Malobrojnim kultnim beogradskim kafanama, koje su preživele doba ratova, nemaštine i godine tranzicije, preti nestanak. Nekoliko poslednjih boemskih okupljališta uskoro bi moglo da bude privatizovano, a među njima je i čuveni „Znak pitanja“ koji stalne posetioce i putnike namernike gosti već skoro dva veka.
Beogradska kafana „?“ živi od 1823. kada je gostima prvi put otvorila svoja vrata preko puta Saborne crkve. Od tada je ispratila generacije uz muziku, dobru kapljicu i tradicionalnu kuhinju, a danas njeni zaposleni strahuju da joj preti zatvaranje.
„Ako se privatizuje 'Znak pitanja' nestaće ovo malo kafanske duše Beograda. Ukoliko prestane da radi jedna takva institucija staviće se katanac na tradiciju i nekadašnji duh Srbije. Jer ovo nije samo kafana, ovo je muzej“, kaže za RSE Boško Kuzmanović, predsednik Upravnog odbora „Varoš kapije”, društvenog preduzeća u kom posluje nekoliko preostalih beogradskih starih kafana.
U deceniji za nama većina njih upropašćena je i nestala u katastrofalnoj privatizaciji, kao što je zauvek ugašen čuveni “bermudski trougao” u centru grada “Grmeč”-“Šumatovac”-“Pod lipom”, a sada je i poslednje beogradske “kafanske Mohikance” kao što su “Kolarac”, “Sunce” i “Zlatno burence” država ponudila na prodaju.
U tipičnom srpskom ambijentu, uz domaću rakiju, vino i hranu ispod sača, od početka 19. veka u njoj je gošćen običan svet, ali i Miloš Obrenović, Vuk Karadžić, kasnije mnoge druge znamenite ličnosti, predsednici država, glumci, muzičari… Tako je i danas, kada se traži mesto više.
Vojislav Babić (64), koji u “?” dolazi 35 godina, za RSE kaže da ne bi mogao da zamisli život bez ove kafane i da se kad god svrati oseća kao da putuje kroz vreme.
“Ovo je poklon za dušu. Lepo je, intimno, mirno, jela i pića su stara, kao u vreme naših roditelja i predaka… Ovde je uživanje za dušu i srce. Ostajalo se često i do jutra.”
U najstarijoj beogradskoj kafani, koja je pre skoro 70 godina proglašena spomenikom kulture, današnji gosti sede na tronošcima i za soframa iz davnog vremena, starim skoro dva veka, a hrana se sprema kao tada.
Živanka Kocić (60), kuvarica sa višedecenijaksim stažom, kaže da posao nije lak ali da se radi sa ljubavlju.
“Pa evo vidite, šezdeset je stepeni, vruće je mnogo ali dobro, izdrži se. Gosti traže sve, kupus, gulaš, roštilj, sve ono tradicionalno… Nadam se da će ova kafana opstati. Trebalo bi, ne mogu da zamislim drugačije. Ako je uzme neko ko neće da se bavi ovim poslom neće valjati.”
Privatizacija preti i kultnom "Proleću"
Nedaleko od čuvenog fenjera sa znakom pitanja iznad ulaza u Kralja Petra 6, koji je iz protesta gazda kao naziv postavio davne 1892. zbog protivljenja crkvenih vlasti da se kafana zove “Kod Saborne crkve”, od kraja 19. veka radi čuveni restoran “Proleće”. Tu se, kao po nekom nepisanom pravilu, na kuvanom ručku više od sto godina svakog dana okupljaju novinari, intelektualci, profesori fakulteta, političari, akademici, ali i radnici… I njemu preti privatizacija.
Stevan Miličić, koji već 35 godina radi u “Proleću”, otkriva za RSE u čemu je tajna dugog života ove narodne kafane.
“Poštovanje gosta, usluga i dobra hrana. Trudimo se da zadovoljimo svakoga ko dođe, bio on siromašan ili bogat. Ako se ova kafana privatizuje Beograđani će izgubiti jedan od simbola grada, izgubiće deo svoje kulture. Po gradu se samo otvaraju picerije, te meksički restorani, te argentinski restoran, a ono srpsko nestaje.”
Dobru kafanu poslednjih godina posebno vole stranci, koji hrle u beogradska boemska svratišta radije nego u moderne kafiće i fensi restorane kojih i kod kuće imaju na pretek. Često donesu spisak jela i pića, na koja su ih uputili prijatelji koji su ranije posetili Beograd, ili čak i snimke rakije i ćevapčića pa ih sa telefona pokažu konobarima kad naručuju.
Bertran Romer (27), iz Strazbura, sa dvojicom prijatelja svratio je u „?“ koji je ubeležio kao obaveznu stanicu na dvonedeljnom putovanju Balkanom.
„Želeo sam da vidim kafanu, da osetim šta je to, da posetim tradicionalni srpski restoran. Ovo je nestvarno divno mesto, domaća atmosfera, a hrana je stvarno, stvarno izvrsna. Pljeskavice, roštilj, sarma... Nikada nismo videli ovako nešto, prvi put smo u takvom restoranu. Nisam znao da je ova kafana stara dvesta godina. Čoveče, ovde je tako dobro, a tako staro.“
Sudbina nastarijih beogradskih kafana, koje su preživele vekove, sada je najneizvesnija u njihovoj istoriji. Ako ništa drugo, zaključuje Boško Kuzmanović iz „Znaka pitanja“, više nego ikada treba razmisliti koliko one znače Beogradu, a posebno njihovim gostima.
„Naše komšije često kažu da mnogi ljudi koji dođu ovde preko puta u Sabornu crkvu da traže utehu, utehu često potraže i u kafani. Oni koji je tamo ne nađu pređu u 'Znak pitanja' i tu je potraže. I tako je skoro dva veka.“