Transportni avion "Daglas C-47 Skajtrejn" (Douglas C-47 Skytrain) sa serijskim brojem 42-32892 izašao je 24. februara 1943. iz fabrike u Long Biču u Kaliforniji i predat Vazdušnim snagama SAD, piše redakcija Radija Slobodna Evropa na engleskom jeziku.
Avion je 12. marta 1943. predat sovjetskom Ratnom vazduhoplovstvu u Ferbanksu na Aljasci i dobio je registraciju SSSR-N238. Odatle je leteo 5.650 kilometara do sibirskog grada Krasnojarsk, kao jedna od oko 14.000 letelica koje su SAD poslale Sovjetskom Savezu tokom Drugog svetskog rata u okviru velikog programa Zajam i najam.
Konkretno taj C-47 poslat je na daleki sever gde je nad Karskim morem proveo rat u izviđačkim misijama, kao i misijama praćenja vremenskih prilika. Posle rata je prebačen u civilno vazduhoplovstvo za prevoz putnika nad smrznutim tundrama iznad Arktičkog kruga. Tokom leta 23. aprila 1947. avion sa 36 ljudi bio je prisiljen na prinudno sletanje u blizini sela Voločanka na poluostrvu Tajmir.
Posle skoro tri nedelje, 11. maja 1947. godine spaseno je 27 ljudi koji su bili u zaleđenoj olupini. Kapetan, dva člana posade i šest putnika otišli su ranije u nesrećnom pokušaju da pozovu pomoć. Telo kapetana Maksima Tjurikova 1953. godine našli su lokalni lovci na oko 120 kilometara od olupine. Ostali nikada nisu pronađeni.
Avion je proveo 69 godina u tundri pre nego što je 2016. ekspedicija Ruskog geografskog društva vratila olupinu u Krasnojarsk.
"Znao sam da mu je mesto u muzeju", rekao je tada za RSE Vjačeslav Filipov, pukovnik iz rezervnog sastava Ratnog vazduhoplovstva Rusije, koji je opširno pisao o povezanosti Sibira s programom Zajam i najam. "To nije bio samo komad metalnog otpada. To je naša živa istorija. Ovaj 'Daglas' je jedini avion iz Zajma i najma koji je ostao u Rusiji".
Procenjuje se da je 25 miliona sovjetskih građana nestalo u titanskom sukobu s nacističkom Nemačkom između juna 1941. i maja 1945. Savladavši ogromne poraze i kolosalne gubitke u prvih 18 meseci rata, Crvena armija je uspela da se reorganizuje i ponovo izgradi moćnu silu koja je marširala sve do Berlina. Ali Sovjetski Savez nikada nije bio sam: mesecima pre nego što su SAD formalno ušle u rat, već su počele da pružaju masivnu vojnu i ekonomsku pomoć sovjetskom savezniku preko programa Zajam i najam.
Od Hladnog rata do danas, mnogi sovjetski i ruski političari ignorisali su ili umanjivali značaj američke pomoći Sovjetima, kao i uticaj celokupnog rata Amerikanaca i Britanaca s nacistima.
U izveštaju člana Politbiroa Nikolaja Voznesenskog iz 1948. godine navodi se da su SAD, opisane kao "predvodnik antidemokratskog tabora i ratnik imperijalističke ekspanzije širom sveta", tokom rata dale materijale koji se svode na samo 4,8 odsto ratne proizvodnje Sovjetskog Saveza.
U "Kratkoj istoriji Velikog otadžbinskog rata", takođe iz 1948. godine, priznaju se pošiljke Zajma i najma, ali zaključuje: "Sveukupno ta pomoć nije bila dovoljno značajna i nikako nije imala presudan uticaj na tok Velikog otadžbinskog rata".
Poslednji šef sovjetske vlade Nikolaj Riškov napisao je 2015. godine da se "pouzdano može reći da (pomoć Zajma i najma) nije imala odlučujuću ulogu u Velikoj pobedi".
Takve ocene su, međutim, u suprotnosti s mišljenjima sovjetskih učesnika rata. Sovjetski diktator Josif Staljin čuveno je nazdravio programu Zajam i najam na konferenciji u Teheranu u novembru 1943. s britanskim premijerom Vinstonom Čerčilom (Winston Churchill) i predsednikom SAD Frenklinom Ruzveltom (Franklin Roosevelt).
"Želim da vam kažem šta su, sa ruskog stanovišta, predsednik i SAD uradile za pobedu u ovom ratu", rekao je Staljin. "Najvažnije stvari u ovom ratu su mašine... SAD su država mašina. Bez mašina koje smo dobili kroz Zajam i najam, izgubili bismo rat".
Nikita Hruščov izneo je isto mišljenje.
"Da nam SAD nisu pomogle, ne bismo pobedili u ratu", napisao je u svojim memoarima. "U jedan na jedan s Hitlerovom Nemačkom, ne bismo izdržali njen napad i izgubili bismo rat. Niko o tome zvanično ne govori, a Staljin nikada, mislim, nije ostavio pisane tragove svog mišljenja, ali mogu reći da je u razgovorima sa mnom nekoliko puta izrazio taj stav."
