Među pacijentima je sve više djece koja u ordinaciju psihologinje Branke Hadži Ristić dolaze po pomoć. Sve je više građana koji ne vide nikakvu perspektivnost, a mladi izlaz iz teške situacije pronalaze u Afganistanu.
Građani svakim danom ostaju bez posla i pomoć sve više traže od psihologa, kaže nam psihologinja Hadži Ristić.
„Što je najgore, naši ljudi su stvarno bolesni, narušenih funkcija, funkcionalnost ličnosti je snižena, sve je više samoubistava i pokušaja samoubistava. Ja ne znam da li iko više i smije i da se usudi da napravi tu neku analizu koliko je suicida, zašto je suicid. Što je najgore, nama i deca dolaze sa suicidom. Onda stanete, ne znate odakle da počnete i šta prije da spašavate“, kaže psihologinja.
Ovako teškom stanju u kojem se nalaze građani najviše je doprinijela neimaština. Primjerice, u ordinaciju psihologinje Branke dolaze sve više očevi koji su nekada bili glava obitelji - danas to više nisu jer nemaju čime prehraniti svoju obitelj, što dovodi i do sve većeg broja razvoda.
„Puno pacijenata i naročito pacijentkinja je bilo što žive od mamine penzije, koja je mala, znači, situacija: „ja sam odrasla žena, neko ko treba da privređuje, imam svoju već veliku djecu, a ja živim od te mamine penzije, živim u maminom stanu i više ne znam ni što očekujem od života“. Mislim da smo stvarno u jednoj vrlo teškoj situaciji“, navodi Branka Hadži Ristić.
Utjeha u tuđim problemima
Ako psiholog ne može pomoći, građani će utjehu pronaći u televizijskom programu. Promatrati tuđe probleme, pa makar oni bili i izmišljeni, uvijek je lakše nego misliti na svoje, kaže naša sugovornica:
„Vidim da većina mladih osoba, i starih, se okreće tim nekakvim televizijskim sapunicama – „vidim lijep narod, lijepo obučen, sve imaju što im je potrebno, pa neka - makar tih pola sata živim nekim drugim životom.“. Mislimda je jako poljuljan taj osjećaj sigurnosti i perspektive u životu. Nije to više ni uspavana slika našeg društva, nego, imam osjećaj - ono: „tik!“ pred veliku eksploziju. Pa sad, u šta će se to pretvoriti, ja ne znam.“
Mnogo je građana kojima je potrebna pomoć psihologa, no, ne žele mu se obratiti bojeći se stigme psihički nestabilne osobe. Ipak, ljudi danas moraju znati da uvijek najbolje oni sami sebi mogu pomoći, krenuvši od samozaposlenja, kaže psihologinja Hadži Ristić.
„Ono što je mene, recimo, oduševilo, to je kad je došao jedan čovječuljak, al' on je, jadničak, meni donio neku malu sjekiricu – ja ne znam za šta može da se iskoristi – ali, on je to napravio. I od onih ratkapa je pravio nešto, ono za pečenje mesa, sač, šta li, i on je našao način da zaradi te dvije marke dnevno. On je bio toliko srećan. Mislim, došli smo zaista u vrlo opasnu fazu jer smo toliko spustili standard da više ni ne tražimo. Mislim da više nismo ni sposobni da eksperimentišemo jer nas je strah od eksperimentisanja“, zaključuje psihologinja.
Mnogi se nadaju da će se stanje u državi kakva je BiH preko noći promijeniti. To je nemoguće, kaže naša sugovornica, psihologinja Branka Hadži Ristić i savjetuje da se ljudi pozovu sami na svoju odgovornost. Jedino vlastita kreativnost vraća samopouzadnje i autentičnost.
Građani svakim danom ostaju bez posla i pomoć sve više traže od psihologa, kaže nam psihologinja Hadži Ristić.
„Što je najgore, naši ljudi su stvarno bolesni, narušenih funkcija, funkcionalnost ličnosti je snižena, sve je više samoubistava i pokušaja samoubistava. Ja ne znam da li iko više i smije i da se usudi da napravi tu neku analizu koliko je suicida, zašto je suicid. Što je najgore, nama i deca dolaze sa suicidom. Onda stanete, ne znate odakle da počnete i šta prije da spašavate“, kaže psihologinja.
Ovako teškom stanju u kojem se nalaze građani najviše je doprinijela neimaština.
Ovako teškom stanju u kojem se nalaze građani najviše je doprinijela neimaština. Primjerice, u ordinaciju psihologinje Branke dolaze sve više očevi koji su nekada bili glava obitelji - danas to više nisu jer nemaju čime prehraniti svoju obitelj, što dovodi i do sve većeg broja razvoda.
„Puno pacijenata i naročito pacijentkinja je bilo što žive od mamine penzije, koja je mala, znači, situacija: „ja sam odrasla žena, neko ko treba da privređuje, imam svoju već veliku djecu, a ja živim od te mamine penzije, živim u maminom stanu i više ne znam ni što očekujem od života“. Mislim da smo stvarno u jednoj vrlo teškoj situaciji“, navodi Branka Hadži Ristić.
Utjeha u tuđim problemima
Ako psiholog ne može pomoći, građani će utjehu pronaći u televizijskom programu. Promatrati tuđe probleme, pa makar oni bili i izmišljeni, uvijek je lakše nego misliti na svoje, kaže naša sugovornica:
„Vidim da većina mladih osoba, i starih, se okreće tim nekakvim televizijskim sapunicama – „vidim lijep narod, lijepo obučen, sve imaju što im je potrebno, pa neka - makar tih pola sata živim nekim drugim životom.“. Mislim
Mnogo je građana kojima je potrebna pomoć psihologa, no, ne žele mu se obratiti bojeći se stigme psihički nestabilne osobe.
Mnogo je građana kojima je potrebna pomoć psihologa, no, ne žele mu se obratiti bojeći se stigme psihički nestabilne osobe. Ipak, ljudi danas moraju znati da uvijek najbolje oni sami sebi mogu pomoći, krenuvši od samozaposlenja, kaže psihologinja Hadži Ristić.
„Ono što je mene, recimo, oduševilo, to je kad je došao jedan čovječuljak, al' on je, jadničak, meni donio neku malu sjekiricu – ja ne znam za šta može da se iskoristi – ali, on je to napravio. I od onih ratkapa je pravio nešto, ono za pečenje mesa, sač, šta li, i on je našao način da zaradi te dvije marke dnevno. On je bio toliko srećan. Mislim, došli smo zaista u vrlo opasnu fazu jer smo toliko spustili standard da više ni ne tražimo. Mislim da više nismo ni sposobni da eksperimentišemo jer nas je strah od eksperimentisanja“, zaključuje psihologinja.
Mnogi se nadaju da će se stanje u državi kakva je BiH preko noći promijeniti. To je nemoguće, kaže naša sugovornica, psihologinja Branka Hadži Ristić i savjetuje da se ljudi pozovu sami na svoju odgovornost. Jedino vlastita kreativnost vraća samopouzadnje i autentičnost.
