09.mart
08:15 Opet sam za stolom i sa mojim tekstom za „Oslobođenje“, list koji čitam od 1966. godine kada sam i došao na službu u kasarnu Maršal Tito. Probudio sam se kao što to činim u Sarajevu. Ponovno sam s porukama neverovanja, porukama ljudi da sam nepravdeno zadržan u Beču, ali da ću izdržati i da će sve biti u redu. Naravno da hoću i neka niko ne sumnja u to. Nabrojaću one čije sam poruke dobio: Midhat Efendić, Sarajevo Art; Željko Varunek; Sekretarijat NVO vijeća/Savjet BiH; NVO Altruista Svjetlo, drčni direktor Haris Čaušević; Merima Delalić, stipendista iz Bosanske Krupe; Aida Daguda iz CPCD; Radić Dragiša, Romi grada Sarajeva; Atif Kujundžić, skoro veći Bosanac od ovog koji piše ovaj dnevnik; Udruženje/Udruga BH novinara, u potpisu ratna i poratna prijateljica, novinarka Borka Rudić koja me je intervjuisala u studiju Radio Konjic oktobra 1992.; Dženana Alađuz (pozdravljam joj bebče); Valentina Pelliezzer i Goran Bubalo; Milan Mirić, ICVA; profesor Mile Lasić; Azar Bektaš; Krug 99, akademik profesor dr Sulejman Redžić; Fadila Jašarević, NBV; Amira Banjanović sa kćerkom Lejlom; Sabaheta Trebo, Švedska, rodica sarajevskog pjevača i slikara Salema Trebo; prof.dr Hana Korać; Boba, ratna drugarica, prevodilac i ponosna devojka; Jasmin Methadžović, dipl.el.ing. ; Rada, izbeglica iz Bosanske Krupe u Prijedoru, moja dalja rodica po ocu, traži od Udruženja „Obrazovanje gradi BiH“: „Molim vas, recite mi bilo šta da mi bude lakše!“; Fadila i Belma iz Društva za ugrožene narode, Sekcija u BiH.
Osećam ponos i zbog činjenice da među porukama sa datumima 04.i 05.mart, ima veliki broj stranaca. Navodeći samo njihova imena želim da im zahvalim na ovaj način: Alain Foucconier, Henry-Georges Brun, profesor Gianluca Pacciuci, Gloria Donati, Sebastien Poulet – Goffard, Damiano Gallinaro, Tobias Heider, Bernard Vial, Emmaus Sassenage, Francoise, Nicolas i Gerard Cardonne, Nicolas Moll, Andre Prochasson, Emmaus Le Mure, Jean Luc Berbezier, Luca Leone, izdavač moje knjige „Sarajevo, moja ljubav“ u Italiji 2007.godine; Nathalie Jabale, Francesca Ara, Jennifer Stone-Wigg, Swiss Help for Peace in Bosnia; Jean-Pierre et Geraldine Farineau, Viva pays de la Loire...
Predamnom je petneastak fotografija sa protesta Bosanaca i Hercegovaca, verovatno i ponekog Austrijanca ulicama Beča i pred spomenikom Crvenoj armiji na veoma frekventnom trgu. Evo, samo je falila Angelina Jolie da napravi film o ljubavi građana Bosne i Hercegovine, Evrope i Jovana jarana sa Čaršije...
Za trenutak prekidam pisanje (oko 09:45) jer se javio moj drug, prijatelj, prvoborac, antifašista, učesnik u formiranju SGV-pokreta za nezavisnost i aktuelnog generalnog sekretara, član Upravnog odbora Udruženja „Obrazovanje gradi BiH“ i član ..., član .... ne znam ni broja Veljko Droca. Sokoli me, hrabri. Prisustvovao je sesiji Kruga 99, koja je održana u nedelju 06.marta.2011. na temu (mislim da je pravilnije o temi!) „Jovan Divjak – paradigma BiH“. Učesnici: Mirko Pejanović, Ejup Ganić, Stjepan Kljujić, Miro Lazović i Zaim Backović. Veljo onakav kakav jeste, bez dlake na jeziku, javio se za diskusiju, kako on kaže, i postavio pitanje – „A šta se do sada uradili za Divjaka? Nikakvo priznanje ni od Armije ni od države“. Rekao je Veljo još mnogo toga! „Slušaj, da sam znao za tvoje pismo građanima iz decembra 1992. bio bih još oštriji“. Veljo majstore, hvala Ti ...
... Sa ministrom Alkalajem i ambasadorom Hrleom popio sam kafu u prestižnom restoranu gde su se „slučajno“ našli novinar „Avaza“ Numanović, te TV kamere FTV i BHT. Imali su mogućnost za pitanja i snimanje u trajanju od 30''!! Trideset sekundi ću pamtiti sigurno do kraja života. Naime, kada sam 03.marta bio na graničnom prelazu na aerodromu u Beču, policajac je pratio podatke iz pasoša na ekranu i stavio pečat. U tom momentu, ukipio se, zatvorio šalter i pozvao me da ga sledim. I, evo, dokle me je dovelo tih 30''!
