Piše: Andrej Šari, urednik u Ruskom servisu RSE (Priredila Anamaria Ramač Furman)
Bliska Kremlju sredstva javnog informisanja učešće Vladimira Putina na samitu Grupe 20 u Turskoj ocenile su kao uspeh ruske spoljne politike. Dnevni red tog susreta je u velikoj meri bio posvećen napadima terorista u Parizu. Kratke susrete Putina s Barakom Obamom i drugim zapadnim liderima, tokom kojih se raspravljalo o situaciji u Siriji, pitanjima borbe s terorizmom i razvoju događaja u Ukrajini, sve strane su diplomatski okarakterisalе kao “konstruktivne”. Ipak, tonalitet saopštenja o ovom događaju iz Moskve i zapadnih prestonica se razlikuje.
Kako će se teroristički napadi u Parizu odraziti na perspektive odnosa Rusije i zemalja Zapada, dok još uvek traje vojna operacija u Siriji? Da li će EU i SAD ublažiti sankcije protiv Rusije i da li će promeniti svoj stav povodom aneksije dela ukrajinske teritorije od strane Rusije? Na ova pitanja Radiju Svoboda odgovara moskovski politički analitičar Andrej Piontkovski:
„Kao što je svojevremeno primetio Mao Ce Tung (Mao Cedung), “još je suviše rano ocenjivati rezultate Francuske revolucije”. Štaviše, rano je da se izvuku konačni zaključci povodom Putinovog performansa na susretu “Grupe 20”. Međutim ciljevi ruske delegacije na ovom samitu bili su potpuno jasni. Ja u mome dugom političkom iskustvu ne pamtim tako agresivnu, pa čak i ciničnu, propagandno-diplomatsku kampanju, kao ova koju je Kremlj započeo odmah nakon tragedije u Francuskoj. Na desetine glasova – оd ministra inostranih poslova Sergeja Lavrova do vernog Kremlju politologa Sergeja Markova – svi su se obraćali Zapadu sa zahtevima i apelima: “Hajde da odbacimo sve naše sitne nesuglasice, mi treba da se ujedinimo pred licem opšte pretnje i da stvorimo “novu antihitlerovsku koaliciju”. Šta je u stvari značilo “odbaciti naše sitne nesuglasice” otvoreno je rekao naivni Sergej Markov: konflikt Rusije i Zapada oko Ukrajine treba hitno da se zaustavi, “hunta” u Kijevu treba da se zameni tehničkom vladom, s obzirom da je ta hunta jedna od glavnih prepreka za našu zajedničku borbu protiv terorista.
Upravo je s tim zadatkom konkretno Putin i došao na samit G20. Ali očekivanje je bilo suviše veliko, i Putin očigledno nije uspeo da do kraja realizuje svoj cilj. O tome možemo da sudimo i po hladnom saopštenju Bele kuće, u kojem se kaže: Putin i Obama su razgovarali i o Ukrajini, šta, uzgred, nije pomenuto u saopštenjima Kremlja. Putinu je ukazano na neophodnost da poštuje sve tačke Minskog sporazuma. Ali Putin je postigao određeni javni uspeh pred ruskom publikom, na ruskoj televiziji. To sigurno nije bila slika iz Brizbena u kojem se odvijao prethodni samit G20. To je bila predstava ako ne vođe Zemaljske kugle, onda sigurno državnog lidera Rusije koji je primljen za zajednički sto. Putin je s velikim zadovoljstvom u ruske kamere izgovarao reči “Dejvid”, “Barak”, “Angela”, želeći da pokaže da je on opet “svoj” među zapadnim liderima. Ali, na žalost, ovim televizijskim uspehom unutar Rusije se i završavaju sva postignuća Putinovog putovanja u Tursku. Mislim da Zapad neće pristati na dogovor o novoj “velikoj Jalti” koji Putin toliko priželjkuje kao zaslugu za njegovo učešće u borbi s “Islamskom državom”, i Putinu su to za vreme samita jasno dali do znanja.“
Terorizam je pretnja svima
RSE: Da li mislite da je tragedija u Parizu pred evroatlanskim društvom postavila na novi način problem borbe s terorizmom? Pored svog užasa i tuge za žrtvama, iako je ovaj teroristički napad bio veoma veliki, ipak nije bio prvi. Neke principijelno nove zajključke Zapad bi morao izvući iz onoga što se desilo, zar ne?
Piontkovski: Počeću od odgovora o mestu i ulozi Rusije u međunarodnoj borbi s terorizmom. Koliko god da iz Kremlja viču “mi nismo Zapad”, „Rusija ima svoj put“, u očima onih koji žele da unište zapadnu civilizaciju Rusija je takođe deo istog tog „dekadentnog, bezbožničkog, osuđenog na propast sveta“, i treba dodati da je ona možda čak i njegov najranjiviji deo. Terorizam je i naš problem, u istom stepenu kao što je to i problem drugih zemalja. U tome je Putinova propaganda u pravu – to je opšta pretnja, ali ta pretnja nije nastala juče, ona na dnevnom redu uporno opstaje već 15 godina. To je izazov za Zapad od strane... ovde počinje pitanje ispravne terminologije. Ja najradije koristim termin “islamo-fašisti”, to jest ljudi koji propagiraju radikalni islam. To je mali, marginalni deo islamskog sveta. Ali s obzirom da tom svetu pripadaju dve milijarde ljudi, znači da u tom marginalnom delu mogu da budu desetine miliona ljudi koji ispovedaju ideju o neophodnosti uništenja zapadne civilizacije. Ovaj problem možda i u toku nekoliko decenija neće biti rešen.
