Ustupci Mladiću - normalna praksa ili privilegija

U pritvorsku ćeliju Ratka Mladića u Specijalnom sudu u Beogradu, donet je televizor, po želji je dobio i jagode, a njegovo zdravstveno stanje ispitala je predsednica srpskog Parlamenta, koja je po struci psihijatar. Poslednji u nizu usutpaka, čoveku optuženom za genocid, bila je poseta grobu njegove ćerke. Da li to pokazuje da Mladić ima povlašćeni status u odnosu na ostale optužene za ratne zločine?

Optuženiku koga je Tribunal u Hagu najduže čekao, Ratku Mladiću, ispunjena je želja da na kratko izađe iz pritvorske ćelije Specijalnog suda u Beogradu, u kojoj boravi od kada je uhapšen 26. maja, i poseti grob svoje ćerke Ane, koja je 1994. godine izvršila samoubistvo.

“To je potpuno ljudski i to uopšte njega ne amnestira od odgovornosti za jedan od najvećih zločina posle Drugog svetskog rata. To jedno sa drugim nema veze”, kaže Bruno Vekarić, zamenik srpskog tužioca za ratne zločine.

Poseta grobu je, međutim, samo jedan u nizu ustupaka vlasti Srbije čoveku optuženom za genocid, kome je do sada omogućeno da gleda TV, jede jagode, da ga od svih lekara u državi pregleda upravo prva žena Skupštine Srbije i da razgovara sa ministrom zdravlja.

Bruno Vekarić, u tome ne vidi ništa sporno, te kaže da su u pitanju standardi koje su imali i drugi pritvorenici, uključujući optužene za ubistvo premijera Zorana Đinđića.

“Nije tačno da su mu ispunjene sve želje. Tražio je mnogi ljudi da ga posete, a posetilo ga je samo dvoje. Veoma profesionalno radimo i mislim da je upravo naše Tužilaštvo položilo i te kako ovaj ispit. Isto je tako i sud, uz jedan korektan, normalan, ljudski odnos prema njemu sa jedne strane i sa druge strane veoma precizno vođenje postupka ekstradicije i utvrđivanja razloga za njegovo izručenje”, kaže Vekarić.

Osim o tome šta je Ratko Mladić tražio i šta mu je od toga ispunjeno, u javnosti upadljivo dominiraju romansirane priče o njegovom skrivanju u kući svog brata od strica, radu na građevini i suzama koje je pustio kada je prvi put video unuke.

U medijima, se međutim nije našlo mesta za žrtve zločina Srpskih snaga kojima je Mladić komandovao.

To pokazuje da je mit o Mladiću opstao, iako su vlasti imale 16 godina, tokom kojih se za njim tragalo, da ga sruše, smatra dramaturg Nenad Prokić, inače poslanik Liberalno demokratske parije, koja se od osnivanja otvoreno zalagala za hapšenje haških optuženika.

“Oni su ga sada uhapsili, ali i dalje ne ruše mit o njemu. To na jedan način pokazuje da ovo društvo i dalje, dvadeset i nešto godina nakon pada Berlinskog zida, udara glavom levo – desno, a u stvari uopšte ne zna gde ide”, rekao je Prokić.

Nepristojno pričati u javnosti

Da li Ratko Mladić samo koristi privilegije na koje kao pritvorenik ima pravo ili se uslovi za njega razlikuju od onih koje imaju drugi ljudi sličnih sudbina, tek adovokat Đorđe Dozet, koji je u svojoj praksi zastupao optuženike za ratne zločine, među njima i Iliju Jurišića, optuženog za slučaj Tuzlanska kolona, kaže da njegovi klijenti takvih zahteva nisu imali.

“U mojoj praksi, ja zaista nisam nikada imao prilike da za svoje klijente tražim bilo kakve ustupke. Koliko znam, nigde nije propisano da se takvi ustupci ne mogu davati, ali, da li je uobičajeno da se daju, zaista ne znam, u mojoj praksi nemam takva iskustva”, kaže advokat Dozet.

Poseban tretman haških optuženika, a naročito njihovo počasno ispraćanje u Sheveningen, bila je jedna od karakteristika režima Vojislava Koštunice.

Tako je porodici generala Vladimira Lazarevića, na primer, nakon njegove dobrovoljne predaje, pokonjen automobil. “Škodu oktaviu” uručio im je lično ministar u tadašnjoj Vladi Velimir Ilić.

Iako takvih počasti danas nema, deo javnosti, među kojom je i sociološkinja Janja Beč, članica svetske Asocijacije istraživača i profesora genocida, smatra da ustupci Mladića izdvajaju od ostalih pritvorenika.

“To daje jedan povlašćeni položaj, u odnosu na ostale, ali on i nije kao ostali zatvorenici. On je jedini, koliko ja znam, koji je u Srbiji optužen za genocid. To je jedan paradoks”, ocenila je Janja Beč.

Veliki procenat stanovnika Srbije protivi se saradnji sa Tribunalom u Hagu, a hapšenje Ratka Mladića, koji za njih predstavlja heroja, doživaljava kao izdaju. O tome svedoče i mitnizi podrške tom haškom optuženiku, koji se u većem ili manjem obimu održavaju po mnogim gradovima.

Zbog toga, Mladićeve pritvorske beneficije, dramaturg Nenad Prokić vidi kao pokušaj vlasti da kanališu energiju građana takvih ubeđenja.

“Jagode, poseta groba, sve te neke sitne beneficije poput TV-a i slično, to je poprilično nepristojno da se o tome raspravlja u javnosti. Ako su hteli to da urade, mogli su to da urade tako da javnost o toj njihovoj sramoti i ne sazna. Ali, očigledno onda ne bi bilo one druge, demflujuće varijante, u kojoj to treba da smiri čitavu jednu grupaciju stanovništva i da ne ostavi neke posledice po vlast. Misim da je to jako neukusno i da na neki način ruši celu akciju koja je i onako zakasnila 16 godina”, kaže Nenad Prokić.