... Ne prestaju telefonski pozivi i SMS poruke. Preko pedeset. Juče se prva javila Mersiha oko 18:00 i vrisnula: „Ja vas volim čika Jovo. Puno vas volim“. Razgovarao sam i sa članom Predsedništva Bakirom Izetbegovićem:“Biće sve u redu“, poručuje. Poziva me profesor Gajo Sekulić, pita da li sam čuo šta je izjavio Vuk Drašković. Prepričava je: „Čojstvo je, po Marku Miljanovu, braniti drugog od sebe. U tragičnim ratovima u bivšoj Jugoslaviji, bilo je dosta primera i takvog srpskog čojstva. Trebinjca Gorana Aleksića ubijaju Srbi jer je branio komšiju Muslimana. Beograđanin – Sarajlija Jovan Divjak nije otišao na Pale, odakle je granatirano Sarajevo, nego je ostao u Sarajevu i branio svoj grad. On je, zbog toga, izdajnik i zločinac za mnoge Srbe koji ljudsku i nacionalnu etiku nisu učili od Marka Miljanova nego od Slobodana Miloševića!“. Čovek koji je osamdesetih godina napisao knjigu „NOŽ“ kojom je na brutalan i neargumentovan način optužio Muslimane za stradanje Srba u Drugom svetskom ratu u Hercegovini, koji je predsednik Ravnogorskog četničkog pokreta, iznenadio me je takvom izjavom...
... U međuvremenu dao sam intervju Saši M.Stajiću iz beogradskog „Kurira“. Dosta provokativnih pitanja na koje sam odgovorio punim „plućima“. Jedva čekam sutrašnji dan da vidim da li je intervju urađen profesionalno i nepristrasno ili tendencizno. Iz momenta u moment dolaze informacije koje su često i poverljivog karaktera o stizanju dokumenata koji potvrđuju neosnovanost zahteva Srbije za ekstradiciju, ali, svestan sam da to ništa ne znači dok se sa advokatom ne razradi strategija odbacivanja optužbe R.Srbije. Ambasador BiH u Francuskoj Almir Šahović „kljuka“ nas sa porukama podrške iz ove zemlje. To je podrška eminentnih francuskih ličnosti: Agnes B., kreatorka; Guy Aurenche, predsednik CCFD-Terre Solidaire; Francis Bueb, direktor Centra Andre Malraux; Florence Hartmann, novinarka; Stephane Hessel, bivši francuski ambasador; Jean-Marie Laclavetine, književnik; Florence Malraux, kćerka Andre Malraux; Jorge Semprun, književnik; Jack Ralite, bivši ministar, senator u La Seine-Saint-Denis! Jack je napisao posebno pismo, a čuli smo se i telefonom. U ruci mi je članak iz Le Monde pisan rukom velikog pisca i reportera Jean Hatzfeld te filozofa Bernard-Henry Levy-a,, pod nazivom „Pravda za Jovana Divjaka“. Tekst zaslužuje da se nađe i u feljtonu i u mojoj dokumentaciji.
„Pravda za Jovana Divjaka“
Jovan Divjak, jedan od heroja odbrane Sarajeva, priveden je u austrijski zatvor 3. marta, pušten uz kauciju četiri dana kasnije, i sada je u kućnom pritvoru. Svakim satom koji protiče sjećamo se sramne i patetične relativizacije koja je karakterisala evropsku diplomatiju u odnosu na rat u bivšoj Jugoslaviji. General Divjak je uhapšen u utorak 3. marta na bečkom aerodromu po međunarodnoj potjernici srbijanske vlade zbog navodnih ratnih zločina. Iako je austrijski ministar vanjskih poslova Michael Spindelgger odmah odbacio mogućnost izručenja Divjaka Srbiji, pritvaranje generala – dok se istovremeno Ratko Mladić slobodno šeta Beogradom - uvreda je zdravog razuma i etike, kao i ideje evropske pravde. Budimo jasni. Još od bitke kod Azincourta (bitka u Stogodišnjem ratu, 1415., koju je pratio pokolj francuskih zarobljenika, prim.prev), svi oružani sukobi imaju negativan uticaj na reputaciju učesnika; i poslije svakog sukoba, gotovo svi oficiri suočeni su sa mogućim optužbama za ratne zločine. Gotovo svi, da, ali je Jovan Divjak izuzetak, prenose e-novine. Uoči početka trogodišnjeg pokolja, 6. aprila 1992. godine, Divjak i Mladić, obojica Titovi generali, bili su u zapovjedništvu JNA nad vojnim sektorom Sarajevo. Ali dok je Mladić otišao na Pale da preuzme komandu nad srpskim nacionalističkim jedinicama Radovana Karadžića, Divjak je ostao u okupiranom gradu i postao arhitekt njegove odbrane. Divjakov zadatak bio je da spriječi srpske snage da uđu u Sarajevo kao i da pomogne stvaranje bosanske vojske, sastavljene od više hiljada neobučenih dobrovoljaca. Njegovi neprijatelji bili su tenkovi na Lukavici i Jagomiru, snajperi na Grbavici i paravojne milicije u pohodu etničkog čišćenja. Divjak nije učestvovao u užasnom ratu u centralnoj Bosni. Nije učestvovao u oslobodilačkoj ofanzivi Krajine. Ostao je u Sarajevu. U tom jezivom napadu na civile, na šta se svodi rat u Bosni, postojao je samo jedan izbor: zauzeti stranu nevinih koje su ulicama grada progonili vojnici ispunjeni mržnjom i nasiljem. Umoran od politike i rata, Divjak je napustio vojsku ubrzo poslije Dejtonskog sporazuma 1995., da bi radio u sirotištu i nekoliko drugih humanitarnih organizacija. Takođe se priključio grupi intelektualaca antinacionalista, oslanjajući se na svoju popularnost u kafeima Sarajeva. Ovaj primjer čovjeka koji časno obavlja svoju dužnost, što - kao što je jednom napisao Andre Malraux - "ratuje ali ne voli rat", klonio se udruženja veterana, odbio vojne počasti i trudio se da vrati građansku, viševjersku i tolerantnu Bosnu iz prošlosti. Njegov kućni pritvor je apsurd, atak na historiju i zločin protiv savjesti. Austrija i Evropa moraju se dozvati pameti i pustiti Divjaka da se vrati u Sarajevo.
