Kako pišu beogradski mediji, Srpska pravoslavna crkva dobiće od države nešto preko 330 miliona dinara za 2009. godinu. Manje verske zajednice, kao što su jevrejska i islamska, reagovale su ističući da je princip raspodele državnog novca tradicionalnim verskim zajednicama nepravičan i da se takvim stavom države pravoslavna crkva samo sve više favorizuje.
Srpska pravoslavna crkva bi preko Ministarstva vera trebalo da u 2009. godini dobije državnu pomoć od oko 330 miliona dinara, objavio je beogradski dnevnik “Danas”. Ova državna dotacija, kako piše u tom tekstu, namenjena je za unapređenje crkvenog obrazovanja, poboljšanje materijalnog položaja sveštenstva i monaštva, crkvene kulturne i graditeljske aktivnosti.
Stručnjaci upozoravaju da i tako veliki novac nije sve što crkve dobijaju, jer lokalne samouprave imaju mogućnost da preko svojih budžeta pomažu crkvene zajednice.
To, da bi iznos za Srpsku pravoslavnu crkvu mogao biti i veći od 330 miliona dinara, potvrdio nam je i pomoćnik ministra vera, Dragan Novaković. Ipak, on je istakao da ministrastvo novac ne deli po zastupljenosti neke crkvene konfesije u društvu, već na osovu apliciranih programa:
„Programski budžet podrazumeva poseban softver i softver iskazuje isključivo novac prema programima. On ne iskazuje prema verskim zajednicama ili prema eparhijama, nego samo prema programima. Znači imamo tri programa sa sedam projekata.Finansira se crkveno školstvo, graditeljstvo, sveštenstvo i monaštvo na Kosovu i Metohiji, finansira se eparhija Srpske pravoslavne crkve izvan Srbije, finansira se pomoć sveštenstvu i monaštvu u pograničnim i ekonomski nerazvijenim predelima i za izmirenje obaveza za penzijsko i invalidsko osiguranje i finansira se verska kultura. Oni svi znaju da ti programi postoje i da prema tim programima i konkurišu.“
Rebalansom budžeta, crkvenim zajednicama odobreno je malo manje od 750 miliona dinara. To predstavlja 0,10 odsto ukupnog budžeta Republike Srbije, navode u Ministratvu vera.
Programski deo iznosiće oko 570 miliona dinara, a navedeni novac, kako stoji u list “Danas” raspoređivaće se svim crkvama i verskim zajednicama prema učešću u stanovništvu Srbije iskazanom prema poslednjem popisu iz 2002. godine.
Znači, najviše Srpskoj pravoslavnoj crkvi, zatim Rimokatoličkoj, pa Islamskoj zajednici i na kraju protestanstikim crkvama i jevrejskoj zajednici.
Sociolog religije Mirko Đorđević, kaže za RSE, da takav način raspodele novca nije pravičan, jer Srpska pravoslavna crkva koja je najveća ovakvim činom postaje još moćnija i bogatija, što je u suprotnosti sa moralnim načelima, ne samo crkve, već i čitavog društva:
“To je naopak princip i politička je motivacija. Država mora biti apsolutno neutralna prema svim crkvama i verskim zajednicama. Ovde to uopšte nije slučaj u vremenu krize to deluje skandalozno. Ima tu još jedan problem. Danas crkva ima tolika sredstva da bukvalno ne zna šta s njima da čini. Izgleda malo neobično, jer vekovima je naša Srpska pravoslavna crkva važila za malu siromašnu crkvu. Sada prvi put u istoriji ona ima nešto neviđeno, protivno kanonima i hrišćanskom učenju da se monaštvu plate isplaćuju u tvrdoj valuti, što je neviđeno, jer to su ljudi koji su se zakleli na sirotinju.”
Aleksandar Nećak, predsednik Saveza jevrejskih opština, ujedno i predstavnik najmanje verske zajednice u Srbiji koju država pomaže, takođe kaže da je nezadovoljan načinom na koji država pomaže crkve, jer, kako je rekao našem programu, to predstavlja administrativni pristup, što nema nikakve veze sa delovanjem crkve:
“Zašto je važno koliko nas ima. To nije presudan momenat. Nas po popisu stanovništva ima 1158. Održavanje hrama, da li je u njemu sto ili 500 ljudi, uopšte ne menja na troškovima koje mi imamo. Ne možemo biti zadovoljni takvim pristupom države, jer ona to gleda administrativno. Ne radi se o finansiranju obroka, ručkova pa nas ima toliko, toliko ljudi jede i gotovo. Radi se o jednoj drugoj, duhovnoj dimenziji koja ne može na taj način da se meri.”
