Predsednik Srbije Tomislav Nikolić neće ići na komemoraciju u Srebrenicu 11. jula, objavljuje list "Danas", pozivajući se na izvor sa Andrićevog venca. Istog dana kada je objavljena ova vest, predsednik je, primivši orden na Kubi, ne trepnuvši izjavio: "Sprski narod ni jednog minuta svoje istorije ne treba da se stidi." Srebrenički genocid trajao je mnogo, mnogo sramnih minuta koji će ostati zabeleženi u istoriji srpskog naroda.
Vest da Nikolić ne ide u Srebrenicu nije neočekivana, s obzirom na to da je predsednik Srbije, dogovarajući program posete sredinom juna BIH, poslao poruku članu Predsedništva iz bošnjačkog naroda Bakiru Izetbegoviću da zajedno obiđu i srpske i bošnjačke grobove. To, na prvi pogled, može da izgleda kao sasvim fer ponuda, da nije jedne zaboravljene “sitnice”- da je u ratovima 90-ih jedino u Srebrenici počinjen genocid koji , doduše, Srbija i pored presude i Haškog suda i Međunarodnog suda pravde, uporno ne priznaje. Genocid je najteži zločin i zato se ne može porediti ni sa jednim drugim, ma koliko strašnih zločina bilo na svim stranam, nad svim narodima tokom rata. Prošlo je još pet godina od kad je jedan srpski predsednik bio na komemoraciji u Potočarima. Da li je red da to učini i sadašnji, pitala je Novka Ilić Užičane:
Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za Srbiju takođe smatra, nemojte se iznenaditi, da predsedniku nije mesto u Potočarima. Ali njeno objašnjenje je drugačije:
“Ja lično smatram da predsednik Nikolić ne treba da ide tamo, posle svih neubedljivih izvinjenja, on uporno tvrdi da to nje bio genocid, nego ratni zločin. Radi se interpretaciji ne samo Srebrenice, nego i rata u Bosni koji se tumači kao borba za oslobođenje Srba.”
Podsećamo, prethodni predsednik Srbije Boris Tadić je prvi put otišao u Potočare 2005. godine, a zatim i 2010. kada je obećao hapšenje odgovornih za taj nastrašniji zločin:
“Nikada neću odustati od traganja za preostalim krivcima. Tu pre svega mislim na Ratka Mladića”, rekao je Tadić i to obećanje je ispunjeno nepunih godinu dana kasnije, odnosno 16 godina nakon počinjenog srebreničkog genocida.
Ipak, u BIH Borisu Tadiću nisu oprostili što genocid nije ni pomenuo. Pa su mu poručili da, uprkos izvinjenju, ne može biti srpski Vili Brant.
Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora Srbije za naš program kaže da se u odnosu na to vreme otišlo korak unazad. U Srbiji je trend da se negira genocid u Srebrenici, kaže Biserko.
”Pre 10-ak godina Srebrnica je bila mnogo prisutnija tema u našoj javnosti, o tome se mnogo više govorilo, civilni sektor je bio vrlo aktivan po tom pitanju, međutim, polsednjih godina, posebno pslednje tri godine taj dijalog je zamro. Pominjanje prošlosti je, takoreći, zabranjeno. To blokira dijalog unutar same Srbije a i sa regionom o nedavnoj prošlosti.”
Mantra sadašnje vlasti, koja nosi beleg nečasnih radikalskih biografija iz 90-ih godina, jeste da se treba okrenuti budućnosti, ostaviti za sobom prošlost. Oni koji se bore za suočavanje sa prošlošću, pak, kažu da se treba okrenuti budućnosti, ali onoj koja je utemeljena na istini, a ne na zaboravu i ravnodušnosti. A, kako suočavanje sa prošlošću izgleda u interpretaciji premijera Aleskandra Vučića koji javno malo-malo pa ponavlja da je grešio u mladosti 90-ih, dodajući, a ko nije? Prilikom nedavne posete Sarajevu , on je izjavio:
“Vreme u kome smo imali BUBICE misleći kako treba da pobedjujemo nekoga u sukobima, i kada su i drugi imali te iste BUBICE... prosto je prošlo.”
Anketa sa početka priloga pokazuje koliko ima smisla ono što grupa nevladinih organizacija na čelu sa Ženama u crnom uporno već godinama traži, da Srbija 11. jul proglasi za Dan sećanja na srebrenički genocid. Da bi se istina progovorila, makar na taj dan. I da niko u Srbiji ne bi više verovao da je preko osam hiljada žrtava sahranjenih u Potočarima, američka ili nečija druga nameštaljka.
Ali, ta inicijativa, koliko god se puta ponavljala, toliko puta se od strane vlasti i ignorisala. U međuvremenu, stasavaju nove posleratne generacije koje će na reč Srebrenica ravnodušno slegnuti ramenima. Jer je ona samo u jednom udžbeniku istorije u osmom razredu pomenuta, kako je to navela Sandra Orlović iz Fonda za humanitarno pravo, kao jedno od mesta zločina iz 90-ih. Onako, usput.
Doduše, srpski parlament je doneo Deklaraciju u kojoj je osudio srebrenički zločin, ne i genocid, i dalje od toga se nije otišlo.
