Hiljadu kilometara biciklom kroz Evropu 'bez' granica
Danijel Apro
"Voziš iz Češke? I nisi poneo više stvari?", pitao je mađarski graničar.
"Voziš iz Češke? Za Novi Sad? I nisi našao neki bliži put?", pitao je hrvatski graničar.
Bila je to prva "prava" granica na koju sam naišao, dok sam vozio bicikl iz Češke u Srbiju. Iza mene tekla je reka Mura i uz nju sablasni zid s bodljikavom žicom. S obe strane dvostruke barijere prostirala se - Evropska unija.
Na putovanje na dva točka krenuo sam upravo da bih testirao granice. Formalne, imaginarne, zaboravljene. Nametnute i one koje sami stvaramo.
Dve sedmice sam okretao pedale, 997 kilometara kroz šest država. Nisam išao najbližim putem. Verglao sam po suncu, kiši i vetru, po asfaltu, šljunku i blatu.
Prešao sam preko 103 mosta (da, brojao sam), obilazio muzeje, parkove i crkve, popio pivo na pank i na džez koncertu, plivao u jezeru s toplom vodom, meditirao u budističkom hramu, naučio da odsviram nekoliko tonova na slavonskoj tamburi. Izgubio sam se četiri puta.
Sve se završilo jednim francuskim filmom.
Zašto biciklom?
Priča vodi četiri decenije unazad. Čehoslovački šampion u biciklizmu Robert Hutira (Róbert Hutyra) našao se u problemu s tadašnjim vlastima kontrolisanim iz Moskve i želeo je da prebegne na Zapad.
Tog septembra 1983. on se preko Gvozdene zavese vinuo - balonom. Domogao se Austrije i o njemu je pisao Njujork tajms (The New York Times). Podvig je, međutim, brzo zaboravljen, a Hutira je 2021. preminuo u 77. godini.
Njegovim omiljenim prevoznim sredstvom - biciklom, dakle, ne balonom - krenuo sam da prelazim granice koje su za njega bile zatvorene.
Selo Božice u regionu Znojma u južnoj Češkoj, odakle je Hutira poleteo, bila je i moja polazna tačka. Naselje i danas deluje kao dobar izbor lokacije za protiv-režimsko delovanje. Naizgled ovde se ništa ne dešava, samo dva muškarca sede pred crkvom i piju najjeftinije pivo.
One noći, u balonu koji je Hutira sam napravio, mesta je bilo za njegovu suprugu, njihove dve devojčice i za jedan bicikl marke Favorit.
Korpa balona bila je ojačana limom, u slučaju da vojnici pripucaju. Ali nisu. Njihovi bunkeri i drugi napušteni vojni objekti i dalje su tu. Pojedine je opkolilo gusto rastinje.
Vozio sam zemljanim putem koji su pretrčavali zečevi. Kada sam, konačno, izašao na asfaltirani drum, video sam bivši granični prelaz, sada adaptiran u kockarnicu.
Nebom iznad mene porodica Hutira lebdela je 55 minuta. Sve dok se balon nije srušio u vinograd kod austrijskog Falkenštajna. Tamo sam se zaputio.
Vinogradi su i dalje tu. Ustvari, u Falkenštajnu sve je posvećeno vinu. U ulici vinskih podruma u centru sela (Kellergasse) naišao sam na staru drvenu presu za grožđe i čitav red malih vinarija. Mesto je uspavano, jer berba grožđa još nije počela.
Hutira će kasnije ispričati da je znao da je na drugoj strani kada je video upaljene ulične svetiljke.
Ruska crkva i dvoglavi orao
Granični prostor Češke i Austrije više nije nadohvat Kremlja. Suptilno rusko prisustvo jeste primetno. U austrijskom gradiću La na reci Taji (Laa an der Thaya) podignuta je takozvana "Deripaskina crkva".
Misli se na milijardera Olega Deripasku, u medijima označenog kao "omiljenog industrijalca" ruskog predsednika Vladimira Putina. On je crkvu izgradio kod groblja boraca Crvene armije i to kao repliku 19-vekovnog hrama u Vladimirskoj oblasti.
U porti nije bilo nikog i vrata crkve su zaključana. Samo je česma u funkciji, što je važna informacija kad voziš bicikl u julu.
Želeo sam da pođem kada se pojavio jedan stariji gospodin na biciklu. Iza njega su se viorile plastične trake u bojama austrijske zastave.
