"Nije dobro, ali nije užasno" - popularni citat iz američko-britanske HBO serije "Černobilj" o černobiljskoj katastrofi od pre više od tri decenije temu nuklearne sigurnosti ponovo je stavio u fokus javnosti upućujući nelagodno pitanje – kako je došlo do toga da posledice budu užasne. I još nelagodnije – da li se užas Černobilja može ponoviti?
Jugoslavija je tri godine nakon černobiljske katastrofe zabranila izgradnju nuklearne elektrane, a zakon o zabrani na snazi je i danas u Srbiji. Nuklearne elektrane u svetu doživele su niz promena, pre svega na planu sigurnosti, ali stari izazovi na planu nuklerne tehnologije, kao i neki novi, i dalje su aktuelni.
Kako je Černobilj uticao na Jugoslaviju?
"Bez razloga za paniku", pisale su Večernje novosti 3. maja 1986. godine. "Nema opasnosti za Balkan", pisala je Politika 30. aprila iste godine, četiri dana nakon Černobiljske nesreće tokom koje je eksplodirao reaktor nuklearne elektrane u Ukrajini (tadašnjem Sovjetskom Savezu) i oslobodio veliku količinu zračenja u vazduh.
Ipak, uz umirujuće naslove, Večernje novosti štampale su i preporuke za građane tadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije – ako ste kupovali prolećni zeleniš, ubran u ovo vreme – ne treba ga jesti, ne treba upotrebljavati kišnicu, oprezno sa jodom.
Profesor na katedri za nuklearnu fiziku Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu Ištvan Bikit kaže da je učestvovao u merenjima i praćenju situacije u Jugoslaviji u vreme Černobiljskog akcidenta.
"Bili smo uplašeni jer nismo znali kada će da se zaustavi taj rast (radioaktivnosti). Kiša je pala oko 1. maja u Novom Sadu i Beogradu i radioaktivnost je počela da raste. Ipak, zračenje nije bilo toliko da bi uzrokovalo velike epidemije, bolesti, nema dokaza da je zbog tog zračenja neko na našim prostorima oboleo od kancera", navodi Bikit.
Profesor Bikit kaže da se seća da je bilo suprotstavljenih mišljenja u naučnoj zajednici u pogledu posledica zračenja.
"Mi smo se umešali u priču kao fizičari, ja nisam lekar, pritom od lekara su se tada mogle čuti frapantne preporuke - da se ne izlazi na ulicu, da se vrše abortusi, da se piju jodne tablete, što su preporuke za mnogo veće doze zračenja. Ja sam bio među ljudima koji su smatrali da takve drastične mere ne treba preduzeti. Imate jedan prirodni nivo zračenja, to je jedan milisivert (sivert - merna jedinica za jonizujuće zračenje), ono što smo dobili od Černobilja, to je plus još jedan milisivert, tako da to nije bilo drastično. Bilo je nekih saveta koji smo mi dali – da se ne pije mleko sa previše joda, da se ne jede ovčetina", kaže on.
Ipak, jedna posledica Černobiljske nesreće ostala je do danas. Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana donet tri godine nakon Černobilja 1989. godine i dalje je, uz neke kasnije izmene, na snazi.
"To nije bila reakcija samo na ovim prostorima, to je bila globalna reakcija, Černobilj je zaustavio u dobroj meri gradnju nuklearnih elektrana u svetu iako se u to vreme 20% električne energije dobijalo iz nuklearne energije", kaže Đorđe Lazarević, iz Sektora za razvoj i primenu nuklearnih tehnologija Javnog preduzeća "Nuklearni objekti Srbije".
Iako je černobiljska katastrofa, prema podacima Međunarodne agencije za atomsku energiju, proizvela zagađenje na oko 150.000 kvadratnih kilometara u Belorusiji, Rusiji i Ukrajini, profesor Bikit smatra da je donošenje takvog zakona u Jugoslaviji bilo pogrešno.