- Jean Hatzfeld je francuski ministar vanjskih dopisnika koji su izvještavali za vrijeme balkanskih ratova.
- Bernard-Henri Lévy je filozof, i član uredništva Le Monde Group.
Impresivno deluje pismo Muller Francoise. Značajna je njena rečenica u kojoj citira portparola ministra vanjskih poslova Bernarda Valero: „Sa velikim iznenađenjem i preokupacijom zadržavanjem u Beču Jovana Divjaka.“
Osećam veliko poštovanje prema dole navedenim osobama:
Associazione „Tenda per la Pace e i Diritti-Peace and human Rights Tent“
Predrag Matvejević (pisac)
Paolo Rumiz (novinar i pisac)
Melita Richter (sociolog)
Giacomo Scotti (pisac)
Alda Radaelli (novinar)
Azra Nuhefendić (novinar)
Maria Biacchi (istoričar)
Lisa Clark i Albino Bizzotto (iz Udruženja „Beaci i Costruttori di Pace“)
Franco Juri (novinar, parlamentarac Slovenije)
Marina Guglielmi (vijećnik Opštine Trst)
Marco Marincic (vijećnik Opštine Gorizia)
Carla Melli (savjetnik u Opštini Trst)
Ovi italijanski intelektualci su uputili pismo predsedniku Evropske komisije, predsedniku Parlamenta EU, predsedniku Veća Evrope, predsedniku komisije EU za ljudska prava, predsednicima Republike Italije i Austrije, radi preduzimanja mera za oslobađanje Jovana Divjaka. Mnogi građani BiH obraćaju se ambasadoru Harisu Hrleu da uradi sve što je u njegovoj moći da se Jovan Divjak što pre vrati u BiH. Tako Nedžad Ašovica iz Švedske izveštava ambasadora da je sakupljeno 2.567 potpisa za „našeg dragog Jovu“. Javlja se i Florence La Bruyere, novinarka i pisac koja je sa mnom sačinila knjigu „Sarajevo, moja ljubav“. Slavko Šantić, književnik i novinar u prvoj rečenici napisa: „Kao prijatelj generala Jovana Divjaka izražavam vam veliku zahvalnost za sve što ste učinili da on sada bude ponovno slobodan čovjek. Tako se brane i čuvaju građani BiH“. „Šlag“ na tortu je zvanično saopštenje MVP (Ministarstvo vanjskih poslova) Francuske u vezi s mojim „slučajem“. Evo integralnog teksta:
Ambassade de Bosnie-Herzegovine en France
174, rue de Courccelles – 75017 Paris
HYPERLINK "Tel:01" Tel:01 42 67 34 22
Fax:01 40 53 85 22 Pariz, 09.03.2011.godine
Broj: 105-01-14-419/n
MVP BiH
SARAJEVO
Predmet: Francuska – hapšenje Jovana Div(l)jaka u Beču
U prilogu dostavljamo zvanično saopćenje MVP Francuske (od 09.marta 2011.), vezano za situaciju sa hapšenjem generalna Div(l)jaka u Beču. Integralni prevod Saopćenja: „Sa iznenađenjem i zabrinutosti primili smo vijest o hapšenju u Beču, Jovana Div(l)jaka, bivšeg generala bosanske Armije, na temelju međunarodne potjernice Srbije. Jovan Div(l)jak spada među one bosanske Srbe koji nisu prihvatili politiku etničkog čišćenja Karadžića i Mladića, i koji su se borili za multietničku BiH. Njegov izbor je bio da ostane u opkoljenom Sarajevu kako bi pomogao odbranu grada. Njegov angažman nije prestao sa krajem rata i Francuska ga je podržavala u njegovim aktivnostima u korist djece bez roditelja. On je sada pušten na slobodu uz kauciju. To je prva ohrabrujuća odluka. Francuska se nada da će ta eminentna osoba ubrzo biti potpuno slobodna“.
