(Telefonski razgovor Borisa Tadića i Ive Josipovića)
- Šta je, Ivo? Nešto se ne javljaš u poslednje vreme...
- Oprosti, ali stalno sam u nekoj gužvi: ozljeda na nogometu, operacija, izbori...
- Šta ti imaš sa izborima sem da glasaš? To ti je pet minuta posla. Ne moraš da se drndaš u autobusu celu noć ko srpske izbeglice.
- Ti to meni nešto spočitavaš? Pa nisam ih ja tjerao.
- Nisi ih ni zaustavljao.
- Zašto da ih zaustavljam?! Oni imaju pravo glasa kao svi ostali građani Republike Hrvatske...
- Ne mislim ja na to.
- Nego na što?
- Mislim da ih nisi zaustavljao kad su proterivani sa svojih vekovnih ognjišta.
- A ja mislim da ih ni ti nisi zaustavljao. I da nije u redu da to sada izvlačiš kao moj krimen, Uostalom, jesmo li se dogovorili da gledamo u budućnost, a ne da stalno čeprkamo po prošlosti?
- Pa dobro, jesmo...
- E, kad jesmo, onda misli na to da će upravo te izbjeglice kao hrvatski državljani uskoro postati građani Europske Unije i da im na tome može zavidjeti cijela Srbija.
- Vidiš, toga se nisam setio. Al će to da bude adut za antievropske snage u Srbiji: da imamo izbeglice iz Evropske Unije. Ivo, bolje da ćutiš, da te ne čuju ovi šešeljevci!
- Borise, reći ću ti nešto, onako prijateljski... Znaš, u Bruxellesu ne misle da su samo šešeljevci prepreka vašoj kandidaturi.
- Nego ko? Da nisam ja?
- Pa ne kaže nitko da si ti. Ali činjenica je da ta tvoja priča „I Kosovo i Europa!“
tamo ne prolazi.
- Da nećeš sada da izvališ onaj bajati fazon: „Ni Kosovo ni Evropa!“?
- Neću, kad si ga sam izvalio. Ima jedan bolji, noviji. Čuo sam ga sad u petak u Bruxellesu.
- Koji?
- Pa da se praviš Englez i da ti slogan bude „Ni euro ni Europa!“
Boris Tadić, predsjednik Srbije
- Jao, mnogo zabavno u tom Briselu. Mora da se ludo provodite.
- Šteta što nisi došao.
- Šta ima da dolazim?! Niko me nije zvao, a nisu nešto ni raspravljali o Srbiji. Samo su nam, koliko sam čuo, odgodili kandidaturu za mart i onda celu noć trućali o evru. Do pet ujutro: evro, evro, evro, evro...
- Pa baš zato. Ti bi se odlično uklopio u tu priču.
- Šta ja ima s njima da tupim o evru?
- Ali ti sam kažeš da je za Srbiju najvažnije pitanje ekonomsko, a ne kosovsko.
- To sam reko zato što je Kosovo najskuplja srpska reč, pa je to, samim tim, ekonomsko pitanje. I baš će ovi iz Brisela da mi ga reše. Ne umeju da spreče ni sopstvenu propast.
- Samo se ti tješi da Europska Unija propada...
- Ne propada nego cveta. Lepo si se usosio, druže moj, lepo...
- Mogao si barem doći da mi čestitaš.
- Na čemu? Na tome što nećeš da propadneš sam nego u evropskom paketu?
- Tek ćemo vidjeti tko će propasti.
- Ja tebe, Ivo, stvarno ne razumem. Braniš tu Evropsku Uniju ko da su te već primili u članstvo.
- To je gotova stvar. Zašto su svi potpisali pristupni ugovor ako nas ne misle primiti?
- A šta ako ti ne prođe referendum?
- O čemu govoriš?! Pa ako toga su u Hrvatskoj suglasne sve važnije političke snage.
- I kod nas su svi saglasni oko Kosova, pa šta nam to vredi?
- Oko čega su suglasni?
- Oko toga da nikada nećemo dopustiti da izgubimo Kosovo.
- Pa naravno da nećete. Zato što ste ga već izgubili.
- Ti se tome, vidim, veseliš ko onaj Mesić.
- Ne veselim se. Samo primjećujem. Ja bih se veselio da nam se u Europskoj Uniji priključe i Kosovo i Srbija.
- Pa dobro, Ivo, kakav je to red?
- Abecedni. A mislim da je čak i azbučni.
- Ne pitam te to, već kakav je to red da mi sipaš so na ranu? Da govoriš o odvojenom ulasku Srbije i Kosova?
- Što se mene tiče, može i istoga dana. Nadam se da ću vam i ja biti potpisnik pristupnog ugovora.
- Bogami nećeš. Još se u Srbiji nije rodio taj ko će da potpiše takav ugovor.
Ivo Josipović, predsjednik Hrvatske
- Pa nisam se ja rodio u Srbiji. A nisi ni ti.
- Šta oćeš da kažeš?
- Da si se rodio u Sarajevu, toliko valjda i sam znaš. I da ti je to što se nisi rodio u Srbiji olakotna okolnost da potpišeš pristupni ugovor.
- Imaš još neku tako duhovitu foru?
- Nije fora, nego istina.
- Šta je istina?
- Da se Hashim Thaçi rodio ne samo u Srbiji nego i u Srbici. Mislim da se tako zove.
- Samo čekam da lupiš da se Hashim zove Srboljub.
- A ja samo čekam da ti najzad shvatiš kako se u Srbici i u Srbiji rodio netko tko se ne zove Srboljub, ali je spreman potpisati pristupni ugovor.
- Mislim da razgovor s tobom uopšte nema smisla.
- Ne moraš ti razgovarati sa mnom, ali morat ćeš s Hashimom.
- Ti ćeš da mi kažeš? Čoveče, meni Merkelova i Sarkozi ne određuju s kim ću da razgovaram, pa nećeš ni ti!
- I za to ima lijeka.
- Kakav lek, čoveče? Pa niko ovde nije toliko bolestan da bi reko da priznaje Kosovo.
- Nije neophodno da kaže. Može to i drugačije.
- Kako drugačije?
- Pa ovi iz Bruxellesa sad traže nekoga tko bi Kosovo priznao šutke.
- Kako ćutke?
- Bez riječi.
- Zašto to ne kažu otvoreno?
- Pa ja sam shvatio da su već rekli.
- ...
- Halo, Borise!
- ...
- Borise, čuješ li me?
- ...
- Borise, ne pravi se gluh! Čujem te kako dišeš.
- Ne pravim se ja gluv, moronu jedan, već se ponašam odgovorno i kooperativno, onako kako od mene očekuje Brisel.
- Ne razumijem...
- Šta sad ne razumeš? Jesi li mi ti maločas reko da očekuju da se pravim mutav?!
