To što je rođen sa teškim deformitetom obe šake Čačaninu Mladenu Makojeviću (21) nije predstavljalo nikakvu poteškoću da osvoji Materhorn (4.478 metara), najnepristupačniji vrh Evrope. Mladen za sebe kaže da je pravi primer da je uz čeličnu volju i ogroman rad i trud sve ostvarivo.
Mladen Makojević alpinizmom je počeo da se bavi pre pet godina i to u kraju gde najveća planina ne dostiže ni visinu od 1.000 metara. Samo godinu dana kasnije postao je najmlađi Srbin koji je osvojio najviši vrh Evrope Mon Blan (4.808).
Uspon na ozloglašeni Materhorn na Alpima, tokom čijeg je osvajanja poginulo 500 alpinista, bio je logičan nastavak zadovoljenja planinarskih ambicija ovog sićušnog mladića sa teškim deformitetom obe ruke. Postao je drugi Evropljanin sa invaliditetom, nakon Francuza Filipa Ribijea, koji je razvio zastavu svoje zemlje na, kako ga alpinisti nazivaju, ’’vrhu smrti’’.
"Kada sam krenuo gore bilo mi je dosta lakše nego kad sam bio u podnožju. Materhorn izgleda mnogo opasniji kada ga gledaš na slikama. Trajalo je ukupno dva dana, subota i nedelja. Sa 1.600 popeli smo se na 4.478 metara. Ja i dalje ne mogu da verujem da sam bio gore. To je jedna velika stena koja je veoma atraktivna i teška. Preko 500 ljudi je izgubilo živote na njoj", priča Makojević.
Jedna Mladenova ruka gotovo da je potpuno nefunkcionalna, a na drugoj ima samo tri prsta. Mladenov mentor Petar Šunderić iz Kluba ekstremnih sportova ’’Armadilo’’ ističe da su podvizi koje njegov mladi prijatelj ostvaruje i pod takvim okolnostima često preveliki zalogaj i za mnogo iskusnije i snažnije planinare.
"Sa takvim deformitetom to bi bilo kao da se mi uspinjemo samo sa jednom rukom. Za svaki njegov pokret potrebno je duplo više poteza, tako da to iziskuje puno više energije. Samim tim i mnogo više rada da bi se dostigao taj nivo da toliko pokreta može da se izvede za određeno uspinjanje", navodi Šunderić.
Mladen kaže da je ovim podvigom ostvario samo deo svojih snova, pošto su njegovi planovi mnogo veći. Želja mu je da ostane zabeležen u istoriji alpinističkog sporta kao jedina osoba sa invaliditetom koja će osvojiti sedam najviših vrhova na svih sedam kontinenata.
"U planu je da osvojim svih sedam kontinenanata, što nijedan invalid kao što sam ja nije ostvario. Mlad sam pa se nadam da ću to i ostvariti", samouveren je mladi Čačanin.
Prave muke za ovog hrabrog mladića nastaju tek kada siđe sa planina i litica, jedinih mesta na kojima ne mora da razmišlja o svom teškom životu. Živi sa bratom i bakom, nema stalna primanja, pa ne bira poslove kako bi koliko-toliko uvećao mizerni kućni budžet. Skuplja voće, radi u polju, pomaže u čišćenju i ništa mu, kaže, nije teško. Nada se sportskoj stipendiji.
"Živimo sa babom, ona ima izuzetno malu menziju, svega desetak hiljada dinara. Brat radi visinske poslove sa Petrom Šunderićem, a ja prihvatam svaki posao koji mi se ponudi", priča Mladen.
O tome koliko bi mu značila neka sigurnost u vidu stipendije, kaže:
"Značilo bi mi mnogo. Borim se da to ostvarim i nadam se da ću uspeti."