Borci za ljudska prava i istinu o ratovima devedesetih iz Srbije nižu priznanja za svoj rad u regionu i svetu. U njihovoj zemlji ih nagrađuju titulama izdajnika, na meti su stalnih verbalnih, a neretko i fizičkih napada. Postavlja se pitanje zbog čega Srbija kažnjava ono što njeni susedi nagrađuju, i zašto ne prepoznaje vrednosti koje svi osim nje vide.
Petar Luković, Nataša Kandić, Sonja Biserko. Ova imena, ako vam je život mio, u pozitivnom kontekstu nije pametno spominjati u nacionalističkim krugovima u Srbiji, pa i onima šire. Izazvaćete salvu psovki, uvreda i optužbi, a neko bi mogao i da vas prebije. Gore pomenuti, među većinom Srba, važe za najveće izdajnike, strane plaćenike, koji rade o glavi i već sve ono iz dobro poznatog rečnika devedesetih:
Ovo je samo jedan od primera napada na direktorku Fonda za humanitarno pravo Natašu Kandić, kada je oterana sa skupa u centru Beograda. U centru Uroševca – grada na Kosovu, umesto pogrdnih reči, dočekuju je kao počasnog građanina.
Nataša KandićZa to priznanje predložena je zbog posebnog zalaganja za oslobađanje grupe Albanaca iz tog grada koje je tadašnji režim u Srbiji držao u grupi političkih zatvorenika. Građani Kosova vide je kao borca za istinu, kaže Fadil Maljoku iz Instituta za demokratiju i međuetničke odnose u Prištini:
“Nataša Kandić je, po mom mišljenju, uspela da iznese ono što se stvarno dešavalo na Kosovu.”
Ne odustaju
Zbog iste borbe, Nataša Kandić nagrađena je i u Sarajevu, a priznanje počasnog građanina tog grada dobiće i urednik internet portala E – novine Petar Luković. Ovaj novinar omražen je Srbiji gotovo isto onako kao kada se pre skoro dve decenije borio za istinu o napadu na Sarajevo. Taj grad mu se zahvalio. Bosanski književnik Abdulah Sindran:
Petar Luković
„Malo je to što se učinilo prema Petru Lukoviću zato što je toliko malo ljudi na prostoru Balkana, pogotovo u prostoru Srbije, koji su na vrijeme i od početka razumjevali da se drugima događa nepravda, dok vlastita propaganda govori o nepravdi koja je tobože nanesena ’nama’. Općenito uzevši, Srbija se nije pomakla iz svoga nacionalnoga sna. Ljudi koji su to na vrijeme shvatili, pogledali, mi ih moramo doživljavati kao naše prijatelje i moramo im biti zahvalni.“
Kao dobitnici brojnih priznanja, ne samo u susedstvu već i u svetu, koji je prepoznao vrednost njihovog rada, borci za ljudska prava u Srbiji i danas vode uzaludnu bitku, često i po cenu vlastite sigurnosti. Dok je u Nemačkoj upravo zbog ovoga nagrađena, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava Sonja Bisreko u Srbiji je doživela da je dočekuju ispred stana u kojem živi. Razlog zbog kojeg još uvek ne odustaje objašnjava verom u ono što radi:
“To već suviše dugo traje i čovek se navikne, veruje u ono što radi. Mislim da je to nešto što sve nas opredeljuje u istrajavanju na tim ciljevima na kojima smo već dvadesetak godina. Naravno, nije prijatno da vam se pred vratima pojavljuju razne osobe koje su tu iz nekog razloga, bilo da vas fizički maltretiraju ili likvidiraju.”