"Vi možete da ne pravite nuklearnu elektranu, ali ne morate doneti zakon koji to eksplicitno zabranjuje. Čim donesete zakon, onda sve što je vezano za ime nuklearno, postaje nekako zabranjeno, nepoželjno i kod nas javnost ima utisak da sve što ima prefiks nuklearno je nešto štetno", kaže Bikit.
Bikit podseća da je tadašnja Jugoslavija bila vrlo ambiciozna u nameri da pravi nuklearne elektrane.
"Koliko se sećam, imali smo plan od čak pet, šest nuklearnih elektrana i to je bilo vrlo ambiciozno i ličilo je da ćemo da se priključimo nekom razvijenom svetu i u tom smislu. Čak i pre Černobilja, a naročito posle, javnost je bila okrenuta protiv nuklearne energije, tako da je Jugoslavija, a sada Srbija, ostala da proizvodi struju iz uglja ili velikih hidroelektrana kao što je Đerdap", rekao je Bikit.
Debata o opravdanosti Zakona o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana aktuelna je i danas u naučnoj zajednici, a glavni argument koji ide u prilog ovom zakonu danas je manjak stručnih kadrova.
"Trenutno ne postoji strategija i plan da će se u budućnosti praviti nuklearna elektrana, da bi univerziteti i fakulteti prepoznali potrebu da se takvi programi pojačaju", kaže Lazarević iz "Nuklearnih objekata Srbije".
Oba sagovornika slažu se u oceni da će tema nuklearne tehnologije u Srbiji ipak doći na dnevni red jer, kako tvrde, nuklearna tehnologija manje zagađuje životnu sredinu nego termoelektrane.
"Ako pogledate broj nuklearki u Francuskoj, Francuska je izrazito pro nuklearna zemlja za razliku od Nemačke gde se vode vrlo široke kampanje Zelenih protiv nuklearne energije, tako da je to dosta kontroverzno pitanje. Mnogi danas traže izlaz u takozvanim zelenim tehnologijama, energiji vetra i solarnoj energiji, nažalost, ti vidovi energije teško mogu zameniti stabilne elektrane. Sa alternativnim izvorima nemate stabilnu tačku u električnoj mreži, jer vetra i sunca kada ima – ima, kada nema – nema", kaže Bikit.
U Strategiji razvoja energetike Republike Srbije do 2025. godine sa projekcijama do 2030. godine, koja je doneta 2015. godine, spominje se potencijalna izgradnja nuklearnih elektrana.
"Izgradnju nuklearnih elektrana kao mogućnost ne treba potpuno isključiti, s obzirom na ekološka ograničenja za postojeću proizvodnju i buduće potrebe. Procena je da bi 10-15 godina od trenutka ukidanja Zakona o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana, bio minimalan neophodni period, za prevazilaženje svih pobrojanih problema i nedostataka, do početka eventualnog rada takvog postrojenja u Republici Srbiji", piše u ovom dokumentu.
Kako je Černobilj promenio nuklearne elektrane?
"RBMK reaktor broj 4 u nuklearnoj elektrani u Černobilju, u Ukrajini, prilikom testiranja nekontrolisano je doveo do eksplozije i požara koji je uništio zgradu reaktora i oslobodio velike količine radijacije u atmosferu. Bezbednosne mere su ignorisane, gorivo uranijuma u reaktoru se pregrejalo i istopilo kroz zaštitne barijere".
Ovako Međunarodna agencija za atomsku energiju objašnjava uzroke nesreće u Černobiljskoj nuklearnoj elektrani od pre 33 godine.
Lazarević objašnjava da je ova nesreća koja predstavlja "jednu od najvećih katastrofa u istoriji čovečanstva koju je izazvao čovek" promenila mnogo kada je reč o sigurnosti nuklearnih elektrana. Pre svega – same reaktore.
"Nakon akcidenta u Černobilju, svi RBMK ruski nuklearni reaktori su pretrpeli izmene takve da su to sada potpuno različiti reaktori. Pre svega su unete izmene u konstrukciji kontrolnih šipki, uvedeno je gorivo sa većim obogaćenjem i sa sadržajem apsorbera", kaže Lazarević.