Almir Šahović
Ambasador
U mnogobrojnim čestitkama koje dolaze na adresu ambasadora Hrlea posebno me je obradovala „čika Jovin bivši student“ (tako se potpisala) Adnana Alagić-Salihović. U ušima čujem njen baršunasti i pskav glasić. Žena čiji je otac poginuo u ratu u BiH, stipendista Udruženja 4-5 godina, bio sam uz Adnanu u trenutku kada je primala diplomu završenih studija i na venčanju. Živi u sretnom braku, ima slatkog dečaka i zaposlena je kao građevinski inžinjer. Da znate da sam veoma dirnut Adnaninom porukom. Još jedan e-mail privlači mi pažnju: Protest Stranke dijaspore Bosne i Hercegovine. Ni na kraj pameti mi nije bilo da će se toliko organizacija, pojedinaca naših Bosanaca i Hercegovaca i stranaca diljem Evrope dati podršku i biti mi veliko moralno ohrabrenje.
Kada sam u obiteljskom okruženju porodice Hrle, gospodina ambasadora, supruge Semre i kćerke Temime, osećam se izuzetno dobro. Neverovatno kao da se poznajemo godinama. Kao što se grejem porukama na stotine poznatih i nepoznatih ljudi, tako se tokom poseta, u rezidenciji ambasadora, osećam kao najstariji član porodice. Vodio sam večeras dug i prijateljski razgovor sa Harisovom suprugom, koja je inače kćerka gospođe Bisere Turković. Za mene nepojmljivo da hrabra, prodorna i veoma sposobna žena, koja je doprinela afirmaciji BiH od Evrope, preko Australije do Amerike, danas čeka da joj se prizna staž. Šta to radite besramni ljudi Biseri i mnogim patriotama koji su diljem sveta sebe založili za državu BiH?
U 22:10 Austrijska televizija je prikazala petominutnu reportažu o generalu Jovanu Divjaku i razgovor sa gospodinom ambasadorom Hrleom i sa mnom. Jeza me je hvatala dok sam pratio emisiju i čudom se čudio koliko je sekvenci bilo iz ratnog Sarajeva do toga da jedna prikazuje kako negde na rubnom položaju odbrane Sarajeva igram šah ...
Poslednju rečenicu pišem u 22:45, svestan da sam, preko poruka, upoznao mnogo novih ljudi, a da su oni u meni prepoznali normalnog čoveka. Laku noć Sarajevo.
U petom nastavku Dnevnika u sredu možete pročitati šta je u pismu o Dobrovoljačkoj Miloradu Dodiku objasnio Jovan Divjak; kakvom tehnikom je raspolagala Teritorijalna odbrana Sarajeva, a kakvom jedinice JNA; zašto je 2. maj 1992.godine najznačajniji datum u odbrani glavnog grada BiH.
Osmog marta je oslobođen, ali je gotovo pet mjeseci čekao na konačnu odluku suda u Beču koji je odlučivao o zahtjevu Srbije. RSE objavljuje dnevničke zapise Jovana Divjaka tokom tih dugih pet mjeseci.
29. jula na sarajevskom aerodromu Divjaka su pored porodice, dočekali, prijatelji i stipendisti njegove fonadcije "Obrazovanje gradi BiH", koji su bili i glavni organizatori slavlja u sarajevskom Domu mladih. OVDJE možete pročitati kako je Sarajevo dočekalo Divjaka.
Sve nastavke Bečkog dnevnika Jovana Divjaka možete pročitati ovdje.
Divjak je rođen 1937. godine u Beogradu i uoči rata u BiH je bio pukovnik JNA. Po izbijanju sukoba u aprilu 1992. godine priključio se Teritorijalnoj odbrani BiH i postavljen je za zamjenika komandanta i na toj poziciji ostaje i nakon formiranja Armije BiH.
RSE je nedavno zaključio objavljivanje Divjakovih ratnih dnevnika. Odlomke iz neobjavljene knjige “Ne pucaj!” možete pročitati OVDJE.
Divjak je među najomiljenijim komandantima Armije BiH i braniteljima Sarajeva i BiH. Nakon penzionisanja 1998. godine, postaje aktivan u nevladinom sektoru i javnom životu i vodi Udruženje Obrazovanje gradi BiH. Sve su to razlozi zbog kojih je njegovo zatočeništvo u Austriji uznemirilo ne baš nemoćno civilno društvo u cijeloj regiji, da bi se glasovima za njegovo oslobađanje pridružili i francuski intelektualci.
Divjak je dobitnik francuskog ordena Legije časti.
Intervju Sabine Čabaravdić sa generalom Divjakom možete pročitati OVDJE.
