Priredio: Slobodan Kostić
Džihadisti Islamske države istakli su nakon tronedeljnih borbi svoju zastavu na jednoj zgradi u istočnom delu strateški važnog sirijskog grada Kobanea na granici sa Turskom, mada kurdski branioci poručuju da nije zauzet centar grada, javljaju izvori sa lica mesta.
Crna zastava koja se vijori sa jedne četvorospratne zgrade u blizini poprišta najintenzivnijih sukoba Kurda i džihadista poslednjih dana, vidljiva je i sa teritorije Turske.
“Islamska država postavila je zastavu na tom objektu”, potvrdio je novinar Ismajil Eskin koji se nalazi u tom gradu za Rojters. “On nije u samom gradu, već u istočnom delu, a intenzive borbe su i dalje u toku”.
Kobanea je već nekoliko nedelja ključni front u međunarodnoj borbi protiv Islamske države koju predvode SAD zajedno sa Velikom Britanijom, Australijom, Francuskom, i arapskim zemljama: Bahreinom, Jordanom, Katarom, Saudijskom Arabijom i Ujedinjenim Arapskim Emirati.
„Ima li Barak Obama „plan B“? Ili, s druge strane Dejvid Kameron“? – pita se ugledni novinar „Indipendenta“ Robert Fisk u najnovijem tekstu posvećenom vazdušnim udarima na džihadiste iz Islamske države i sve glasnijim upozorenjima da napadi iz aviona neće zaustaviti militante, i nastavlja:
Nama je na jedan konfuzan način rečeno da vazdušni udari protiv okrutne Islamske države (IS) mogu potrajati „dugo vremena“. Ali, koliko traje to „dugo“? Da li ćemo da nastavimo da ubijamo Arape i da bombaradujemo, bombardujemo i bombardujemo... sve dok ne nastavimo da bombardujemo? Šta se događa ukoliko naši kurdski i nepostojeći ali „prihvatljivi“ sirijski borci – koje je potpredsednik SAD Džo Bajden nazvao nedavno – „sitnišem“ ne uspeju da zbace monstruoznu Islamsku državu? U tom slučaju, pretpostavljam da ćemo nastaviti da bombardujemo, bombardujemo i bombardujemo ispočetka. Jedan moj libanski kolega zapitao se u prošlonedeljnom članku – šta Obama planira sledeće da uradi? Da li je razmišljao o tome?
Fisk piše da je bio zasut pitanjima prijatelja – kako mislimo da okončamo vazdušne udare ukoliko ne želimo da uputimo kopnene trupe?
Oni primaćuju kako porodice američkih talaca bezuspešno traže milost za njihove voljene ponavljajući da ne mogu da nagovore Obamu da radi stvari koje bi oni želeli.
Napokon, možemo li da kažemo da pojedinci utiču na naše demokratske vlade, da one rade one što želimo?
Gledajući Dajvida Kamerona na berjutskoj televiziji prošle nedelje, zapitao sam se, zašto Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo (RAF) bombarduje Islamsku državu. On vrlo dobro zna da naša četiri – ili su to možda dva? – muzejska „tornada“ neće ništa promeniti u napadima džihadističkih snaga... Poput ostalih zapadnih lidera koji su se suočili sa bliskoistočnom krizom, Kameron ne želi da se bavi tim stvarima, niti da istražuje zašto se to desilo. Njega jedino zanima kako da odgovori političkim ili, po mogućstvu, vojnim sredstvima, primećuje Fisk.
Ovaj poznati novinar piše da bi možda trebalo da preformulišemo naše razumevanje same „Islamske države“. Muslimanski čelnici u Britaniji govore, sasvim ispravno, da je u duhu njihove religije milosrđe i da je to što radi Islamska država izvitopereni islam.
Plašim se da oni nisu u pravu. Ne zbog toga što u islamu nema milosrđa, već zato što što Islamska država nema ništa sa islamom. To je pre – kult nihilizma. Njihovi borci su okrutni – ne zaboravite da su mnogi od njih preživeli Sadamov teror, naše sankcije, zapadnu invaziju i okupaciju, vazdušne udare za vreme Sadama i najnovije bombardovanje. Ti ljudi više ne veruju u pravdu. Oni su taj pojam izbrisali iz svojih umova.
Da nismo podržali tako brutalne ljude na Bliskom istoku, da li bi stvari bile drugačije? Verovatno. Da smo stali na stranu pravde – oklevam da predložim izvođenje određenih ljudi na sud zbog ratnih zločina – da li bi se stvari na Bliskom istoku razvijale drugačije? Kažu da je u sirijskom ratu ubijeno 200.000 ljudi; u Gazi više od 2.000. Pribojavamo se da će u Iraku biti pola miliona mrtvih. I, čija je to krivica?
U Islamskoj državi su duhovna deca svega ovoga, zaključuje dugodišnji dopisnik „Indipendenta“ iz Bejruta Robert Fisk.
Sada se suočavamo sa ekskluzivnom formom nihilizma, morbidnim kultom bezdušnosti. I mi bombardujemo, bombardujemo i bomabrdujemo. I, šta nakon toga?