Pijanista Bojan Zulfikarpašić i vokalna umjetnica Amira Medunjanin održat će koncerte u tri bh. grada -- Tuzli, Zenici i Sarajevu -- od trećeg do petog decembra.
Riječ je o muzičarima koji su se prvi put sastali na ovogodišnjoj sarajevskoj Xenophoniji, manifestaciji čiji je cilj da doprinese unapređenju muzičke produkcije u regionu i povezivanju muzičara iz BiH, regije i ostatka svijeta.
Neki će reći da je muzika koju stvaraju fuzija starih makedonskih i pravoslavnih pjesama, sevdaha te jazza. Za Bojana i Amiru to je neosevdazz.
Bojan Zulfikarpašić: To je interesantno pitanje. Videćemo. Za sada ne postoji bilo kakva presija. Ono što radimo sigurno će se snimiti i onda ćemo na miru da saslušamo i vidimo da li ima smisla. Naravno, koncerti pred publikom su ono što svakom muzičaru treba kako bi iskalio čelik. Raditi i sedeti kući je jedna stvar, ali je bolje neke stvari uraditi u prisustvu publike.
Amira Medunjanin i Bojan Zulfikarpasic Foto: Zvjezdan Živković
Amira Medunjanin: Pa to je neko nepisano pravilo u BiH, ne samo po pitanju muzike, nego bilo kog segmenta života. Ako neki film napravi uspjeh vani, i ovdje će reći da je to super. Ili čovjek napiše knjigu, u SAD-u je bestseller, a do jučer je u Sarajevu ignorisan. To je neki sindrom. Ne podržavam takav način razmišljanja. Konkretno, kod mene to nije bio slučaj. Od 2002. godine nešto radim, i jako puno sam radila vani. Nakon što dobiješ pozitivne kritike vani, neki časopis napravi recenzije koje su odlične, onda je to u Sarajevu pompa. Da sam kojim slučajem krenula polako i počela raditi neke intervencije na sevdahu, mislim da ne bih trajala ni pet dana.
Bojan Zulfikarpašić: Dok još uvijek postoje stvari koje otežavaju situaciju izlaženja iz zemlje, vize i slično, to je jedina sprega - da ljudi izađu i slobodno provere svoj nivo u odnosu na ostatak sveta. Dobro je proveriti ako si ovde dobar ili niko i ništa, da vidiš je li to zbog sredine ili zbog tebe samoga. To je i razlog zašto sam veoma mlad napustio Beograd.
RSE: Biste li sada bili to što jeste da se niste otisnuli iz Beograda u svijet?
Bojan Zulfikarpašić: Sigurno da ne. Vrlo mi je jasna stvar kad dođem ponekad u Beograd, gde sam rođen. Ne znam na koji način vas nateraju da nadu i taj kreativni duh kod ljudi saseku u samom korenu. Ne mislim da sam Superman. Mislim da bih i ja pukao zajedno sa celom tom situacijom. Ne bih uspeo da poverujem samom sebi da ti moji snovi imaju svoju vrednost, a ispostavilo se da su snovi veoma bitna stvar.
Amira Medunjanin: Ovo što Damir radi je izuzetno. Imala sam privilegiju slušati neke snimke sa novog albuma, gdje je uradio solo verziju. Mislim da je fantastično i jedan put evolucije sevdaha. Odličnu stvar je napravio i postoji masa još nekih planova koje ima.
Amira Medunjanin: Sve je moguće.
Bojan Zulfikarpašić: To zavisi ali i ne zavisi od nas. Interesantno je znati da se mnoge stvari u svetu muzičke industrije menjaju i to iz korena. Osovina oko koje se nekad kretala ta industija je bila prodaja nekog nosača zvuka. Kad ste zadnji put Vi kupili neki CD? Sigurno ih mnogo manje kupujete nego pre pet godina. Takva je situacija u celom svetu. Ta osovina koja je dozvoljavala muzičkoj industriji da postoji, sada je u fazi transformacije. Na šta će se sve to da liči, ne znam. Ali od toga ne zavisi da li ću ja da budem muzičar. Način na koji ću da zarađujem novac zavisi kako ću se snaći u novoj situaciji. Mi ćemo sigurno nastaviti da pravimo muziku zajedno i svako za sebe.
Riječ je o muzičarima koji su se prvi put sastali na ovogodišnjoj sarajevskoj Xenophoniji, manifestaciji čiji je cilj da doprinese unapređenju muzičke produkcije u regionu i povezivanju muzičara iz BiH, regije i ostatka svijeta.
Neki će reći da je muzika koju stvaraju fuzija starih makedonskih i pravoslavnih pjesama, sevdaha te jazza. Za Bojana i Amiru to je neosevdazz.
RSE: Prvi put ste se okupili na ovogodišnjoj Xenophoniji. Krenuli ste entuzijastično spajanjem dvije potpuno različite muzičke tradicije u cilju razvijanja nekog novog izraza. Kako je došlo do te saradnje? Ko je glavni „krivac“?
Bojan Zulfikarpašić: Pogodite – Edo Zubčević (Edin Zubčević, direktor JazzFest Sarajevo). On je stvarni krivac. Nazvao me je i rekao da će poslati jedan CD, pa kada budem bio slobodan da ga preslušam i vidim da li isti govori o nekoj budućoj saradnji. Kad sam došao na Xenophoniju rekao mi je: „Čuj, dok si tu, govorio si mi da te treba iskoristiti“, i to je uradio. Poslao mi je Amirine CD-ove gde sam je čuo i rekao: „Da, sa zadovoljstvom!“ Onda smo se direktno kontaktirali i počeli nešto da konstruišemo.