08:15 Opet sam za stolom i sa mojim tekstom za „Oslobođenje“, list koji čitam od 1966. godine kada sam i došao na službu u kasarnu Maršal Tito. Probudio sam se kao što to činim u Sarajevu. Ponovno sam s porukama neverovanja, porukama ljudi da sam nepravdeno zadržan u Beču, ali da ću izdržati i da će sve biti u redu. Naravno da hoću i neka niko ne sumnja u to. Nabrojaću one čije sam poruke dobio: Midhat Efendić, Sarajevo Art; Željko Varunek; Sekretarijat NVO vijeća/Savjet BiH; NVO Altruista Svjetlo, drčni direktor Haris Čaušević; Merima Delalić, stipendista iz Bosanske Krupe; Aida Daguda iz CPCD; Radić Dragiša, Romi grada Sarajeva; Atif Kujundžić, skoro veći Bosanac od ovog koji piše ovaj dnevnik; Udruženje/Udruga BH novinara, u potpisu ratna i poratna prijateljica, novinarka Borka Rudić koja me je intervjuisala u studiju Radio Konjic oktobra 1992.; Dženana Alađuz (pozdravljam joj bebče); Valentina Pelliezzer i Goran Bubalo; Milan Mirić, ICVA; profesor Mile Lasić; Azar Bektaš; Krug 99, akademik profesor dr Sulejman Redžić; Fadila Jašarević, NBV; Amira Banjanović sa kćerkom Lejlom; Sabaheta Trebo, Švedska, rodica sarajevskog pjevača i slikara Salema Trebo; prof.dr Hana Korać; Boba, ratna drugarica, prevodilac i ponosna devojka; Jasmin Methadžović, dipl.el.ing. ; Rada, izbeglica iz Bosanske Krupe u Prijedoru, moja dalja rodica po ocu, traži od Udruženja „Obrazovanje gradi BiH“: „Molim vas, recite mi bilo šta da mi bude lakše!“; Fadila i Belma iz Društva za ugrožene narode, Sekcija u BiH.
Osećam ponos i zbog činjenice da među porukama sa datumima 04.i 05.mart, ima veliki broj stranaca. Navodeći samo njihova imena želim da im zahvalim na ovaj način: Alain Foucconier, Henry-Georges Brun, profesor Gianluca Pacciuci, Gloria Donati, Sebastien Poulet – Goffard, Damiano Gallinaro, Tobias Heider, Bernard Vial, Emmaus Sassenage, Francoise, Nicolas i Gerard Cardonne, Nicolas Moll, Andre Prochasson, Emmaus Le Mure, Jean Luc Berbezier, Luca Leone, izdavač moje knjige „Sarajevo, moja ljubav“ u Italiji 2007.godine; Nathalie Jabale, Francesca Ara, Jennifer Stone-Wigg, Swiss Help for Peace in Bosnia; Jean-Pierre et Geraldine Farineau, Viva pays de la Loire...
Predamnom je petneastak fotografija sa protesta Bosanaca i Hercegovaca, verovatno i ponekog Austrijanca ulicama Beča i pred spomenikom Crvenoj armiji na veoma frekventnom trgu. Evo, samo je falila Angelina Jolie da napravi film o ljubavi građana Bosne i Hercegovine, Evrope i Jovana jarana sa Čaršije...
Za trenutak prekidam pisanje (oko 09:45) jer se javio moj drug, prijatelj, prvoborac, antifašista, učesnik u formiranju SGV-pokreta za nezavisnost i aktuelnog generalnog sekretara, član Upravnog odbora Udruženja „Obrazovanje gradi BiH“ i član ..., član .... ne znam ni broja Veljko Droca. Sokoli me, hrabri. Prisustvovao je sesiji Kruga 99, koja je održana u nedelju 06.marta.2011. na temu (mislim da je pravilnije o temi!) „Jovan Divjak – paradigma BiH“. Učesnici: Mirko Pejanović, Ejup Ganić, Stjepan Kljujić, Miro Lazović i Zaim Backović. Veljo onakav kakav jeste, bez dlake na jeziku, javio se za diskusiju, kako on kaže, i postavio pitanje – „A šta se do sada uradili za Divjaka? Nikakvo priznanje ni od Armije ni od države“. Rekao je Veljo još mnogo toga! „Slušaj, da sam znao za tvoje pismo građanima iz decembra 1992. bio bih još oštriji“. Veljo majstore, hvala Ti ...
... Sa ministrom Alkalajem i ambasadorom Hrleom popio sam kafu u prestižnom restoranu gde su se „slučajno“ našli novinar „Avaza“ Numanović, te TV kamere FTV i BHT. Imali su mogućnost za pitanja i snimanje u trajanju od 30''!! Trideset sekundi ću pamtiti sigurno do kraja života. Naime, kada sam 03.marta bio na graničnom prelazu na aerodromu u Beču, policajac je pratio podatke iz pasoša na ekranu i stavio pečat. U tom momentu, ukipio se, zatvorio šalter i pozvao me da ga sledim. I, evo, dokle me je dovelo tih 30''!