"Parkiraću se pored tebe. Mi biciklisti moramo biti zajedno", rekao je Kurt koji je došao na lokalno groblje preko puta. "Vidi ovo", pokazao je na tablu na svojoj korpi. Na njoj je pisalo: "Jedan bicikl više je jedan automobil manje".
U korpi je nosio seme za cveće.
Tog dana uspentrao sam se na barem jedno brdo više nego što bi mi prijalo. Postajalo je mnogo toplo.
Zaustavio sam se i polio vodom. Ispred mene se ukazala žičana ograda na kojoj se, kao na štriku, sušilo stotine čarapa - prljavih čarapa. Ulazio sam u jedno posebno selo. U Hernbaumgartenu (Herrnbaumgarten) smešten je muzej suludih inovacija.
U Nonseumu su izloženi proizvodi koji nikom ne trebaju: viljuška s lupom za sitne riblje kosti, govornica za mobilne telefone i prazan, providan kofer za nudiste.
I jedno senzacionalno otkriće! Ostaci dvoglavog orla, te čudesne ptice, simbola austrijske imperije, natprirodnog bića sa značajnim statusom i u heraldici Srba, Crnogoraca i Albanaca.
Dvoglavi orao - dokaz nadmoći baš te i nijedne druge nacije, nad svim drugim nacijama - bio je, kako lažno tvrde u muzeju, lični ljubimac Elizabete Bavarske (1837-1898), austrijske carice Sisi.
Poštovaoce ovakve interpretacije istorije u dvorištu muzeja čeka nova postavka. Ogroman periskop podešen tako da kroz njega ne vidiš ništa osim - svoje zadnjice.
Prespavao sam u selu Groskrut (Großkrut) i ujutru krenuo ka Slovačkoj. Dobrim putevima, kroz stotine vetrenjača i savršen spoj žute i zelene boje. Viđao sam srne i orlove.
Na Moravi, između Austrije i Slovačke, nema tragova nekadašnje granice dva sveta. Osmatračnice postoje, ali namenjene su ljubiteljima ptica. U novu zemlju ušao sam preko uskog mosta kojeg uglavnom koriste ribolovci. Tu su njihove drvene kućice, razapete mreže i mnogo tišine.
Prvo biće koje sam sreo bila je kuna. Prva osoba s kojom sam razgovarao bila je Sabina iz varošice Malacki (Malacky), devojka kojoj je Balkan - hobi.
"Nije namešteno! Pogledaj koju knjigu čitam", rekla je pružajući mi roman Omerpaša Latas nobelovca Iva Andrića. "Sviđa mi se. Ali prevod je dosta star, vreme je za novi."
Od kada je Hutira poleteo svojim balonom (Sabina i ja još nismo bili rođeni) i moja i njena država prošle su kroz sličan proces. Na potpuno drugačiji način. Ona, ipak, kaže da se na Balkanu oseća pre svega bezbedno.
Red za vize je ponižavajuć
Bezbednost nije prva asocijacija na ovaj deo kontinenta?
"Možda, ali ja se baš tako osećam. Ljudi žele da razgovaraju sa mnom, čak i o onome za šta sam mislila da ne bi trebalo da pitam. O ratu, na primer. Iznenadila sam se da žele da se otvore pred strancem", objašnjava Sabina.
U Slovačku se nekad vrati s kesicom začina vegeta, za mamu. Imaju oni svoju verziju, ali žele orginalan dodatak jelima koji se jednako trošio s obe strane Gvozdene zavese.
"Mi sad lakše prelazimo te granice. Ti ideš biciklom. Ali neki još uvek moraju da čekaju u redu za vize, kao na Kosovu. To je ponižavajuće", smatra Sabina.
Evropski parliament u julu je usvojio rezoluciju u kojoj poziva na hitnu librealizaciju viznog režima za građane Kosova, koji jedini u regionu ne mogu slobodno putovati u zemlje EU.
"Kada sam prošli put bila u Sarajevu, ljudi kod kojih sam odsela kuvali su za mene", nastavlja priču Sabina. "Jer bila sam tako gladna i mokra. Pokisla sam, moj voz iz Mostara je kasnio."
Vodila me je u ono što zove balkanskim delom grada, gde su hrvatska poslastičarnica i kosovska pekara.
"Dok nisam počela ovde da radim, nisam ni znala da ima toliko naših ljudi", rekla je prodavačica u pekari.
Da, u Slovačkoj su svi koji se bude sa žudnjom za burekom - naši ljudi.