Zakon o zajmu i najmu je stupio na snagu u martu 1941. i ovlastio je da SAD obezbede oružje, namirnice i sirovine za strateški važne zemlje koje se bore protiv Nemačke i Japana – pre svega Velikoj Britaniji, Sovjetskom Savezu i Kini. Sve u svemu, SAD su u okviru tog programa poslale robu u vrednosti od 50 milijardi dolara (608 milijardi dolara u novcu iz 2020. godine), uključujući 11,3 milijarde dolara Sovjetskom Savezu. Pored toga, veliki deo pomoći u vrednosti od 31 milijarde dolara koja je poslata Velikoj Britaniji, takođe je prosleđena Sovjetskom Savezu preko konvoja kroz Barencovo more do Murmanska.
Najvidljiviji deo programa koji su SAD poslale Sovjetskom Savezu čini više od 400.000 džipova i kamiona, 14.000 letelica, 8.000 traktora i građevinskih vozila, kao i 13.000 tenkova.
Međutim, pravi značaj Zajma i najma za sovjetske ratne napore bio je u tome što je pokrivao "osetljive tačke" sovjetske proizvodnje – gorivo, eksploziv, aluminijum, obojene metale, radio komunikaciju i tako dalje, kaže istoričar Boris Sokolov.
"U hipotetičkoj bitki jedan na jedan između SSSR-a i Nemačke, bez pomoći Zajma i najma, ometanja značajnih snaga Luftvafea i nemačke mornarice, kao i više od jedne četvrtine kopnenih snaga u borbi protiv Britanije i SAD, Staljin bi teško mogao da pobedi Hitlera", napisao je Sokolov u eseju za ruski servis RSE-a.
U sklopu Zajma i najma, SAD su obezbedile više od jedne trećine svih eksploziva koje je Sovjetski Savez upotrebio tokom rata. SAD i Britanski komonvelt su obezbedili 55 odsto aluminijuma koji je Sovjetski Savez upotrebio tokom rata i više od 80 odsto bakra.
Zajam i najam je takođe poslao avionsko gorivo na nivou od 57 odsto proizvodnje Sovjetskog Saveza. Veliki deo američkog goriva dodavan je sovjetskom gorivu nižeg kvaliteta da bi se dobilo visoko oktansko gorivo neophodno za moderne vojne avione.
Program Zajam i najam takođe je obezbedio više od 35.000 radio uređaja i 32.000 motocikala. Kada se rat završio, skoro 33 odsto svih vozila Crvene armije bilo je obezbeđeno preko Zajma i najma. Više od 20.000 mobilnih raketnih bacača Kaćuša postavljeno je na šasiji američkih kamiona Studebejkera (Studebaker).
Uz to, program Zajam i najam podržao je sovjetski železnički sistem koji je imao ključnu ulogu u kretanju i snabdevanju trupa. Programom je u Sovjetski Savez poslato gotovo 2.000 lokomotiva i bezbroj vagona. Pored toga, skoro polovina svih šina koje su u Sovjetskom Savezu korišćene tokom rata došla je preko Zajma i najma.
Spomenik u Ferbanksu američkim pilotima koji su skoro 8.000 američkih aviona dovezli na Aljasku i sovjetskim pilotima koji su ih odatle odvezli do Sibira u okviru Zajma i najma.
"Tokom Prvog svetskog rata, kriza s transportom u Rusiji 1916-17, koja je umnogome pokrenula Februarsku revoluciju (koja je dovela do abdikacije cara), izazvana je nestašicama u proizvodnji železničkih šina, lokomotiva i teretnih vagona jer je industrijska proizvodnja bila preusmerena na municiju", napisao je Sokolov. "Tokom Drugog svetskog rata, samo isporuke donete Zajmom i najmom su sprečile paralizu železničkog transporta u Sovjetskom Savezu".
Program Zajam i najam takođe je poslao tone fabričke opreme i mašinskih strojeva u Sovjetski Savez, uključujući više od 38.000 strugova i drugog alata za obradu metala. Takve mašine su bile višeg kvaliteta od sličnih proizvedenih u Sovjetskom Savezu, što je značajno doprinelo jačanju sovjetske industrijske proizvodnje.
Američka pomoć je takođe obezbedila 4,5 miliona tona hrane, 1,5 miliona ćebadi i 15 miliona pari čizama.
"Da biste zaista procenili značaj Zajma i najma za sovjetsku pobedu, morate samo da zamislite kako bi se Sovjetski Savez morao boriti da nije postojala pomoć Zajma i najma", napisao je Sokolov. "Bez Zajma i najma, Crvena armija ne bi imala oko trećinu municije, polovinu svojih aviona ili polovinu svojih tenkova. Pored toga, bila bi stalna nestašica transporta i goriva. Železnica bi periodično morala da se zaustavlja. A koordinacija sovjetskih snaga bi bila mnogo lošija uz stalni nedostatak radio opreme. I stalno bi bile gladne bez američkog konzerviranog mesa i masti".
KGB je 1963. prisluškivanjem zabeležio kako je maršal Georgij Žukov rekao: "Ljudi kažu da nam saveznici nisu pomogli. Ali ne može se poreći da su nam Amerikanci slali materijal bez kojeg ne bismo mogli napraviti naše rezerve ili nastaviti rat. Amerikanci su isporučili eksplozive i barut. A koliko čelika! Da li bismo zaista mogli pokrenuti proizvodnju naših tenkova bez američkog čelika? A sada kažu da smo sami imali dosta svega".