Solidarnost sa žrtvama genocida: Biciklima od Beograda do Potočara

Ovog 8.jula iz Beograda je krenula grupa od devet biciklista koji će preći 220 kilometara za tri dana, koliko im treba da stignu u Potočare 11. jula na obeležavanje 18. godišnjice srebreničkog genocida. Biciklistička tura od Beograda do Srebrenice vozi se prvi put ove godine, a cilj je iskazivanje solidarnosti sa žrtvama genocida. Oni će se 10. jula sačiniti jedinstvenu kolonu sa biciklisima koji su krenuli iz Bihaća i motobajkerima iz Sarajeva i zajedno stići u Potočare.

Učesnice i učesnici ovog biciklističkog pohoda žele da podsete stanovnike mesta kroz koja se prolaze na ulogu Srbije u ratu u Bosni i Hercegovini, posebno imajući u vidu činjenicu da je Srbija proglašena odgovornom za nesprečavanje genocida u Srebrenici.

Jedan od biciklista je Vladimir Jevtić, nastavnik istorije iz Bajine Bašte. Sa njim smo razgovarali u pauzi prvog dana vožnje od Beograda do Šapca.

“Šabac i Loznica, gradovi zapadne Srbije u kojima se zaustavljamo, bili su neka vrsta logističke baze iz koje su razne vojske i paravojske odlazile u BIH. Dakle, ako je Srbija odgovorna zato što nije sprečila genocid u Srebrenici, njena odgovornost je išla upravo tom linijom, preko tih mesta. Mi ćemo gradjane Šapca i Loznice pozvati da se prisete tih devedesetih godina, kada su njihovim gradovima kružile raznorazne vojne i paravojne formacije sa nacionalističkim, velikosrpskim obeležjima, koji su pozivali na zločine, razbijanje Jugoslavije, etnička čišćenja..Da se toga prisete i ne dozvole da se ponovi u budućnosti.”

Medju biciklistima je i 36-ogodišnja Beogradjanka Nina Djurdjević Filipović koja kaže da je prošle godine učestvovala u Maršu mira, peške istom trasom kojom su bežali ljudi iz Srebrenice 1995, samo suprotnim smerom.

“Učestvovala sam iz istog motiva kao što učestvujem u ovoj biciklističkoj turi. Da stavimo do znanja da taj genocid nije uradjen u naše ime i da ispoljimo solidarnost sa ljudima iz Srebrenice, sa porodicama žrtava.”

Na pitanje da li je razočarana odzivom, njih 10-oro čini biciklističku grupu iz Srbije, Nina kaže: “Ja sam se nadala većem broju ali za prvi put i nije tako loše. OK je, zadovoljna sam.”

Ove godine će se Žene u crnom priduržiti biciklistima na mitingu ćutnje za Srebrenicu u centru Šapca i Loznice. Pored toga, kao i svake godine podsetiće gradjane Srbije na ovaj najstrašniji zločin nizom manifestacija u Beogradu. Nedavno su Žene u crnom obnovile stari zahtev da se 11. jul proglasi Danom sećanja na genocid u Srebrenici. Na njihovo pismo nadležnima, predsedniku Republike, Vladi i Skupštini, nije stigao nikakav odgovor. Staša Zajović nije zadovoljna načinom na koji se u Srbiji osudjuju zločini:

„Sve što se dešava, dešava se na formalnom, iznudjenom, tehničkom nivou, radi se o ispraznim retoričkim obećanjima, klima u društvu se nije promenila. Ne samo da istraživanja pokazuju iste stavove mladih, već se na institucionalnom nivou obnavlja, ne samo retorika, nego i likovi iz devedesetih godina“, kaže Staša Zajović.

Sporenja oko naziva

Za sada nema informacija da li će iko od visokih zvaničnika Srbije biti u Potočarima ove godine. Podsetimo da se krajem aprila u jednom intervjuu predsednik Tomislav Nikolić izvinio za zločine u Srebrenici:

„Ja klečim zbog toga. Klečim, tražim pomilovanje zbog zločina koji je izvršen u genoci...u Srebrenici.“

Ali pri tom je rekao da genocid mora da se dokaže.

U Srbiji se i dan danas negira genocid ali je skupštinskom Deklaracijom osudjen masovni zločin u Srebrenici. Bivši predsednik Boris Tadić je dva puta bio na mezarju u Potočarima.

Zašto je tako teško priznati takav očigledan zločin i pored hiljada humki koje je moguće videti barem svake godine 1. jula, odmah tu preko Drine? Lazar Stojanović iz REKOM-a odgovor nalazi, kada su zvaničnici u pitanju, delimično u interesu države da ne prizna genocid zbog moguće odštete, a odbijanje običnih ljudi da priznaju šta se dogodilo tik uz granicu može biti i u tome što se nije lako suočiti sa tako strašnim zločinom, pogotovo što o tome još nije na pravi način progovoreno svih ovih postratnih godina. Srbija u tome nije izuzetak, podseća Stojanović:

“Genocid poriču i u Turskoj, genocid i progone Jevreja i u Rusiji, Kinezi takodje poriču genocid koji su počinili na par mesta”, kaže Stojanović i podseća da je “Nemačka koja je negirala genocid a i druge zločine u svojim koncentracionim logorima, bila u tom procesu poricanja vrlo dugo. Sve dok (zahvaljujući činjenici što je bila okupirana) nisu autobusima počeli da vode ljude u oslobodjene logore i pokazali šta se tu desilo, da bi oni poverovali. Mi nismo imali nikoga da nas stavi u autobuse i da nas vodi na takva stratišta i taj proces bi ovde mogao da ide sporije, teže i duže.”

U Srebrenici je od 11. do 22. jula 1995. godine srpska vojska na čelu sa Ratkom Mladićem pobila, kako se procenjuje, preko osam hiljada Bošnjaka i proterala više desetina hiljada žena i dece. Ratku Mladiću i Radovanu Karadžiću se u Haškom tribunalu sudi za genocid, a general Radomir Krstić je prvi 2001. godine osudjen za genocid i to je prva takva presuda u Evropi nakon Nirnbeškog procesa, sudjenja Hitlerovim izvršiocima radova.