Da li Srbija sprema izgradnju ruske nuklearne elektrane?

Krupni koraci koje je Srbija u poslednja dva meseca napravila u sferi nuklearnih pitanja, kao što su usvajanje novog Zakona o radijacionoj sigurnosti i bezbednosti i potpisivanje dva sporazuma sa Rusijom o „korišćenju nuklearne energije u mirnodopske svrhe“, probudila su sumnju da Srbija priprema teren za izgradnju nuklearne elektrane u saradnji sa Rusijom, piše Radio Slobodna Evropa.

„Svuda oko nas vlada antiruska histerija. Hoću da skrenem pažnju na to, da ne govorimo o pravljenju atomske bombe“, izjavio je ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić u novembru prošle godine, kada je zamenik predsednika Vlade Rusije Jurij Borisov posetio Srbiju. Ove reči ministra Dačića u tom momentu nisu naročito odjeknule u srpskim medijima: prema tadašnjim objavama, osnovni razlog posete Borisova Srbiji bili su pregovori o gasovodu Turski tok i utanačivanje detalja posete ruskog predsednika Vladimira Putina Srbiji u januaru.

Tokom Putinove posete, u sklopu delegacije u Srbiju je doputovao i generalni direktor ruske državne korporacije „Rosatom“, Aleksej Lihačov. Od 21 bilateralnog sporazuma koji su potpisani prilikom Putinove posete Srbiji, dva se odnose na saradnju dve zemlje u oblasti korišćenja atomske energije u mirnodopske svrhe. Ova dva sporazuma su, u prisustvu predsednika Srbije i Rusije, potpisali Lihačov i ministar bez portfelja zadužen za inovacije i tehnološki razvoj Nenad Popović.

Portparol kompanije „Rosatom“ je u pisanom odgovoru za RSE objasnio da su potpisani sporazumi tek „prva etapa saradnje, koja će usmeriti buduće projekte. U Srbiji je još uvek na snazi Moratorijum na izgradnju nuklearnih postrojenja, ali resorni ministar ne odriče takvu mogućnost u budućnosti.

Zakon na mala vrata

Januarski sporazumi o saradnji u oblasti korišćenja nuklearne energije u mirnodopske svrhe nisu se pojavili niotkuda: u maju prošle godine, u sklopu foruma „Atomekspo-2018“ u ruskom gradu Sočiju, Srbija i Rusija su postigle dogovor o principima saradnje u oblasti inovacija u korišćenju nukelarne energije u mirnodopske svrhe.

Uz negodovanje jednog dela stručne zajednice i aktivista za zaštitu životne sredine, u Narodnoj skupštini Srbije se krajem prošle godine je po hitnoj proceduri usvojen novi Zakon o radijacionoj sigurnosti i bezbednosti. Predlagač zakona je predsednica parlamenta i članica Srpske napredne stranke Maja Gojković. Jedna od promena koje je novi zakon doneo je ta, da se prvi put za više od 30 godina govori o mogućnosti izgradnje nuklearnih postrojenja.

Prema rečima direktora Agencije za zaštitu od jonizujućeg zračenja i nukelarnu sigurnost Srbije Slađana Velinova, člana radne grupe za izradu novog zakona, isključivi razlog za hitnost bili su rokovi za usklađivanje zakona koje je Srbija imala sa Evropskom unijom.

Velinov je za RSE objasnio da nuklearne elektrane postoje u nekim zemljama Evropske unije, te da je razlog što se u novom zakonu uređuje mogućnost izgradnje nukelarnih postrojenja taj, što su ovi delovi evropskih zakona jednostavno preneti u domaće zakonodavstvo. Zakon je usvojen bez velike medijske pažnje, a niko od političara nije komentarisao njegovo donošenje. „Nema govora o izgradnji nuklearnih elektrana u Srbiji“, rekao je tada Velinov.

Ekspert Evropske agencije za atomsku energiju i bivši direktor Javnog preduzeća Nuklearni objekti Srbije Jagoš Raičević, u razgovoru za RSE ocenjuje da je procedura izrade zakona bila netransparentna. „Mogu slobodno da kažem da je novi Zakon rađen u tajnosti. Znamo koje predlagač, ali ne znamo koje institucije stoje iza predloga, javne rasprave o zakonu nije bilo, a sam zakon nadležnost za rešavanje mnogih važnih pitanja stavlja u ruke tzv. Direktorata da više liči na pravilnik o radu Direktorata nego na zakon“, ocenujuje Raičević.

Direktorat je vladino telo, čija je primarna uloga da bude regulatorno telo, ali saglasno zakonu, Direktorat ima i druge funkcije u odlučivanju o nuklearnim pitanjima, pri čemu nije predviđeno telo koje bi vršilo nadzor nad radom Direktorata. Prema zakonu, za predsednika direktorata imenuje se predsednik Narodne skupštine Srbije – u trenutnom poretku, narodna poslanica Maja Gojković.

U Srbiji je još uvek na snazi Moratorijum na izgradnju nuklearnih postrojenja – zakon koji zabranjuje ne samo izgradnju nukelarnih elektrana, već i razvoj bilo kakvih projekata u vezi sa korišćenjem i preradom nukelarnog goriva.

„Treba otvoriti širu javnu raspravu, jer je Zakon ušao na mala vrata“, smatra Raičević.

Velike reči, stari problemi

Jedan od sporazuma predviđa otvaranje Centra za nuklearne nauke i tehnologiju u Srbiji. „Ovaj projekat će srpskim naučnicima stvoriti mogućnost da samostalno razvijaju nuklearne tehnologije“, kažu iz „Rosatoma“.

