U Izdanju Alexandria Press pres izlazi knjiga karikatura Predraga Koraksića Coraxa “Trajno prošlo vreme: hronologija/1990 – 2001“ koja predstavlja neku vrstu vodiča kroz devedesete kojima su posvećeni ovi radovi. U izboru od 500 karikatura zabeleženo je vreme koje i dalje, na neki način, određuje sudbinu Srbije, ali i čitavog regiona.
Corax je inače stalni karikaturista Radija Slobodna Evropa.
Piše: Bora Ćosić
Dušan Makavejev: O čudu neizrecivom
Dušan Makavejev: O čudu neizrecivom
Čudesne i naizgled tako daleke zime ’96/97. desila se neobjašnjiva plima takozvanih šetača po mrazu. Mnoge je čudilo odsustvo velikih reči i minimalna organizacija. Svako je dolazio i odlazio kad je hteo, u svoje lično ime, neko je delio kolače, neko svirao ili lupao u kantu, avan ili tiganj. Nije bilo velikih tema, ljudi su se upoznavali, šetali decu i pse, osmehivali se, u stanovima su palili i gasili svetla. Bila je to nenametljiva demonstracija civilizovanosti. Neizrecivo je bilo u centru pažnje, ali se o njemu, prikladno, nije govorilo. Podrazumevalo se da su svi puni modrica i bola, užasa, neizvesnosti, straha, i mi i oni tamo, svi u istoj nevolji. Veliko previjalište pod vedrim nebom, dostojanstveno, uzdržano. Niko nije tvrdio da je njegov bol veći.
Niko ništa nije čak ni tražio, sem da se svaki glas broji kao jedan glas.
Rado bih izjavio da su te zimske čarolije u mnogome dugovale po svojoj građanskoj pismenosti Koraksovom grafičkom iskazu, iako se iz dana u dan videlo da ljudi iznose na ulicu, radosno, svoje prosto osećanje ljudske pristojnosti i želje za normalnošću, koje ratnička kultura ne podnosi i smatra izdajom.
Pamtim jedan crtež ovog majstora od pre koju godinu: tadašnji predsednik srpskog parlamenta pretvorio je skupštinsko kube u klozetsku šolju, na koju je pobednički zaseo tih dana. Da jedna ovejana ličnost vrši nuždu ne samo po saborskom zdanju nego i po glavama čitavog onog naroda bilo je jasno i ovim Ijudima, u jednom dugom periodu, međutim samo je jedan to obznanio opakom, neuvijenom, surovom svojom karikaturom. Koji se nije libio okolnosti, makar i „zahodskih”, jer toaletne prostorije u Srba nisu samo mesta oduška nego i srama. Pa kada na jednom Koraksovom crtežu slavodobitni predsednik zapišava glasačku kutiju, u ovoj surovoj sceni sva je istina, onda se jednom rečju mala i velika nužda, politička, može vršiti svuda.
Političko karikiranje društvenih i ideološlih prilika ima u Srbiji silnu tradiciju – Pjer Križanić u tridesetim godinama ili Džumhur u šezdesetim, čak i u tako uvaženim novinama kao što je „Politika”, ustanovili su nekakvu klimu, neoficijelnu, skoro puerilnu; njihovi crteži doneli su onu dragocenu raspojasanost, koja može da se poredi samo sa pojavom, neposredno pred Drugi svetski rat, u toj istoj novini, kaiševa sa zgodama Paje Patka. Jer naša sredina, ne obazirući se na mnogobrojne loše okolnosti, istorijske, umela je da odneguje taj stil pajapatkovski – ne znam gde je u svetu Dizni pao na bolje tle no što je ono oko ulice Knez Mihailove. Tako je Koraksić, pola veka kasnije, takođe počeo da ispunjava neko turobno vreme hiljadama prepoznatljivih crtarija, neustrašivo i bez premca prikazujući nakaznu golotinju jednog režima i cara njegovog. Ne znam uopšte da li su ti prikazi jednog socijalnog pakla ikoga mogli da nasmeju; u više navrata boraveći u starom kraju, beogradskom, sa sigurnošću primetio sam da je smeh onde iščezavao, lagano a nepovratno.