Ovaj problem ima mnogo aspekata – političkih, propagandnih, vojnih, ali ja bih sada izdvojio lokalni problem koji leži na površini, a to je problem takozvane “Islamske države”. Za razliku od “Al Kaide”, ISIS nije toliko umrežena struktura, koliko je vojna organizacija, teritorijalno je vezana za određeni region. Problem postojanja ove strukture u potpunosti može da se reši vojnim i političkim sredstvima. Zapad ovaj problem može samostalno da reši, za to nije potreban nikakav Putin. Čak naprotiv, Putin će s njegovim Asadom samo smetati oko rešavanja problema “Islamske države”. Meni se čini da napad francuske avijacije na Raku, prestonicu “Islamske države” na teritoriji Sirije, pokazuje odlučnost Pariza da se ne predaje, već da se suprotstavi toj terorističkoj organizaciji. Uzgred, napominjem da ovaj put iz nekog razloga nije usledila standardna izjava Ministarstva inostranih poslova Rusije da je bombradovanje Francuza nezakonito, s obzirom da nije usaglašeno s “legitimnom vladom Asada”.
RSE: Dakle, vi ne vidite mogućnost formiranja koalicije “NATO – Rusija” radi rešavanja posebnogzadatka – borbe s terorizmom na teritoriji Sirije? Ako ne vidite, kakvi su onda realni okviri koordinacije dejstava (ili čak i saradnje) Moskve i Zapadnih saveznika u Siriji?
Piontkovski: Ponavljam još jednom, nova “antihitlerovska koalicija” je lažni pojam. Zapad nije mogao da pobedi Hitlera bez Staljina, isto kao što Staljin nije mogao da pobedi Hitlera bez Zapada. Аli Zapad će u potpunosti moći samostalno da izađe na kraj s ISIS-om – pomoću vojnih i političkih sredstava. Inače, današnji “uspon” “Islamske države” je rezultat dve političke greške administracije Baraka Obame u Siriji i Iraku. U Iraku nije ostavio čak ni simboličan kontingent američkih vojnika koji bi obezbedio radnu vojnu komunikaciju sa sunitskim plemenima u provinciji Anbar, koji su sami pomoću Amerikanaca isterali preteče ISIS-a. Nakon što je sunite ostavio nezaštićene pred šiitskom vladom u Bagdadu, Obama je doprineo da se desi neizbežno – suniti su počeli u radikalima “Islamske države” da prepoznaju svoje zaštitnike. Isti slučaj bio je u Siriji: nakon što je poverovao u Putinov trik s hemijskim oružjem, Obama je odustao od podrške umerenoj opoziciji. Desetine hiljada razočaranih mladih sunita stupili su u redove radikalnih organizacija.
Stara Evropa je srdačnija
RSE: Stiče se utisak da situacija i u svetu, i u Evropi, sa svakim mesecom postaje sve složenija. Ako bismo počeli s odbrojavanjem od trenutka kulminacije ukrajinske krize, na stare problemenameću se novi: aneksija Krima – rat na istoku Ukrajine – sankcije protiv Rusije – razbuktavanje ratnih dejstava u Siriji – ulazak Rusije u taj rat. Sada se užasan pariski teroristički napad“nameće” na problem miliona izbeglica iz zemalja Bliskog Istoka. Kako s ovim izaći na kraj? Da li, na vaš pogled, jedinstvena Evropa ima mogućnost da razradi pravilan, fleksibilan sistem postupanja prema ovim nesrećnim ljudima?
Piontkovski: Taj problem je veoma komplikovan, i poslednje što mogu je da Evropi dajem savete. Želim da skrenem pažnju na to koliko gorčine i zlobe se da primetiti u kometarima prokremaljskih medija na tu temu. Ponekad pomislim da su takva osećanja kao ljudska solidarnost možda i većini stanovništva Rusije jednostavno rečeno – strani, isto kao što su strani našoj propagandi. Kada Evropljani ispoljavaju te karakterne osobine, u Rusiji se to doživljava kao laž ili zavera. Kod rešavanja problema izbeglica je inače veoma teško naći pravi balans. S jedne strane, divno je to saosećanje s nesrećnima. Ali očigledna su i dva veoma neprijatna momenta. Kao prvo, izvesno je da među milionima izbeglica u Evropu dospevaju i stotine hiljada ideologiziranih boraca, sljedbenika militantnog islama. A kao drugo, još neprijatnija činjenica je sledeća: sada to više nije manjina, već značajan deo muslimanske emigracije koji u zemljama Evrope ne želi da se integriše u evropski život. Štaviše, ova zajednica je prilično agresivna i želi Evropi da nametne svoja pravila, sve do zakona šerijata. Ovde bi bilo korisno ugledati se na SAD, gde su se muslimani više integrisali u američko društvo nego u Evropi.
EU u svom osmišljavanju problema izbeglica nije heterogena. Među njenim novim članicama, centralnoevropskim državama, ispoljava se neka vrsta alergije na migrante, dok “Stara Evropa” deluje velikodušnije i srdačnije. Sve u svemu, tendencija jačanja bezbednosti i ograničavanja migracije će ipak morati da se nastavi. Poziv Angele Merkel tokom prvih dana masovnog priliva izbeglica “Dođite svi, pomoći ćemo vam”, kako mi se čini, jeste izvan okvira razumnog balansa.