Potpisivanje sporazuma u prisustvu predsednika Srbije i Rusije nije prošlo bez velikih reči. „Postavljamo temelj za razvoj visoke tehnologije u budućnosti“, izjavio je resorni ministar Nenad Popović u januaru, nakon potpisivanja sporazuma. Direktor „Rosatoma“ Aleksej Lihačov je na pres-konferenciji u Beogradu otišao korak dalje, objavivši da u Srbiji „počinje renesansa nuklearnih potencijala koji su nekada postojali.

Pre šezdesetak godina, u Jugoslaviji je osnovan Institut za nuklearne nauke „Vinča“ (1948). Osnivač i prvi direktor „Vinče“ bio je naučnik Pavle Savić. Savić je posle Drugog svetskog rata radio u Sovjetskom Savezu kao istraživač, zajedno sa poznatim sovjetskim naučnikom Petrom Kapicom. U svojim memoarima, Savić je zapisao da mu je Josip Broz Tito, tokom svoje posete SSSR-u tik pred urušavanje odnosa dve zemlje, 1947. godine, rekao: „Vraćaj se, Pajo, kući! Pravićemo svoj institut!“

Institut „Vinča“ postao je ne samo centar nuklearnih istraživanja u bivšoj Jugoslaviji, već i jedino mesto u kojem su postojali kakvi-takvi uslovi za čuvanje radioaktivnog i nuklearnog otpada, koji je dovožen iz svih delova zemlje. Pitanje trajnog odlaganja potencijalno opasnog otpada nikada nije rešeno, iako je bilo pokušaja: naime, radi potpuno bezbednog uskladištenja otpada, potrebno je obezbediti uslove da se prethodno prerađeni otpad čuva zakopa na period od 300-500 godina, koliko je potrebno da se radioaktivni elementi raspadnu.

Vlada Vojislava Koštunice je početkom 2000-ih preuzela na sebe zadatak da za svagda reši problem nuklearnog otpada, a u saradnji sa evropskim institucijama razvijen je i projekat koji je trebalo da dovede do konačne dekomisije Vinče.

Međutim, usled političkih previranja 2008. godine, takvi planovi su pali u drugi plan. Stari Zakon o racijacionoj i nuklearnoj sigurnosti predviđao je izgradnju trajnog odlagališta do februara 2019. godine. U novom zakonu, izgradnja trajnog odlagališta se ni ne pominje.

„Greške iz prošlosti“

Evropska unija za sada nije komentarisala „nuklearne“ sporazume između Srbije i Rusije. Čini se da u samoj EU nema jedinstvenog stava o pitanjima u oblasti nuklearne energetike.

Prošle godine, Brisel je iskritikovao Češku zbog planova o izgradnji nuklearne elektrane. U Mađarskoj je u toku izgradnja kompleksa koji bi trebalo da primi 5.000-6.000 hiljada ruskih naučnika u sklopu proširenja nuklearne elektrane u mađarskom gradu Pakš, na šezdesetak kilometara od granice sa Srbijom. EU se na početku usprotivila proširenju elektrane u Pakšu (tzv. Pakš 2), a kasnije je odobrila „pod strogim uslovima“, ali javne polemike na ovu temu i dalje traju.

Jedan od uslova za pristupanje Bugarske u EU bio je da Bugarska obeća da će zatvoriti nuklearnu elektranu „Kozloduj“, izgrađenu šezdesetih godina prošlog veka po sovjetskom projektu. Dvanaest godina od pristupanja Bugarske EU, u Kozloduju jš uvek rade dva reaktora, a gorivo za njih redovno isporučuje „Rosatom“. Sa druge strane, pokušaj Bugarske da, u saradnji sa ruskom kompanijom „Atomelektrostroj“ (ćerka-kompanija „Rosatoma“), nakon pristupanja EU otpočne gradnju nove nukelarke u gradu Belene završilo se stopiranjem projekta. Bugarska je na kraju morala da isplati ruskim partnerima kompenzaciju od oko 600 miliona eura.

Ministarstvo inovacija i tehnološkog razvoja Srbije nije odgovorilo na pitanja Radija Slobodna Evropa o detaljima sporazuma sa „Rosatomom“, i njihov sadržaj ostaje nepoznat javnosti.

Iako u Srbiji još uvek nema nikakvih polemika o ukidanju Moratorijuma za izgradnju nukelarnih postrojenja, resorni ministar ne odriče takvu mogućnost u budućnosti. „Tadašnja SFRJ je napravila najveću grešku kada je 1989. godine zaustavila sve državne procese vezane za korišćenje nuklearne energije i razvoj nuklearnih tehnologija“, rekao je ministar Popović u intervjuu za nedeljnik „Vreme“. Na pitanje novinara o tome da li će saradnja sa Rusijom dovesti do izgradnje nuklearnih elektrana, ministar je rekao da je to „tema o kojoj će se tek diskutovati u budućnosti.“

„Potrebno je napraviti i nepristranu analizu energetskog bilansa Srbije, koja bi pokazala da li nam je potrebna nuklearna elektrana“, smatra Jagoš Raičević. „To nije pitanje za nuklearne eksperte, koliko za ekonomiste“, kaže on i dodaje da za sada „nema naznaka, ni poluozbiljnih, da će tako nešto da se gradi“.Ipak, u koliko u budućnosti bude reči o izgradnji nuklearnih elektrana u Srbiji, prethodno bi van snage morao biti stavljen još uvek važeći Moratorijum na izgradnju nuklearnih postrojenja.