Period nacionalističke diktature
Mudar se, međutim, smeje samo drhteći, već dugo drži me to uverenje, pronađeno u staroj knjizi Bodlera. Čak ni ovaj raspusni pesnik devetnaestog stoleća nije znao gde je pronašao taj gorki zaključak, da li u nekom svetom spisu ili u komedijaškom bulažnjenju na karnevalu. Ispada da su moji negdanji sugrađani ostali stegnuti u svojoj skrivenoj mudrosti, pa ni smeh nisu na usta puštali kroz ceo period nacionalističke diktature. A Bodler zapravo veli da smeh pripada samo ludacima, ne zna on, kaže, nijednog ludaka skrušenosti, nego se većina njih sumanuto cereka. Može li se reći da su beogradski ljudi u bliskoj prošlosti, čiji je duh tako sustavno podržavao jedan crtač, bili lišeni ludila, bodlerovski uočenog u kikotu iz ludnice, bila ta na Guberevcu ili drugde. Opet podsećam da se mesto nekadašnjeg doma poremećenih, guberevačko, prometnulo vremenom u centralu policije, sve dok ga nisu rasturile rakete Alijanse. Ali ludost je ipak ostala, nema samo Erazma onde, da je pohvali.
Coraxovo trajno prošlo vreme
Depresija u koju je Beograd potonuo
Nikako da izađem na kraj sa tim protivurečjem. Nisu li upravo ti moji dragi dorćolci i savamalci, i oni sa Vračara i iz Palilule, pokazivali golemu sumu sumašedstva time što su iz godine u godinu trpeli ono što Ijudski stvor, pristojan, pametan i mimo svega duhovit, trpeti ne bi smeo. A ipak, među njima iščezao je smisao za smeh, i svaka veselost, ludički zanos karnevalski. Bodler
Dušan Veličković, izdavač: Efekat otrežnjenja
Dušan Veličković, izdavač: Efekat otrežnjenja
Koraksova knjiga karikatura, “Trajno prošlo vreme: hronologija/1990 – 2001“, u izdanju Alexandria Press iz Beograda, sa objašnjenjima i napomenama istoričara, na srpskom i engleskom jeziku, predstavlja jedinstveni vodič kroz prošlost koja traje.
Legendarni karikaturista Predrag Koraksić Koraks, svojim duhovitim ctežima, bolje od svakog komentara i analize, opisao je zbivanja na prostoru bivše Jugoslavije poslednjih decenija. Koraksova dnevna hronika najgorih godina našeg života ima efekat i otrežnjenja i moguće terapije.
osim toga veli da postoji u smehu simptom slabosti; zbilja, kaže pesnik, zar ima izrazitijeg znaka nemoći od nervne konvulzije, od nevoljnog grča sličnog kijanju pri toj šašavoj radnji. Ako se i dalje zadržavamo u sferi psihopatološkoj (a komedijanje ipak nije nekakva „normalna” radnja), ostaje nam melanholija, duboka depresija u koju moj Beograd, kao negdanji grad Is, potonuo je. Svejedno, silno oduševljenje izbija iz čovekova srca pri Koraksovim crtežima koji razotkrivaju zlo, mržnju, ubilački dar diktatora, nema tu grohota iz cirkuske arene; sav svoj vek ionako posmatram dela karikaturista kao poriv za neko bešumno, unutrašnje zadovoljstvo, kao da sam otkrio nekakvu najpresudniju formulu, kao da sam pronašao izgubljenu dragocenost. U tome leži i ona dokazana neučinkovitost te lepe veštine; neće tog samozadovoljnog državnika podići sa njegove toaletne sprave pisaljka karikaturiste, neće mu ovaj svojim izrugivanjem navući nanovo hlače i poslati ga doma, to su u stanju učiniti samo ljudi kada im dosadi ovakvo sranje.
Koraksić me, mimo svega, u svom golemom antidiktatorskom, antitotalitarnom, antiubilačkom, a zapravo neagresivnom opusu, vraća pola veka unazad: toliko sam vremena u svojoj mladosti proveo sa makazama u rukama, isecajući slične crtarije koje nisu vodile ničemu do razvoju nekog mladog duha, onda.
To je danas samo hrpa krtog papira u nekoj dubokoj ladici, jer sve je prošlo, i taj izbor Bodlerov, i njegov priređivač, i izdavač njegov. Gde je sad, u nekoj dubini moje družbe onaj pesnik Pavlović koji je ovu knjigu probrao, gde je taj Nolit, sa Terazija, pretvoren danas u neku veterinarsku firmu, gde su svi oni ljudi koji su, naginjući se nad moje isekotine, izražavili se – ne nekakvim burnim smejanjem, no tom finom vrstom intelektualnog zadovoljstva koje i sada, moj dragi Koraks poklanja svome unezverenom, dramatično uozbiljenom pučanstvu.
(Iz predgovora knjige “Trajno prošlo vreme")
