zvaničnici obnarodovali da će odustati od učešća na konferenciji koju je Haški tribunal ovog meseca trebalo da održi u Srbiji. Haški sud je, zatim, obavestio da sa žaljenjem konstatuje da odustaje od zakazanog skupa.

Potez Beograda da saradnju sa Haškim sudom spusti na puki tehnički nivo, Frederik Swinnen, specijalni savetnik Glavnog haškog tužioca Sergea Brammertza, u izjavi za Radio Slobodna Evropa kratko je prokomentarisao:

„Mi čekamo na sve detalje odluke Srbije o tome jer je do sada nismo primili informaciju, ali ono što u ovom trenutku možemo reći jeste da imamo nekoliko zahteva prema Srbiji koji se tiču pomoći suđenjima koja se trenutno vode u Haškom tribunalu. Nadamo se da će vlasti u Srbiji te zahteve obraditi i na njih odgovoriti, kao što su to činile i do sada. Ono što je za nas važno jeste da se posao obavlja. Dakle, čekamo da u narednim danima ili nedeljama dobijemo odgovore Beograda na zahteve koje smo mu uputili. To je za nas najvažnije“, rekao je Swinnen.

Premijer Ivica Dačić je, čini se, Swinnenu, odnosno, Tribunalu u Hagu, već odgovorio šta znači spuštanje saradnje Srbije sa tim sudom na tehnički nivo:

„To znači da kada advokat okrivljenog traži da mu pošaljete dokumente, vi to i uradite, a kada traži Tužilaštvo odgovorite – razmotrićemo“.

Precizirao je da je svaki drugi vid saradnje sa Hagom otkazan.

Presudom hrvatskim generalima zapravo je amnestirana država Hrvatska, rekao je još premijer Srbije novinarima na pres konferenciji u Novom Sadu.

„Ako je osnova pomirenja da se svaka država i narod suoči sa nekim greškama, problemima ili zločinima iz prošlosti, onda ne znam na koji način se to sprovodi jer ovo nije oslobađajuća presuda za Gotovinu i Markača, ovo je oslobađajuća presuda za Hrvatsku jer ona podržava oslobođene odgovornosti za „Oluju“, odnosno, za proterivanje više od 200.000 ljudi i ubistvo više hiljada ljudi“, kazao je Dačić.

Ubrzo je, međutim, usledilo trezveniji deo premijerove izjave – naime, da Srbija zbog oslobađajuće presude Gotovini i Markaču ne treba da "potone u samoizolacionizam i kolektivnu paranoju" i da nije uputno da kuka „kao Kalimero zato što je međunarodna zajednica nepravedna“.

Srbija bez manevarskog prostora

Kao i ova, i prethodna poruka srpskog premijera o presudi haškog suda zbunjuje javnost jer je i ona u svađi sama sa sobom.

Dačić je naime, dva dana ranije, takođe poručio da će haška presuda negativno uticati na saradnju dve zemlje:

„O kakvoj normalizaciji odnosa pričamo mi? Može li se graditi normalizacija odnosa na osporavanju zločina nad jednim narodom“?

A onda je, u istoj poruci, saopštilo da Srbija ne treba iz ljutnje i ogorčenja da sama sebi puca u glavu i da nema nameru da zaostrava odnose sa Hrvatskom jer su već dovoljno zaoštreni. Da bi odmah zatim dodao:

“To nema nikakve veze sa Hrvatskom i sa hrvatskim narodom. Mi sa njima treba da gradimo korektne i dobre odnose“.

U čitavu priču se u svom maniru uključio i Vuk Jeremić, bivši srpski šef diplomatije, a sada predsedavajući Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, koji, za razliku od Dačića, nije bio ambivalentan. Ocenivši da je oslobađajućom presudom hrvatskim generalima nanet udarac ugledu UN, obnarodovao je da je za april sledeće godine zakazao javnu raspravu u Generalnoj skupštini o ulozi međunarodnih ad hoc krivičnih tribunala u ostvarivanju pravde i pomirenja.

Da li se na srpskoj političkoj sceni zaošijavaju novi sukobi i skretanje u populističko- nacionalističke tonove i hoće li građani Srbije za nekoliko dana uopšte moći da ustanove ikakvu razliku između poruka srpskih zvaničnika i onih koje šalju lideri ekstremno-desnih pokreta?

Je li ovo plodno tle na kome će haška presuda biti bogom dani izgovor da se potisnu gorući problemi zemlje i društva na ivici bankrota?

Sociološkinja Vesna Pešić za Radio Slobodna Evropa ocenjuje da vladajuća ekipa takvo zaošijavanje politike sukoba naprosto sebi neće moći da priušti - ne zato što joj se ne bi dopao nego zato što je Srbija potpuno ekonomski propala.

„Nema nikakvog manevarskog prostora da Srbija ulazi u bilo kakve nove sukobe. To se reflektuje i u nekim izjavama predstavnika vlasti. Iako je Dačić u prvim reakcijama presudu nazvao skandaloznom, rekao je i – šta, hoćemo sad sebi da pucamo u glavu? Hoćemo li sad da se kolektivno uhvatimo za ruke i da skačemo sa petog sprata da se ubijemo?! Naravo da ne jer nema ni ekonomskog ni političkog prostora da se stvari tako radikalno menjaju. Tu mora da se održava jedna otvorena komunikacija sa svim važnim faktorima – ne iz ljubavi, nego zato što je Srbija ekonomski potpuno propala. Dakle, vlast nema nikakav manevarski prostor da sada idu u sukob sa Sjedinjenim Državama i drugim međunarodnim igračima. Ne, to je gužva za tri dana, priča koja se posle nekoliko dana neće više ni pominjati“, uverena je Vesna Pešić.

Ima li osnova i za bojazan da će haška presuda Gotovini i Markaču, odnosno, reakcija Srbije na nju, dovesti do promene odnosa prema tranzicionoj pravdi i do usporavanja procesa za ratne zločine koje protiv srpskih počinilaca vodi srpsko sudstvo, pitamo Stašu Zajović, predsednicu nevladine organizacije „Žene u crnom“.

„Ja nemam šta da se bojim, to je odavno već na delu. Taj proces je svođenje tranzicione pravde na neku vrstu poslovnog ugovora ili komercijalnog aranžmana. To mi znamo još iz perioda dobrovoljnih predaja. Kako je rekla pokojna Biljana Kovačević Vučo, sa svakim dobrovoljnim transferom mi smo se više udaljavali od tranzicione pravde. I nakon svih tih poteza, koji su bili iznuđeni, nije se ništa saznavalo ni o karakteru rata, ni o odgovornosti srpskog režima, nego je to prosto bila političko-pragmatična ujdurma čiji cilj je bio da se održi elita na vlasti“, kaže Staša Zajović, koja dodaje da organizacije civilnog društva ne smeju da odustanu od svoje odgovornosti u pogledu borbe za dostizanje tranzicione pravde bez obzira na ostvarena ili neostvarena očekivanja od institucionalnih mehanizama međunarodne pravde.