Kada je visoki predstavnik Evropske unije (EU) za spoljnu politiku i bezbednost Žozep Borelj (Josep Borrell) kasno u subotu uveče na Tviteru objavio da je postignut dogovor između Srbije i Kosova posle celodnevnih pregovora u Ohridu, u Severnoj Makedoniji, mnogi su se upecali.
Napravljen je zaista napredak u slučaju aneksa samog sporazuma koji su obe strane podržale 27. februara. Kao i mesec dana ranije, Borelj je smatrao da je tekst usvojen na osnovu njegove izjave i objave na stranici spoljnopolitičkog tela EU, Evropske službe za spoljne poslove (EEAS).
Međutim, kao i u februaru, tekstu sporazuma nedostaje najvažniji segment – potpisi dva ključna igrača – predsednika Srbije Aleksandra Vučića i premijera Kosova Aljbina (Albin) Kurtija. Bez toga, pregovori – i oni u Briselu i oni u Ohridu – rezultirali su dogovorom koji to nije, bez obzira koliko se EU trudila da to tako “proda”.
Dok je nepostojanje potpisa na oba dokumenta suštinski nedostatak, daleko od toga da je jedini. Očekivalo se da će sporazumi sadržati vremenski okvir i redosled paragrafa dogovorenih u februaru, ali to u velikoj meri nedostaje. Povrh toga, nedostaju i neophodni mehanizmi sprovođenja da bi se bilo šta na papiru pretvorilo u realnost.
Šta je doneo februarski sporazum?
Briselu treba odati priznanje za februarski sporazum. Uprkos tome što njime nisu rešeni svi dugogodišnji problem koji su opterećivali Srbiju i Kosovo od proglašenja nezavisnosti 2008. godine, ipak je to bio korak napred.
Na mnogo načina, bio je to stepenik više ka potpunoj normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine – polovina puta koji je de facto priznanje Kosova, ako ne i de jure.
Postojalo je uzajamno priznanje dokumenata i nacionalnih simbola poput pasoša, diploma, registarskih tablica i carinskih pečata. Dve strane bi takođe razmenile stalne misije u sedištu dotičnih vlada, ne bi jedna drugoj blokirale put ka EU, a Beograd se obavezao da se neće protiviti članstvu Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji.
U „zamenu“ za ovo, Srpska pravoslavna crkva na Kosovu bi dobila zvanični status i na prilično elegantan način bilo bi priznato stvaranje Zajednice opština sa srpskom većinom na Kosovu bez da se tako nazove „odgovarajući nivo samoupravljanja srpske zajednice na Kosovu”.
Šta je doneo Ohrid?
Aneks je u svom konačnom obliku poništio većinu nabrojanog. Prema izvoru upoznatom sa pregovorima koji je želeo da ostane anoniman, originalni nacrt dokumenta je bio mnogo detaljniji – na šta je i Borelj aludirao u svom obraćanju.
Prvo bi trebalo da se krene sa srpskim opštinama, što bi pratilo međusobno priznavanje dokumenata, a onda razmena misija. Sada je, međutim, jedini redosled ili vremenski okvir koji je naveden u vezi sa članom 7 – stvaranje opština sa srpskom većinom u kojima Kosovo treba da „odmah“ započne pregovore – šta god to značilo. Ne postoji ništa konkretno o tome kada bi trebalo da se desi međusobno priznavanje pasoša ili razmena misija.
Naravno, neko bi mogao da ukaže na nekoliko važnih tačaka aneksa i tvrdnju da će se napredovati.
Na primer, u njemu se navodi da se „Kosovo i Srbija u potpunosti obavezuju da će poštovati sve članove sporazuma i ovog aneksa i sprovesti sve svoje obaveze koje proizilaze iz sporazuma i ovog aneksa ekspeditivno i u dobroj veri“.
Zatim se navodi da su „Kosovo i Srbija saglasni da će svi članovi biti implementirani nezavisno jedan od drugog“ i da „redosled članova ovog aneksa ne prejudicira redosled njihove primene“.
Sve je to u redu, ali gde je “u suprotnom” ovde? Zvaničnici EU će ukazati na tekst i reći da postoji obećanje da se u roku od 30 dana formira zajednički odbor za praćenje postignutog dogovora, kojim će predsedavati EU, ali kakvu moć ima taj odbor?
Odgovor se ne može naći u tekstu.
I da, u aneksu se napominje da „svako neispunjavanje obaveza iz sporazuma, ovog aneksa ili prethodnih sporazuma o dijalogu može imati direktne negativne posledice po procese pristupanja EU i finansijsku pomoć koju dobijaju od EU“.
Razlozi 'dogovora koji to nije'
Možda zvuči čudno, ali nije. Kosovo čak ni ne priznaju sve države članice EU kao nezavisnu državu i to se neće promeniti u skorije vreme.
Iza je svake druge evropske zemlje koja želi da se pridruži klubu. Decenijama nije bilo realno pridruživanje Evropskoj uniji.
Pregovori Srbije o pristupanju EU takođe su zaustavljeni zbog njenog neuspeha da se politički uskladi sa Briselom oko rata u Ukrajini. Ako će Kosovu biti potrebne decenije da se pridruži, može se reći da će Srbiji biti potrebne godine. Brisel jednostavno nema čime da „preti” Beogradu i Beograd to zna.
Savršeno je svestan da Brisel nije u stanju da ponudi brzi put za članstvo i da istovremeno nerado smanji previše novca jer se plaši da bi zemlja mogla biti „izgubljena“ za EU, na račun Kine i Rusije.
Obratite pažnju samo kako je Vučić odbacio dogovor i aneks neposredno posle razgovora.
Sve dok je EU više zainteresovana za ispunjavanje forme kao što je ovaj „dogovor“, umesto da postane pravi igrač u širem evropskom susedstvu, on to može sebi da priušti, znajući da nema pravih posledica bez obzira na put koji izabere.