Dragan Nikolić naglašava da uprkos protivljenju nekih veskih zajednica, država često pomaže i više nego što procenti to iskazuju:
“Islamska zajednica zbog činjenice da je podeljena na sve upravljačke strukture, ona povlači veći deo sredstava, nego što je učešće islamskog življa u stanovništvu Srbije.”
Ali, dok Nikolić misli da tu nema ništa sporno u Islamskoj zajednici u Srbiji, kažu da su sve crkve u odnosu na Srpsku pravoslavnu u neravnopravnom položaju. Sead Šaćirović, portparol Islamske zajdnice u Srbiji, za RSE govori o čekivanjima svoje zajednice u odnosu na državnu raspodelu novca:
“Ta raspodela bi trebalo da ide na način da sve verske zajednice dobiju onoliko koliko i SPC. Zapravo bi ovde trebalo doći do pozitivne diskiminacije da se nama, kao manjini dodeli bar onoliko koliko se daje Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Ono što se daje ostalim verskim zajednicama, a tu govorim posebno o Islamskoj verskoj zajednici jeste jako malo i nešto što je davanje na slamčicu.”
Mirko Đorđević naglašava, da je uprkos raspravama između verskih zajednica, da li je finansiranje crkava od strane države dovoljno ili ne, da je pomoć od strane države opravdana jedino u slučajevima održavanja nekih objekata ili zaštite skupocenih riznica. On ističe da crkve moraju da se finansiraju isključivo od priloga vernika i donacija.
Ipak, jedno pitanje za njega je daleko važnije, a to je: zašto ne postoji mehanizam kojim bi se taj novac kontrolisao:
“Država nema hrabrosti da uopšte uspostavi bilo kakvu kontrolu. Nema hrabrosti, a morala bi. U svakom mestu grade se bogati parohijski domovi. Vozni park naših vladika zapanjuje, raskoš...Tu je problem, neće se to skoro rešiti, jer je problem prevashodno političke prirode.”
Srpska pravoslavna crkva bi preko Ministarstva vera trebalo da u 2009. godini dobije državnu pomoć od oko 330 miliona dinara, objavio je beogradski dnevnik “Danas”. Ova državna dotacija, kako piše u tom tekstu, namenjena je za unapređenje crkvenog obrazovanja, poboljšanje materijalnog položaja sveštenstva i monaštva, crkvene kulturne i graditeljske aktivnosti.
Stručnjaci upozoravaju da i tako veliki novac nije sve što crkve dobijaju, jer lokalne samouprave imaju mogućnost da preko svojih budžeta pomažu crkvene zajednice.
To, da bi iznos za Srpsku pravoslavnu crkvu mogao biti i veći od 330 miliona dinara, potvrdio nam je i pomoćnik ministra vera, Dragan Novaković. Ipak, on je istakao da ministrastvo novac ne deli po zastupljenosti neke crkvene konfesije u društvu, već na osovu apliciranih programa:
Softver ne iskazuje prema verskim zajednicama ili prema eparhijama, nego samo prema programima
„Programski budžet podrazumeva poseban softver i softver iskazuje isključivo novac prema programima. On ne iskazuje prema verskim zajednicama ili prema eparhijama, nego samo prema programima. Znači imamo tri programa sa sedam projekata.Finansira se crkveno školstvo, graditeljstvo, sveštenstvo i monaštvo na Kosovu i Metohiji, finansira se eparhija Srpske pravoslavne crkve izvan Srbije, finansira se pomoć sveštenstvu i monaštvu u pograničnim i ekonomski nerazvijenim predelima i za izmirenje obaveza za penzijsko i invalidsko osiguranje i finansira se verska kultura. Oni svi znaju da ti programi postoje i da prema tim programima i konkurišu.“
Raspodela prema 'učešću u stanovništvu'
Rebalansom budžeta, crkvenim zajednicama odobreno je malo manje od 750 miliona dinara. To predstavlja 0,10 odsto ukupnog budžeta Republike Srbije, navode u Ministratvu vera.