Oprostio sam se od svojih ljudi. U nastavku dana čekalo me je mnogo sitnog kamenja na putu, mnogo roda pored puta i jedna seoska proslava dobrovoljnog vatrogasnog društva.
Verglao sam pored stare tvrđave Devin, na ušću Morave u Dunav. To je značilo da je Bratislava blizu. Sa svojim usporenim šarmom, nepravedno zapostavljena u trouglu većih i poznatijih centralnoevropskih metropola Beča, Praga i Budimpešte.
Sarajevo panks
Zavezao sam bicikl u podrumu hostela i prošetao se oko tri kilometra ka periferiji, do kompleksa napuštenih garaža kod pristaništa, mesta gde živi andergraund scena glavnog grada Slovačke (Koncerty na garážach).
Glavni princip ovde jeste - uradi sam. Novac za nepostojeću ulaznicu solidarno se ubacuje u običnu kartonsku kutiju, piće se vadi iz starog zamrzivača priključenog produžnim kablom. Na bini bez rasvete svirala su tri žanrovski nespojiva benda.
"Sarajevo panks!", odjednom se čulo iz zvučnika. Numera traje 42 sekunde i refren se sastoji od te dve razumljive reči.
Postoji li priča vezana za ovaj uradak?
"Oh, da, itekako postoji", smeje se Martin, basista benda Vildernes (The Wilderness) iz Trnave.
"Svirali smo u Kinu Bosna. Bilo je vreme da se popnemo na stejdž, a niko nije došao da nas čuje. Ali kad smo počeli, klub se odjednom napunio, bilo je odlično. Jedno 15 minuta. Onda je policija prekinula koncert. Morali smo da napišemo pesmu o Sarajevu."
Bend je 2014. na svoj način testirao balkanske granice. Turneja je počela u Sloveniji, a nastavljena je u Hrvatskoj.
"U Novom Sadu smo svirali u Društvenom centru koji je kasnije izgoreo. U Bosni su nam obili kombi i pokrali muzičke diskove", priseća se Martin. "U Makedoniju smo morali da putujemo bez prozora."
U nedeljno jutro Bratislava je mirna, njena kaldrma pusta i gume mog bicikla klaparale su po njoj. Taj zvuk tako umiruje. Prešao sam Dunav i brzo se izgubio u šumi, tražeći jedan most.
Jarovska Bažatnica (šuma fazana kod sela Jarovce) je područje u kojem su, kažu, lovili austrijski car Karlo IV i njegov unuk Josif II. Sve što je ostalo jeste taj barokni most preko nekadašnjeg rukavca Dunava. Kamena konstrukcija, bez ikakve funkcije, obrasla je u rastinje.
Austrija je praktično preko puta. U jednom trenutku dve paralelne biciklističke staze prate jedna drugu na udaljenosti ne većoj od dvadeset metara, svaka u svojoj zemlji.
Na ulazu u austrijsko selo Kitze (Kittsee) video sam prvog graničara. Nije zaustavljao saobraćaj, ni pregledao dokumenta. Kroz tamne nočare mi je rekao: "Guten Tag".
Pedalio sam dalje. Vraćao sam se u Austriju, jer ideja je bila da spojim Nežider (Neusiedler See) i mađarski Balaton, dva najveća jezera u srednjoj Evropi.
Severnom obalom Nežidera dominiraju mondenske vibracije, dok tupi basevi daju ritam trendi baru s pristaništem za manje jahte. Jedan espreso u tom okruženju bio je dovoljan.
Biciklističkom stazom - na kojoj saobraćajna signalizacija upozorava na patke na putu - kroz isušenu močvaru stigao sam u luku Podersdorf (Podersdorf am See).
Pristanište i svetionik podsećaju više na Portugal nego na Austriju. Na glavnom šetalištu je Staza slavnih, posvećena biciklistima. Svoju zvezdu i otisak šake u malteru ostavio je najbolji drumski biciklista svih vremena Edi Merks (Eddy Merckx).
Ovde se održava tradicionalna Trka oko Burgenlanda (Burgenland Rundfahrt). Na listi pobednika nalazi se jedno poznato ime: zlatnu medalju 1966. osvojio je takmičar iz Čehoslovačke Robert Hutira. Onaj koji će, 17 godina kasnije, u zemlju stići balonom.