Sonja Biserko, Foto: Vesna Anđić
Iako se ne može meriti situacijom tokom devedesetih, nespremnost da prihvati odgovornost za svoju ulogu u prošlosti, čini da društvo u Srbiji svakoga ko to priznaje vidi kao izdajnika. Reditelj Kokan Mladenović ne veruje da će ovaj urušen sistem vrednosti uskoro biti izgrađen:
“Dok država sistematski ne promoviše šta je to uistinu vrednost, ta ružna mešavina komentara će se nastaviti u beskraj. Ja ne verujem da ćemo mi u neko dogledno vreme doći do nekog sistema vrednosti. To je, nažalost, tako i mislim da mi treba da se usmerimo na ono čime se bavimo ne bi li kroz taj rad probali da postavimo neke nove vrednosti, ne očekujući da će nam neko sistemski urediti državu u kojoj živimo.”
Petar Luković, Nataša Kandić, Sonja Biserko. Ova imena, ako vam je život mio, u pozitivnom kontekstu nije pametno spominjati u nacionalističkim krugovima u Srbiji, pa i onima šire. Izazvaćete salvu psovki, uvreda i optužbi, a neko bi mogao i da vas prebije. Gore pomenuti, među većinom Srba, važe za najveće izdajnike, strane plaćenike, koji rade o glavi i već sve ono iz dobro poznatog rečnika devedesetih:
Ovo je samo jedan od primera napada na direktorku Fonda za humanitarno pravo Natašu Kandić, kada je oterana sa skupa u centru Beograda. U centru Uroševca – grada na Kosovu, umesto pogrdnih reči, dočekuju je kao počasnog građanina.
“Nataša Kandić je, po mom mišljenju, uspela da iznese ono što se stvarno dešavalo na Kosovu.”
Ne odustaju
Zbog iste borbe, Nataša Kandić nagrađena je i u Sarajevu, a priznanje počasnog građanina tog grada dobiće i urednik internet portala E – novine Petar Luković. Ovaj novinar omražen je Srbiji gotovo isto onako kao kada se pre skoro dve decenije borio za istinu o napadu na Sarajevo. Taj grad mu se zahvalio. Bosanski književnik Abdulah Sindran:
„Malo je to što se učinilo prema Petru Lukoviću zato što je toliko malo ljudi na prostoru Balkana, pogotovo u prostoru Srbije, koji su na vrijeme i od početka razumjevali da se drugima događa nepravda, dok vlastita propaganda govori o nepravdi koja je tobože nanesena ’nama’. Općenito uzevši, Srbija se nije pomakla iz svoga nacionalnoga sna. Ljudi koji su to na vrijeme shvatili, pogledali, mi ih moramo doživljavati kao naše prijatelje i moramo im biti zahvalni.“
Kao dobitnici brojnih priznanja, ne samo u susedstvu već i u svetu, koji je prepoznao vrednost njihovog rada, borci za ljudska prava u Srbiji i danas vode uzaludnu bitku, često i po cenu vlastite sigurnosti. Dok je u Nemačkoj upravo zbog ovoga nagrađena, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava Sonja Bisreko u Srbiji je doživela da je dočekuju ispred stana u kojem živi. Razlog zbog kojeg još uvek ne odustaje objašnjava verom u ono što radi:
“To već suviše dugo traje i čovek se navikne, veruje u ono što radi. Mislim da je to nešto što sve nas opredeljuje u istrajavanju na tim ciljevima na kojima smo već dvadesetak godina. Naravno, nije prijatno da vam se pred vratima pojavljuju razne osobe koje su tu iz nekog razloga, bilo da vas fizički maltretiraju ili likvidiraju.”
“Dok država sistematski ne promoviše šta je to uistinu vrednost, ta ružna mešavina komentara će se nastaviti u beskraj. Ja ne verujem da ćemo mi u neko dogledno vreme doći do nekog sistema vrednosti. To je, nažalost, tako i mislim da mi treba da se usmerimo na ono čime se bavimo ne bi li kroz taj rad probali da postavimo neke nove vrednosti, ne očekujući da će nam neko sistemski urediti državu u kojoj živimo.”