RSE: Došli ste na ideju na održite malu turneju u tri bh. grada. Da li to vodi i ka snimanju vašeg prvog albuma?
Bojan Zulfikarpašić: To je interesantno pitanje. Videćemo. Za sada ne postoji bilo kakva presija. Ono što radimo sigurno će se snimiti i onda ćemo na miru da saslušamo i vidimo da li ima smisla. Naravno, koncerti pred publikom su ono što svakom muzičaru treba kako bi iskalio čelik. Raditi i sedeti kući je jedna stvar, ali je bolje neke stvari uraditi u prisustvu publike.
RSE: Na ovogodišnjem 13. Jazz Fest Sarajevo publika je imala priliku poslušati i Karima Ziada. Iz razgovora sa njim saznali smo da ste veliki prijatelji i saradnici. Čak ste za njega napisali i pjesmu Joker, a muzicirate i u zajedničkom bendu? Bojane, kako izgleda saradnja sa vrhunskim muzičarem kakav je i sam Karim?
Bojan Zulfikarpašić: Stvar olakšava to što živim u Parizu. Karima znam od 1997. godine, tako da je to već 12 godina zajedničke saradnje. To je i razlog zašto sam otišao kako bih mogao da budem okružen ljudima koji sviraju jazz muziku sa raznih krajeva sveta i koji su otpilike moje generacije. To je ono što me obogaćuje i gura napred. Najinteresantnije je da dolaze nove generacije. Ja imam 41 godinu, mlad sam čovek, ali sve više se dešava da dolaze mladi ljudi sa 20-ak godina koji žderu svoj instrument i koji me bude i, jednostavno, ne daju da sednem u staračka kolica.
RSE: Da li je mladom, perspektivnom muzičaru iz ovih krajeva potrebno da se otisne u bijeli svijet kako bi mogao svoje umijeće pokazati, biti vrednovan tamo, a kasnije dobiti naklonost i sredine iz koje dolazi?
Amira Medunjanin: Pa to je neko nepisano pravilo u BiH, ne samo po pitanju muzike, nego bilo kog segmenta života. Ako neki film napravi uspjeh vani, i ovdje će reći da je to super. Ili čovjek napiše knjigu, u SAD-u je bestseller, a do jučer je u Sarajevu ignorisan. To je neki sindrom. Ne podržavam takav način razmišljanja. Konkretno, kod mene to nije bio slučaj. Od 2002. godine nešto radim, i jako puno sam radila vani. Nakon što dobiješ pozitivne kritike vani, neki časopis napravi recenzije koje su odlične, onda je to u Sarajevu pompa. Da sam kojim slučajem krenula polako i počela raditi neke intervencije na sevdahu, mislim da ne bih trajala ni pet dana.
Bojan Zulfikarpašić: Dok još uvijek postoje stvari koje otežavaju situaciju izlaženja iz zemlje, vize i slično, to je jedina sprega - da ljudi izađu i slobodno provere svoj nivo u odnosu na ostatak sveta. Dobro je proveriti ako si ovde dobar ili niko i ništa, da vidiš je li to zbog sredine ili zbog tebe samoga. To je i razlog zašto sam veoma mlad napustio Beograd.
RSE: Biste li sada bili to što jeste da se niste otisnuli iz Beograda u svijet?
Bojan Zulfikarpašić: Sigurno da ne. Vrlo mi je jasna stvar kad dođem ponekad u Beograd, gde sam rođen. Ne znam na koji način vas nateraju da nadu i taj kreativni duh kod ljudi saseku u samom korenu. Ne mislim da sam Superman. Mislim da bih i ja pukao zajedno sa celom tom situacijom. Ne bih uspeo da poverujem samom sebi da ti moji snovi imaju svoju vrednost, a ispostavilo se da su snovi veoma bitna stvar.
RSE: Kako vam se čini rad Damira Imamovića? Neki kažu da je to jedan od načina približavanja sevdalinke mlađoj publici?
Amira Medunjanin: Ovo što Damir radi je izuzetno. Imala sam privilegiju slušati neke snimke sa novog albuma, gdje je uradio solo verziju. Mislim da je fantastično i jedan put evolucije sevdaha. Odličnu stvar je napravio i postoji masa još nekih planova koje ima.
RSE: Postoji li mogućnost da možda jednom zajedno sa Damirom i Bojanom udružite snage i uradite nešto novo?
Amira Medunjanin: Sve je moguće.
RSE: Gdje se vidite za nekih pet godina? Da li ćete imati već neke snimljene albume, održane koncerte u BiH i regionu?
Bojan Zulfikarpašić: To zavisi ali i ne zavisi od nas. Interesantno je znati da se mnoge stvari u svetu muzičke industrije menjaju i to iz korena. Osovina oko koje se nekad kretala ta industija je bila prodaja nekog nosača zvuka. Kad ste zadnji put Vi kupili neki CD? Sigurno ih mnogo manje kupujete nego pre pet godina. Takva je situacija u celom svetu. Ta osovina koja je dozvoljavala muzičkoj industriji da postoji, sada je u fazi transformacije. Na šta će se sve to da liči, ne znam. Ali od toga ne zavisi da li ću ja da budem muzičar. Način na koji ću da zarađujem novac zavisi kako ću se snaći u novoj situaciji. Mi ćemo sigurno nastaviti da pravimo muziku zajedno i svako za sebe.