Posetio sam gradiće Ilmic (Illmitz) i Merbiš (Mörbisch am See). Na drugustranu jezera plovio sam brodom. Stavio sam bicikl na palubu, odmarao noge na ogradi i posmatrao jedrenjake.
Sutradan sam već verglao po pljusku.
Mađarsko blato i monasi sa Tibeta
Između Austrije i Mađarske, gde je bila dobro čuvana granica, preko koje nije mogao ko je hteo i kad je hteo, sada je lepo uređena i obeležena biciklistička staza. Rampa na njoj simbolički je slomljena. Kiša je bivala sve jača i imao sam taj prostor za sebe.
U novoj zemlji, u gradiću Ferted (Fertőd) dočekao me je dvorac grofa Mikloša Esterhazija (Miklós Esterházy), koji je luksuznu rezidenciju podigao uz samouvereni slogan: "Ono što može car, mogu i ja".
Kapljice su dobovale po mojoj crvenoj kacigi, ali mi je pogodovao severni vetar i lako sam osvajao kilometre. Viđao sam polja s pokošenim senom, blato i krave, pokisle fazene i pokoji stari đeram.
Zastao sam kod jedne farme islandskih konja. Njima se vreme verovatno svidelo.
A kad padne toliko kiše, sutradan bude blata. Mnogo blata.
Preda mnom su se otvarali zemljani putevi, razrovani traktorskim gumama. Zaglavljivao sam se. Kombajn se stvorio ispred mene, dovoljno spor da ti poremeti tempo, dovoljno glomazan da ga nemaš gde zaobići.
I tek onda je usledio težak uspon - uskim putem, pored starog Trabanta - na brdo kod gradića Zalasanto (Zalaszántó). Juna 1993. ovde je Dalaj Lama otvorio 30 metara visoku budističku stupu, među drvećem i zastavicama s molitvama i mantrama.
U prostoriji za meditaciju konačno sam našao utočište od jakog sunca. Grupne meditacije ovde se održavaju subotom i nedeljom.
"Dva monaha s Tibeta koji ovde služe, oni tada meditiraju", objašnjava Peter koji u hramu prodaje aromatične štapića i ulja. "Ne može se reći da oni vode službu, jer ne govore drugima šta da rade. Jednostavno, prolaze kroz svoju rutinu i prate ih oni koji to žele."
Njegov posao je, kako kaže, jedan od retkih koji su oslobođeni stresa.
"Ovde nije kao u gradu. I kad ima mnogo ljudi, u hramu su nekako smireniji. A kad imam manje posla, pomažem monasima, razgovaram s njima. To mi mnogo znači."
Mađarska, ruku na srce, deluje dosadno. Kad je gledaš na mapi. Pomišljaš samo na jednolično okretanje pedala po osušenom dnu panonskog mora, kroz polja kukuruza koja se nikad ne završavaju. Zanimljivija je od toga.
Vozio sam se obalom Balatona, "mađarskog mora". Proveo sam dan u Hevizu (Hévíz), mestu s najvećim termalnim jezerom na svetu i plutao među ljubičastim lokvanjima donetim pre više od sto godina iz Indije.
U Šarmeleku (Sármellék) je pored mene protrčala mlada žena u kišnoj kabanici i gumenim čizmama. Uskočila je u malog Sitroena i pojurila niz drum.
Stigao sam je nekoliko kilometara dalje. Parkirala se posred puta kojim niko sem mene nije prolazio. Vijala je telad i vraćala ih u (očigledno ne dovoljno dobro) ograđen prostor.
"Krave nekad hoće da pobegnu. Posebno ove male. Onda moram da trčim za njima i teram ih nazad", rekla je Oršoja, zadovoljna što joj je stado ponovo na broju.
Uf!
"Dobrodošli u vegeta grad", piše na ulazu u Koprivnicu.
U urbanim legendama ovaj začin otvarao je sva vrata širom zemalja Varšavskog pakta. U gradu je Podravkin Muzej prehrane, a ispred velika žuto-crveno-ružičasta kokoška na kojoj balansira devojčica s kišobranom u jednoj i kašikom u drugoj ruci.
"Kad radiš u Podravki decenijama, kao ja, onda je više i ne voliš toliko", smeje se Dalibor Trojak, autor lokalnog podkasta. "Ali, jeste, prodavala se vegeta svuda, u Poljskoj, u Rusiji... Pa i posle, devedesetih godina. Znaš, kao, ratujemo sa Srbima, a ovamo im prodajemo hranu. Stvarno nam taj rat nije trebao".