Lazarević objašnjava da su u reaktor ugrađeni zaštitni mehanizmi da operatori u elektrani ne bi mogli da reaktor dovedu u to stanje u koje su doveli u aprilu 1986. godine.
Iz Direktorata za radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezbednost Srbije (SRBATOM) navode da je u osvojeno više sigurnosnih standarda u tom smislu.
"Jedan od njih je da mora postojati kombinovani čelični i betonski oklop oko objekta reaktora, što černobiljski reaktor nije imao, odnosno nije imao u vidu rešenja koje je već postojalo u zapadnim zemljama. Sva konstrukciona i operaciona rešenja su u današnje vreme takva da se sav radioaktivni materijal, čak i u slučaju topljenja jezgra, zadrži unutar ovakve strukture ili njeno napuštanje svede na minimum - što je slučaj sa Fukušimom (nesrećom u nuklearnoj elektrani Fukušima u Japanu 2011. godine) i pokazao kao ispravan pristup", navode iz Direktorata.
Do promena je došlo i u procedurama upravljanja elektranom i planovima delovanja, objašnjava Lazarević.
"Planovi delovanja u akcidentalnim situacijama su razrađene bolje i analiziraju se svi mogući akcidenti kako bi se izbeglo lutanje koje smo imali u slučaju Černobilja da je tek posle 24 i više sata ustanovljeno šta se desilo i preduzete mere", kaže on.
Iz SRBATOM-a navode da posle Černobilja operatori na reaktorima moraju da prođu obiman višegodišnji program za rad kao i da se kontinuirano usavršavaju tokom rada na nuklearnoj elektrani.
"Propisani ili dogovoreni standardi sigurnosti, izraženi u vidu verovatnoće akcidenta, kreću se od 1 u 100.000 godina u Sjedinjenim Državama do 1 u milion godina u Evropi - i novim tehnološkim rešenjima se stalno prevazilaze", piše u odgovoru direktorata.
Iste godine kada se dogodila černobiljska katastrofa usvojen je međunarodni sporazum o pripremljenosti i zajedničkom reagovanju na nuklearne akcidente, navode iz SRBATOM-a, "jer je shvaćeno da posledice takvih akcidenata prevazilaze bilo kakve državne i političke granice".
Novi izazovi
Ipak, izazovi kada je reč o sigurnosti nuklearnih elektrana i dalje postoje. Iz SRBATOM-a navode da su to pre svega sigurnosne mere i sistemi.
"U slučaju akcidenta, razvijaju se sistemi zaustavljanja i hlađenja jezgra (reaktora) kojima, recimo, nije potrebna ljudska intervencija, čak ni električna energija u prvom periodu, iako se takođe radi na razvoju sigurnih alternativnih rešenja napajanja", piše u odgovoru.
Profesor Bikit bezbednosne izazove, kada je reč o nuklearnim elektranama, vidi u drugoj sferi.
"Ono što mi se čini da je veća opasnost je – upad terorista ili hakera u sistem elektrana. Sve mašine rade na softverima, verovatno da nuklearke imaju veoma dobre bezbednosne sisteme, ali ranije nije bilo te opasnosti. Upad takozvanih informatičkih pirata može da ugrozi rad ne samo nuklearki, već svih postrojenja u svetu", navodi on.
Iako nema nuklearnu elektranu, Srbija je 2017. godine učestvovala u vežbi simulacije akcidenta pod nazivom "Emergency Response Exercise ConvEx-3 (2017) IAEA" u nuklearnoj elektrani Pakš u Mađarskoj sa 81 državom širom sveta i 12 međunarodnih organizacija.
"S obzirom da Srbija nema nuklearne elektrane, ovo je oblast u kojoj daje svoj najveći doprinos u vezi nuklearne sigurnosti", navode iz SRBATOM-a.
Facebook Forum