Jović nije bio jedini koga se Milošević lako odrekao nezadovoljan time što je ovaj pokazivao neslaganja sa nekim njegovim političkim potezima. Jedan od takvih bio je i Slobodan Jovanović, takođe političar visokog formata u periodu Miloševićevog uspona. Danas kaže:
“U početku je sa Miloševićem moglo kritički da se razgovara, da se vodi dijalog, ali kasnije kada je njegova politika počela da doživljava poraze taj prostor je redukovan, a na scenu je stupila grupa oko njegove supruge. Nekada bi se taj krug suzio na one koji su iz toga želeli da izvuku neku korist, kriminalizujući najpre njegovu porodicu, a potom i društvo u celini.”
Zabluda bi bila verovati da su se Jovanović baš kao i Borisav Jović suprotstavili Miloševiću u politici koja je vodila ka ratnim zločinima i stradanju miliona ljudi, a da je pri tome pokazivala zapanjujuću ravnodušnost u odnosu na ljudske patnje. Tako da Jović i danas njegovu politiku objašnjava i pravda međunarodnim okolnostima:
“Svi su gledali svoje interese. Mi smo pokušali kod Francuza, lično sam razgovarao gospodinom Miteranom koji mi je rekao da ako Hrvatska i Slovenija hoće da se odvoje da oni tu ne mogu ništa, a mi znamo da oni neće da se sukobljavaju sa Nemcima.”
U takvim okolnostima, uveren je Jović, Milošević više nije niti mogao da učini:
“Te istorijske okolnosti su bile dosta teške za njega, za Srbiju i za srpski narod, koje ga neopravdavaju nego bacaju svetlo na njegove realne mogućnosti koje su bile vrlo ograničene.”
Tri dana pred Vidovdan i pred dvadesetogodišnjicu čuvenog Miloševićevog govora na Gazimestanu:
“Da odgovorimo na ono staro pitanje sa čime ćemo pred Miloša.”
U kome on ne isključuje ni oružane bitke za odbranu srpskih interesa, a što se obično uzima kao prvi korak u krvavom raspadu Jugoslavije, Jović ni danas ne vidi ništa problematično:
“Nije se to imalo u vidu, čovek je govorio o vekovnoj borbi srpskog naroda za opstanak, uključujući i oružanu i svaku drugu borbu, koja je bila neophodna da bi se opstalo, uključujući i kosovski boj, i da će ta tradicija, ako mora i ako nema drugog izlaza, da se zadrži.”
Deveti mart, prve demonstracije protiv Miloševića okončane su izvođenjem tenkova na ulice Beograda. To je bila odluka Predsedništva države na čijem je čelu bio Jović koji bi i danas stao iza takvog poteza:
“Odluku je donelo Predsedništvo SFR Jugoslavije na zahtev Srbije, i odluka je bila potpuno u skladu sa Ustavom.”
Rat koji je odneo, kako se procenjuje, više od stotinu hiljada života i proizveo raseljavanje miliona ljudi, kao i siromaštvo iz koga se narodi bivše Jugoslavije do danas nisu izvukli, veruje Jović, s obzirom na okolnosti s početka devedesetih, nije se mogao izbeći:
“U periodu raspada Jugoslavije ključno pitanje je zašto Evropa, koja se prihvatila posredovanja u rešavanju jugoslovenske krize, nije htela da uvaži da postoji problem prava srpskog naroda van Srbije.”
Da li je Milošević mogao bolje proći, pita se Jović:
“On je, u to sam ubeđen, želeo najbolje Srbiji i srpskom narodu. Nisam siguran da je najbolje postigao s obzirom na metode koje je primenjivao. Da li je mogao mnogo bolje? Vrlo teško. Da li je mogao da se ponaša demokratskije? To je sigurno. Da li mogao da izbegne najtragičnije za njega? I to je sigurno, jer da je predao vlast onda kada je izgubio 1996. godine, verovatno da bi bilo mnogo drugačije.”
Iako u knjizi, kako kaže, govori o Miloševićevim manama i kritički opisuje njegove poteze, Jović, u odgovoru na naše pitanje, podvlači da se ne kaje što je sa tim čovekom radio i bio jedan od najznačajnijih ljudi zaslužnih za njegov uspon:
“Naravno da se ne kajem, moja saradnja je bila u interesu Srbije. Nema nikakvog kajanja, apsolutno sam na zemlji sa onim što sam radio i vrlo sam svestan da sam ono što sam radio, radio pošteno i dobro. Dok je moglo radio sam, a kad nije moglo, odstupio sam pa su radili drugi.”
“Od Gazimestana do Haga” treća je Jovićeva knjiga o raspadu Jugoslavije. Ostaće uskraćen za Miloševićevu ocenu ovih dela, mada veruje da je podatke iz njegove prve knjige “Poslednji dani SFRJ” koristio u haškoj odbrani, gde se 2003. godine i Jović pojavio kao svedok. Mada, možda sud stiže i kada mislimo da je to nemoguće. Naime, dok je o knjizi u beogradskom Medija centru govorio Slobodan Jovanović:
“Kako bih, na primer, doživeo Miloševića? Verovatno kao prethodnu Jovićevu knjigu, zbog te knjige je smenio Jovića...”
Eksplozija koja je sve prisutne presekla nema nikakav nadrealni uzrok, već ju je proizvelo pucanje sijalice na jednom od televizijskih reflektora. Ipak, ni Jovanović, nekada jedan od udarnih Miloševićevih novinara, nije se uzdržao da ne zaključi:
“Ovo je bilo baš simbolično.”