Za njega Koprivnicu, kako kaže, ne čini vegeta, nego ljudi.
"Talentirani ljudi, slikari, muzičari, kipari."
U toku je bio festival džeza. Slušao sam muziku iz daljine, iz parka. Stajao sam kod replike "prvog bicikla s pedalama", to jest bicikla s pogonom na zadnji točak iz 1839. Njega je - tvrde jedni, osporavaju drugi - osmislio škotski kovač Kirkpatrik Makmilan (Kirkpatrick Macmillan).
Moj pogon na zadnji točak skretao je ka istoku.
Biciklistička ruta prati reku Dravu, Amazon Evrope, kako to nazivaju ovdašnji vodiči.
Flora i fauna bujaju, ali sela su pusta. U pojedinim nisam nikog sreo. Neke kuće su napuštene tokom rata i poslednjih 30 godina šipražje osvaja nečije nekadašnje domove.
Tek u Ferdinandovcu je malo življe. Plakat zalepljen ispred prodavnice obaveštava da će vojvođanski pevač i kompozitor Zvonko Bogdan nastupiti u obližnjem Đurđevcu, na 54. izdanju tradicionalnog festivala Picokijada.
A samo nekoliko nedelja ranije, gradske vlasti zabranile su žanr koji Hrvati nazivaju "cajkama", a Srbi "turbofolkom".
"U ugostiteljskim objektima koji se nalaze na Trgu sv. Jurja i Starogradskoj ulici u Đurđevcu može se izvoditi samo primjerena tradicijska i zabavna glazba", piše u odluci.
Pio sam ljubičasti napitak s elektrolitima i analizirao plakat. Zanimalo me je ko bi sve mogao zadovoljiti visoko postavljene kriterijume. U gradskoj odluci ne precizira se šta se to tačno smatra primerenim i tradicionalnim.
"To ti je već prošlo", vikao je jedan kupac. Izašao je iz prodavnice i sedao na svoj bicikl.
I? Kako je prošao koncert? Je l bilo dobro?
"Uf!", kaže.
Možda sam stigao kasno za Picokijadu u Đurđevcu, ali talenat za sudaranje s manifestacijama raznih vrsta isplivao je u Donjem Miholjcu, . Verglao sam pravo na 48. smotru folklora Miholjačko sijelo.
Gledao sam defile konja lipicanera i splet bunjevačkih narodnih igara. Jeo sam langoš, jednostavno, slano testo natopljeno u vrelom ulju (na mađarskom láng znači - plamen). Prelio sam ga namazom od belog luka.
Podeljena vukovarska stvarnost
Sledeće stanice bili su Osijek i Vukovar.
Osijek je, uz Bratislavu, najveći grad na mom putu. Barokni grad Tvrđa, širok trg s fontanom, tramvaji koji ovde klaparaju još od 1884.
Alternativna muzička scena Osijeka ima posebno mesto u srcima nas iz Novog Sada, a Europska avenija odlična je za vožnju biciklom pored elegantnih vila.
Na Vukovarskoj cesti je Crveni fićo, umetnička instalacija, simbol ratnog otpora. Uloge su ovde zamenjene i automobil Zastava 750 - jedan takav u junu 1991. postavljen je kao barikada pred tenk JNA - gazi preko većeg i snažnijeg oklopnog vojnog vozila.
Ratna mitologija Osijeku je dodelila titulu "neosvojenog grada".
Posleratna demografija i složeni odnosi hrvatske i srpske zajednice uticali su da 37 kilometara udaljeni Vukovar postane - "podeljeni grad".
Geografski, Vukovar je svakako podeljen. Reka Vuka je prirodna granica Slavonije i Srema. Druge podele su komplikovanije, dok Hrvati i Srbi u najboljem slučaju jedni druge - ignorišu.
Situacija eksplodira kad se problematizuju osetljive teme, kao što su popis stanovništva ili ćirilični natpisi na tablama.
Zakon, naime, propisuje da ukoliko manjinska zajednica ima više od trećine stanovnika, ostvaruje pravo na dvojezičnost. Po popisu iz 2011. Srba je u gradu bilo 34,87 odsto, ali ćirilične ploče nasilno su skinute.
Vukovar ima veliku simboličku moć. Grad je 1991. pao je u ruke JNA, kontrolisane iz Beograda. Tada je potpuno uništen.
Vodotoranj - ikona ratnog razaranja devedesetih - obnovljen je, ali samo iznutra. Ideja je da oštećenja zauvek ostanu vidljiva.