Programski deo iznosiće oko 570 miliona dinara, a navedeni novac, kako stoji u list “Danas” raspoređivaće se svim crkvama i verskim zajednicama prema učešću u stanovništvu Srbije iskazanom prema poslednjem popisu iz 2002. godine.
Znači, najviše Srpskoj pravoslavnoj crkvi, zatim Rimokatoličkoj, pa Islamskoj zajednici i na kraju protestanstikim crkvama i jevrejskoj zajednici.
Sociolog religije Mirko Đorđević, kaže za RSE, da takav način raspodele novca nije pravičan, jer Srpska pravoslavna crkva koja je najveća ovakvim činom postaje još moćnija i bogatija, što je u suprotnosti sa moralnim načelima, ne samo crkve, već i čitavog društva:
“To je naopak princip i politička je motivacija. Država mora biti apsolutno neutralna prema svim crkvama i verskim zajednicama. Ovde to uopšte nije slučaj u vremenu krize to deluje skandalozno. Ima tu još jedan problem. Danas crkva ima tolika sredstva da bukvalno ne zna šta s njima da čini. Izgleda malo neobično, jer vekovima je naša Srpska pravoslavna crkva važila za malu siromašnu crkvu. Sada prvi put u istoriji ona ima nešto neviđeno, protivno kanonima i hrišćanskom učenju da se monaštvu plate isplaćuju u tvrdoj valuti, što je neviđeno, jer to su ljudi koji su se zakleli na sirotinju.”
Duhovna dimenzija ne može da se meri
Aleksandar Nećak, predsednik Saveza jevrejskih opština, ujedno i predstavnik najmanje verske zajednice u Srbiji koju država pomaže, takođe kaže da je nezadovoljan načinom na koji država pomaže crkve, jer, kako je rekao našem programu, to predstavlja administrativni pristup, što nema nikakve veze sa delovanjem crkve:
“Zašto je važno koliko nas ima. To nije presudan momenat. Nas po popisu stanovništva ima 1158. Održavanje hrama, da li je u njemu sto ili 500 ljudi, uopšte ne menja na troškovima koje mi imamo. Ne možemo biti zadovoljni takvim pristupom države, jer ona to gleda administrativno. Ne radi se o finansiranju obroka, ručkova pa nas ima toliko, toliko ljudi jede i gotovo. Radi se o jednoj drugoj, duhovnoj dimenziji koja ne može na taj način da se meri.”
Dragan Nikolić naglašava da uprkos protivljenju nekih veskih zajednica, država često pomaže i više nego što procenti to iskazuju:
“Islamska zajednica zbog činjenice da je podeljena na sve upravljačke strukture, ona povlači veći deo sredstava, nego što je učešće islamskog življa u stanovništvu Srbije.”
Ali, dok Nikolić misli da tu nema ništa sporno u Islamskoj zajednici u Srbiji, kažu da su sve crkve u odnosu na Srpsku pravoslavnu u neravnopravnom položaju. Sead Šaćirović, portparol Islamske zajdnice u Srbiji, za RSE govori o čekivanjima svoje zajednice u odnosu na državnu raspodelu novca:
“Ta raspodela bi trebalo da ide na način da sve verske zajednice dobiju onoliko koliko i SPC. Zapravo bi ovde trebalo doći do pozitivne diskiminacije da se nama, kao manjini dodeli bar onoliko koliko se daje Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Ono što se daje ostalim verskim zajednicama, a tu govorim posebno o Islamskoj verskoj zajednici jeste jako malo i nešto što je davanje na slamčicu.”
Mirko Đorđević naglašava, da je uprkos raspravama između verskih zajednica, da li je finansiranje crkava od strane države dovoljno ili ne, da je pomoć od strane države opravdana jedino u slučajevima održavanja nekih objekata ili zaštite skupocenih riznica. On ističe da crkve moraju da se finansiraju isključivo od priloga vernika i donacija.
Ipak, jedno pitanje za njega je daleko važnije, a to je: zašto ne postoji mehanizam kojim bi se taj novac kontrolisao:
“Država nema hrabrosti da uopšte uspostavi bilo kakvu kontrolu. Nema hrabrosti, a morala bi. U svakom mestu grade se bogati parohijski domovi. Vozni park naših vladika zapanjuje, raskoš...Tu je problem, neće se to skoro rešiti, jer je problem prevashodno političke prirode.”