“U početku je sa Miloševićem moglo kritički da se razgovara, da se vodi dijalog, ali kasnije kada je njegova politika počela da doživljava poraze taj prostor je redukovan, a na scenu je stupila grupa oko njegove supruge. Nekada bi se taj krug suzio na one koji su iz toga želeli da izvuku neku korist, kriminalizujući najpre njegovu porodicu, a potom i društvo u celini.”
Zabluda bi bila verovati da su se Jovanović baš kao i Borisav Jović suprotstavili Miloševiću u politici koja je vodila ka ratnim zločinima i stradanju miliona ljudi, a da je pri tome pokazivala zapanjujuću ravnodušnost u odnosu na ljudske patnje. Tako da Jović i danas njegovu politiku objašnjava i pravda međunarodnim okolnostima:
“Svi su gledali svoje interese. Mi smo pokušali kod Francuza, lično sam razgovarao gospodinom Miteranom koji mi je rekao da ako Hrvatska i Slovenija hoće da se odvoje da oni tu ne mogu ništa, a mi znamo da oni neće da se sukobljavaju sa Nemcima.”
U takvim okolnostima, uveren je Jović, Milošević više nije niti mogao da učini:
“Te istorijske okolnosti su bile dosta teške za njega, za Srbiju i za srpski narod, koje ga neopravdavaju nego bacaju svetlo na njegove realne mogućnosti koje su bile vrlo ograničene.”
Tri dana pred Vidovdan i pred dvadesetogodišnjicu čuvenog Miloševićevog govora na Gazimestanu:
“Da odgovorimo na ono staro pitanje sa čime ćemo pred Miloša.”
U kome on ne isključuje ni oružane bitke za odbranu srpskih interesa, a što se obično uzima kao prvi korak u krvavom raspadu Jugoslavije, Jović ni danas ne vidi ništa problematično:
“Nije se to imalo u vidu, čovek je govorio o vekovnoj borbi srpskog naroda za opstanak, uključujući i oružanu i svaku drugu borbu, koja je bila neophodna da bi se opstalo, uključujući i kosovski boj, i da će ta tradicija, ako mora i ako nema drugog izlaza, da se zadrži.”
Deveti mart, prve demonstracije protiv Miloševića okončane su izvođenjem tenkova na ulice Beograda. To je bila odluka Predsedništva države na čijem je čelu bio Jović koji bi i danas stao iza takvog poteza:
“Odluku je donelo Predsedništvo SFR Jugoslavije na zahtev Srbije, i odluka je bila potpuno u skladu sa Ustavom.”
Rat koji je odneo, kako se procenjuje, više od stotinu hiljada života i proizveo raseljavanje miliona ljudi, kao i siromaštvo iz koga se narodi bivše Jugoslavije do danas nisu izvukli, veruje Jović, s obzirom na okolnosti s početka devedesetih, nije se mogao izbeći:
“U periodu raspada Jugoslavije ključno pitanje je zašto Evropa, koja se prihvatila posredovanja u rešavanju jugoslovenske krize, nije htela da uvaži da postoji problem prava srpskog naroda van Srbije.”
Da li je Milošević mogao bolje proći, pita se Jović:
“On je, u to sam ubeđen, želeo najbolje Srbiji i srpskom narodu. Nisam siguran da je najbolje postigao s obzirom na metode koje je primenjivao. Da li je mogao mnogo bolje? Vrlo teško. Da li je mogao da se ponaša demokratskije? To je sigurno. Da li mogao da izbegne najtragičnije za njega? I to je sigurno, jer da je predao vlast onda kada je izgubio 1996. godine, verovatno da bi bilo mnogo drugačije.”
Iako u knjizi, kako kaže, govori o Miloševićevim manama i kritički opisuje njegove poteze, Jović, u odgovoru na naše pitanje, podvlači da se ne kaje što je sa tim čovekom radio i bio jedan od najznačajnijih ljudi zaslužnih za njegov uspon:
“Naravno da se ne kajem, moja saradnja je bila u interesu Srbije. Nema nikakvog kajanja, apsolutno sam na zemlji sa onim što sam radio i vrlo sam svestan da sam ono što sam radio, radio pošteno i dobro. Dok je moglo radio sam, a kad nije moglo, odstupio sam pa su radili drugi.”
“Od Gazimestana do Haga” treća je Jovićeva knjiga o raspadu Jugoslavije. Ostaće uskraćen za Miloševićevu ocenu ovih dela, mada veruje da je podatke iz njegove prve knjige “Poslednji dani SFRJ” koristio u haškoj odbrani, gde se 2003. godine i Jović pojavio kao svedok. Mada, možda sud stiže i kada mislimo da je to nemoguće. Naime, dok je o knjizi u beogradskom Medija centru govorio Slobodan Jovanović:
“Kako bih, na primer, doživeo Miloševića? Verovatno kao prethodnu Jovićevu knjigu, zbog te knjige je smenio Jovića...”
Eksplozija koja je sve prisutne presekla nema nikakav nadrealni uzrok, već ju je proizvelo pucanje sijalice na jednom od televizijskih reflektora. Ipak, ni Jovanović, nekada jedan od udarnih Miloševićevih novinara, nije se uzdržao da ne zaključi:
“Ovo je bilo baš simbolično.”