Stari vukovarski kolodvor i danas izgleda kao u najmračnijom periodu u istoriji grada.
Mnoge kuće izbušene su kao sir.
Okolne zgrade obojili su moderni murali, ali delovi fabrike obuće Borovo još su porušeni. Zid bivšeg socijalističkog giganta mesto je za ispisivanje poruka mržnje.
Ulica nosi ime osnivača fabrike Jana Bate (Jan Antonín Baťa), čehoslovačkog "kralja cipela". Vodi ka selu Borovo, poprištu jednog od prvih oružanih sukoba u Hrvatskoj 1991.
"Dosadilo mi je bilo da se Borovo uvek spominje u negativnom kontekstu", priča Dušan Latas, muzičar i autor nezvanične himne sela (nije u bliskom srodstvu s feudalnim poglavarom, naslovnim junakom ramana koji je Sabina čitala u Slovačkoj).
"Slušao sam vesti na radiju, verovatno je bila neka od tih ratnih godišnjica. Dohvatio sam svoju tamburu i zapevao: 'Tu se rodih, tu prevedoh vek'. Pesma je sama krenula."
Uprkos podeljenoj vukovarskoj stvarnosti, u tamburaškom sastavu Dunavske zore etnička pripadnost nije u fokusu. Hrvati i Srbi dobro su uštimani.
"Imali smo i Makedonca violinistu, mnogi su prolazili kroz naš orkestar. Sviramo i svadbe, srpske i hrvatske, nije bitno. Takoreći, prodali smo se", smeje se Latas. "Pri tome mislim da ne sviramo samo fine, starogradske pesme, već i one koje se traže na takvim proslavama."
Osim onih među etničkim zajednicama, instrument s pet žica briše granice među generacijama.
U školama je, priča Latas, sve manje dece, ali u lokalnom kulturno-umetničkom društvu Branislav Nušić sve više njih želi da nauči osnove tambure.
"Krećemo od tona C, pa polako, kroz celu lestvicu. Svi mogu da nauče da sviraju, dovoljno je da znaju da broje do četiri. E sad, koliko brzo i koliko dobro će to zvučati, to zavisi od onoga što svako od nas nosi u sebi."
I pored očiglednog odsustva talenta i ja sam poslušao prvu lekciju i odsvirao neke od najjednostavnijih tonova.
"Ne tako. Ne drži se tambura kao da je gitara. Stisni je ovde, blizu srca. Ona je kao osoba, ima svoju glavu, vrat i telo. Ona je naša prijateljica", objasnio je moj učitelj.
Prvo mesto na koje sam dolazio biciklom
Od početka puta u Češkoj trudio sam se da hranu prilagodim dugim vožnjama: ovsene kaše, proteinski barovi, suve smokve i slične stvari. Dobro, ponekad sam varao.
U Bačkoj Palanci, prvom gradu po ulasku u Srbiju, odlučio sam da prekinem niz. Pekara Drlja poznata je po svom posmodernom bureku sa svinjskom kolenicom.
Malo koje jelo bi istovremeno predstavljalo bolji omaž Balkanu i Češkoj.
Na ulasku u Novi Sad čekao me je Šodroš. Rukavac Dunava, verovatno prvo mesto na koje sam dolazio biciklom. Čim sam naučio da ga vozim bez pomoćnih točkića.
U glavni grad Vojvodine sam dopedalio u samom povoju hronične depresije koja svake godine osvoji grad, otprilike u trenutku kada i poslednji posetilac festivala Exit rasklopi svoj šator u kampu.
To veče bicikl sam zaustavio među desetinama drugih. Ispred platna bioskopa na otvorenom, na Podbari, starom delu grada.
Najbolje vozače na planeti očekivala je teška etapa Tur de Fransa (Tour de France), slavio se Dan Bastilje, a u Novom Sadu je na repertoaru bio ciklus francuskog filma.
Pod vedrim nebom i velikim punim mesecom davao se film Leon Moren, sveštenik (Léon Morin, prêtre) iz 1961. Glavne uloge tumače Emanuel Riva (Emmanuelle Riva) i Žan-Pol Belmondo (Jean-Paul Belmondo).
Naslonjen na dvotočkaš s kojim sam prošao kroz šest zemalja, posmatrao sam dramu cinične ateistkinje i altruističnog katoličkog sveštenika, smeštenu u francuski alpski gradić pod nacističkom okupacijom.