... Ne prestaju telefonski pozivi i SMS poruke. Preko pedeset. Juče se prva javila Mersiha oko 18:00 i vrisnula: „Ja vas volim čika Jovo. Puno vas volim“. Razgovarao sam i sa članom Predsedništva Bakirom Izetbegovićem:“Biće sve u redu“, poručuje. Poziva me profesor Gajo Sekulić, pita da li sam čuo šta je izjavio Vuk Drašković. Prepričava je: „Čojstvo je, po Marku Miljanovu, braniti drugog od sebe. U tragičnim ratovima u bivšoj Jugoslaviji, bilo je dosta primera i takvog srpskog čojstva. Trebinjca Gorana Aleksića ubijaju Srbi jer je branio komšiju Muslimana. Beograđanin – Sarajlija Jovan Divjak nije otišao na Pale, odakle je granatirano Sarajevo, nego je ostao u Sarajevu i branio svoj grad. On je, zbog toga, izdajnik i zločinac za mnoge Srbe koji ljudsku i nacionalnu etiku nisu učili od Marka Miljanova nego od Slobodana Miloševića!“. Čovek koji je osamdesetih godina napisao knjigu „NOŽ“ kojom je na brutalan i neargumentovan način optužio Muslimane za stradanje Srba u Drugom svetskom ratu u Hercegovini, koji je predsednik Ravnogorskog četničkog pokreta, iznenadio me je takvom izjavom...
... U međuvremenu dao sam intervju Saši M.Stajiću iz beogradskog „Kurira“. Dosta provokativnih pitanja na koje sam odgovorio punim „plućima“. Jedva čekam sutrašnji dan da vidim da li je intervju urađen profesionalno i nepristrasno ili tendencizno. Iz momenta u moment dolaze informacije koje su često i poverljivog karaktera o stizanju dokumenata koji potvrđuju neosnovanost zahteva Srbije za ekstradiciju, ali, svestan sam da to ništa ne znači dok se sa advokatom ne razradi strategija odbacivanja optužbe R.Srbije. Ambasador BiH u Francuskoj Almir Šahović „kljuka“ nas sa porukama podrške iz ove zemlje. To je podrška eminentnih francuskih ličnosti: Agnes B., kreatorka; Guy Aurenche, predsednik CCFD-Terre Solidaire; Francis Bueb, direktor Centra Andre Malraux; Florence Hartmann, novinarka; Stephane Hessel, bivši francuski ambasador; Jean-Marie Laclavetine, književnik; Florence Malraux, kćerka Andre Malraux; Jorge Semprun, književnik; Jack Ralite, bivši ministar, senator u La Seine-Saint-Denis! Jack je napisao posebno pismo, a čuli smo se i telefonom. U ruci mi je članak iz Le Monde pisan rukom velikog pisca i reportera Jean Hatzfeld te filozofa Bernard-Henry Levy-a,, pod nazivom „Pravda za Jovana Divjaka“. Tekst zaslužuje da se nađe i u feljtonu i u mojoj dokumentaciji.
„Pravda za Jovana Divjaka“
Jovan Divjak, jedan od heroja odbrane Sarajeva, priveden je u austrijski zatvor 3. marta, pušten uz kauciju četiri dana kasnije, i sada je u kućnom pritvoru. Svakim satom koji protiče sjećamo se sramne i patetične relativizacije koja je karakterisala evropsku diplomatiju u odnosu na rat u bivšoj Jugoslaviji. General Divjak je uhapšen u utorak 3. marta na bečkom aerodromu po međunarodnoj potjernici srbijanske vlade zbog navodnih ratnih zločina. Iako je austrijski ministar vanjskih poslova Michael Spindelgger odmah odbacio mogućnost izručenja Divjaka Srbiji, pritvaranje generala – dok se istovremeno Ratko Mladić slobodno šeta Beogradom - uvreda je zdravog razuma i etike, kao i ideje evropske pravde. Budimo jasni. Još od bitke kod Azincourta (bitka u Stogodišnjem ratu, 1415., koju je pratio pokolj francuskih zarobljenika, prim.prev), svi oružani sukobi imaju negativan uticaj na reputaciju učesnika; i poslije svakog sukoba, gotovo svi oficiri suočeni su sa mogućim optužbama za ratne zločine. Gotovo svi, da, ali je Jovan Divjak izuzetak, prenose e-novine. Uoči početka trogodišnjeg pokolja, 6. aprila 1992. godine, Divjak i Mladić, obojica Titovi generali, bili su u zapovjedništvu JNA nad vojnim sektorom Sarajevo. Ali dok je Mladić otišao na Pale da preuzme komandu nad srpskim nacionalističkim jedinicama Radovana Karadžića, Divjak je ostao u okupiranom gradu i postao arhitekt njegove odbrane. Divjakov zadatak bio je da spriječi srpske snage da uđu u Sarajevo kao i da pomogne stvaranje bosanske vojske, sastavljene od više hiljada neobučenih dobrovoljaca. Njegovi neprijatelji bili su tenkovi na Lukavici i Jagomiru, snajperi na Grbavici i paravojne milicije u pohodu etničkog čišćenja. Divjak nije učestvovao u užasnom ratu u centralnoj Bosni. Nije učestvovao u oslobodilačkoj ofanzivi Krajine. Ostao je u Sarajevu. U tom jezivom napadu na civile, na šta se svodi rat u Bosni, postojao je samo jedan izbor: zauzeti stranu nevinih koje su ulicama grada progonili vojnici ispunjeni mržnjom i nasiljem. Umoran od politike i rata, Divjak je napustio vojsku ubrzo poslije Dejtonskog sporazuma 1995., da bi radio u sirotištu i nekoliko drugih humanitarnih organizacija. Takođe se priključio grupi intelektualaca antinacionalista, oslanjajući se na svoju popularnost u kafeima Sarajeva. Ovaj primjer čovjeka koji časno obavlja svoju dužnost, što - kao što je jednom napisao Andre Malraux - "ratuje ali ne voli rat", klonio se udruženja veterana, odbio vojne počasti i trudio se da vrati građansku, viševjersku i tolerantnu Bosnu iz prošlosti. Njegov kućni pritvor je apsurd, atak na historiju i zločin protiv savjesti. Austrija i Evropa moraju se dozvati pameti i pustiti Divjaka da se vrati u Sarajevo.
- Jean Hatzfeld je francuski ministar vanjskih dopisnika koji su izvještavali za vrijeme balkanskih ratova.
- Bernard-Henri Lévy je filozof, i član uredništva Le Monde Group.
Impresivno deluje pismo Muller Francoise. Značajna je njena rečenica u kojoj citira portparola ministra vanjskih poslova Bernarda Valero: „Sa velikim iznenađenjem i preokupacijom zadržavanjem u Beču Jovana Divjaka.“
Osećam veliko poštovanje prema dole navedenim osobama:
Associazione „Tenda per la Pace e i Diritti-Peace and human Rights Tent“
Predrag Matvejević (pisac)
Paolo Rumiz (novinar i pisac)
Melita Richter (sociolog)
Giacomo Scotti (pisac)
Alda Radaelli (novinar)
Azra Nuhefendić (novinar)
Maria Biacchi (istoričar)
Lisa Clark i Albino Bizzotto (iz Udruženja „Beaci i Costruttori di Pace“)
Franco Juri (novinar, parlamentarac Slovenije)
Marina Guglielmi (vijećnik Opštine Trst)
Marco Marincic (vijećnik Opštine Gorizia)
Carla Melli (savjetnik u Opštini Trst)
Ovi italijanski intelektualci su uputili pismo predsedniku Evropske komisije, predsedniku Parlamenta EU, predsedniku Veća Evrope, predsedniku komisije EU za ljudska prava, predsednicima Republike Italije i Austrije, radi preduzimanja mera za oslobađanje Jovana Divjaka. Mnogi građani BiH obraćaju se ambasadoru Harisu Hrleu da uradi sve što je u njegovoj moći da se Jovan Divjak što pre vrati u BiH. Tako Nedžad Ašovica iz Švedske izveštava ambasadora da je sakupljeno 2.567 potpisa za „našeg dragog Jovu“. Javlja se i Florence La Bruyere, novinarka i pisac koja je sa mnom sačinila knjigu „Sarajevo, moja ljubav“. Slavko Šantić, književnik i novinar u prvoj rečenici napisa: „Kao prijatelj generala Jovana Divjaka izražavam vam veliku zahvalnost za sve što ste učinili da on sada bude ponovno slobodan čovjek. Tako se brane i čuvaju građani BiH“. „Šlag“ na tortu je zvanično saopštenje MVP (Ministarstvo vanjskih poslova) Francuske u vezi s mojim „slučajem“. Evo integralnog teksta:
Ambassade de Bosnie-Herzegovine en France
174, rue de Courccelles – 75017 Paris
HYPERLINK "Tel:01" Tel:01 42 67 34 22
Fax:01 40 53 85 22 Pariz, 09.03.2011.godine
Broj: 105-01-14-419/n
MVP BiH
SARAJEVO
Predmet: Francuska – hapšenje Jovana Div(l)jaka u Beču
U prilogu dostavljamo zvanično saopćenje MVP Francuske (od 09.marta 2011.), vezano za situaciju sa hapšenjem generalna Div(l)jaka u Beču. Integralni prevod Saopćenja: „Sa iznenađenjem i zabrinutosti primili smo vijest o hapšenju u Beču, Jovana Div(l)jaka, bivšeg generala bosanske Armije, na temelju međunarodne potjernice Srbije. Jovan Div(l)jak spada među one bosanske Srbe koji nisu prihvatili politiku etničkog čišćenja Karadžića i Mladića, i koji su se borili za multietničku BiH. Njegov izbor je bio da ostane u opkoljenom Sarajevu kako bi pomogao odbranu grada. Njegov angažman nije prestao sa krajem rata i Francuska ga je podržavala u njegovim aktivnostima u korist djece bez roditelja. On je sada pušten na slobodu uz kauciju. To je prva ohrabrujuća odluka. Francuska se nada da će ta eminentna osoba ubrzo biti potpuno slobodna“.
Almir Šahović
Ambasador
U mnogobrojnim čestitkama koje dolaze na adresu ambasadora Hrlea posebno me je obradovala „čika Jovin bivši student“ (tako se potpisala) Adnana Alagić-Salihović. U ušima čujem njen baršunasti i pskav glasić. Žena čiji je otac poginuo u ratu u BiH, stipendista Udruženja 4-5 godina, bio sam uz Adnanu u trenutku kada je primala diplomu završenih studija i na venčanju. Živi u sretnom braku, ima slatkog dečaka i zaposlena je kao građevinski inžinjer. Da znate da sam veoma dirnut Adnaninom porukom. Još jedan e-mail privlači mi pažnju: Protest Stranke dijaspore Bosne i Hercegovine. Ni na kraj pameti mi nije bilo da će se toliko organizacija, pojedinaca naših Bosanaca i Hercegovaca i stranaca diljem Evrope dati podršku i biti mi veliko moralno ohrabrenje.
Kada sam u obiteljskom okruženju porodice Hrle, gospodina ambasadora, supruge Semre i kćerke Temime, osećam se izuzetno dobro. Neverovatno kao da se poznajemo godinama. Kao što se grejem porukama na stotine poznatih i nepoznatih ljudi, tako se tokom poseta, u rezidenciji ambasadora, osećam kao najstariji član porodice. Vodio sam večeras dug i prijateljski razgovor sa Harisovom suprugom, koja je inače kćerka gospođe Bisere Turković. Za mene nepojmljivo da hrabra, prodorna i veoma sposobna žena, koja je doprinela afirmaciji BiH od Evrope, preko Australije do Amerike, danas čeka da joj se prizna staž. Šta to radite besramni ljudi Biseri i mnogim patriotama koji su diljem sveta sebe založili za državu BiH?
U 22:10 Austrijska televizija je prikazala petominutnu reportažu o generalu Jovanu Divjaku i razgovor sa gospodinom ambasadorom Hrleom i sa mnom. Jeza me je hvatala dok sam pratio emisiju i čudom se čudio koliko je sekvenci bilo iz ratnog Sarajeva do toga da jedna prikazuje kako negde na rubnom položaju odbrane Sarajeva igram šah ...
Poslednju rečenicu pišem u 22:45, svestan da sam, preko poruka, upoznao mnogo novih ljudi, a da su oni u meni prepoznali normalnog čoveka. Laku noć Sarajevo.
U petom nastavku Dnevnika u sredu možete pročitati šta je u pismu o Dobrovoljačkoj Miloradu Dodiku objasnio Jovan Divjak; kakvom tehnikom je raspolagala Teritorijalna odbrana Sarajeva, a kakvom jedinice JNA; zašto je 2. maj 1992.godine najznačajniji datum u odbrani glavnog grada BiH.
O Jovanu Divjaku
Jovan Divjak je uhapšen 3. marta u Beču po potjernici iz Srbije za slučaj "Dobrovoljačka ulica".Osmog marta je oslobođen, ali je gotovo pet mjeseci čekao na konačnu odluku suda u Beču koji je odlučivao o zahtjevu Srbije. RSE objavljuje dnevničke zapise Jovana Divjaka tokom tih dugih pet mjeseci.
29. jula na sarajevskom aerodromu Divjaka su pored porodice, dočekali, prijatelji i stipendisti njegove fonadcije "Obrazovanje gradi BiH", koji su bili i glavni organizatori slavlja u sarajevskom Domu mladih. OVDJE možete pročitati kako je Sarajevo dočekalo Divjaka.
Sve nastavke Bečkog dnevnika Jovana Divjaka možete pročitati ovdje.
Divjak je rođen 1937. godine u Beogradu i uoči rata u BiH je bio pukovnik JNA. Po izbijanju sukoba u aprilu 1992. godine priključio se Teritorijalnoj odbrani BiH i postavljen je za zamjenika komandanta i na toj poziciji ostaje i nakon formiranja Armije BiH.
RSE je nedavno zaključio objavljivanje Divjakovih ratnih dnevnika. Odlomke iz neobjavljene knjige “Ne pucaj!” možete pročitati OVDJE.
Divjak je među najomiljenijim komandantima Armije BiH i braniteljima Sarajeva i BiH. Nakon penzionisanja 1998. godine, postaje aktivan u nevladinom sektoru i javnom životu i vodi Udruženje Obrazovanje gradi BiH. Sve su to razlozi zbog kojih je njegovo zatočeništvo u Austriji uznemirilo ne baš nemoćno civilno društvo u cijeloj regiji, da bi se glasovima za njegovo oslobađanje pridružili i francuski intelektualci.
Divjak je dobitnik francuskog ordena Legije časti.
Intervju Sabine Čabaravdić sa generalom Divjakom možete pročitati OVDJE.
