Građani žele nova lica i ideje u politici Srbije, što je donekle pokazao i uspeh pokreta Dosta je bilo, ali će i posle ovih izbora glavnu reč voditi oni koji su na sceni više od dve decenije. Tako će ostati još dugo, ocenjuju sagovornici RSE, jer su sistemske prepreke na putu svežim snagama.
„Meni je postalo muka da gledam ovo što se u poslednjih 26 godina dešava u Srbiji. Da se smenjuju jedni te isti ljudi, a da se život ne menja na bolje. Pošto sam video da je onima koji donose odluke koje se tiču i mog života dosta dobro, a da meni nije baš, odlučio sam da sudbinu preuzmem u svoje ruke“, kaže za RSE Dušan Pavlović, iz pokreta Dosta je bilo, koji kao drugi sa stranačke liste ulazi u republički parlament i prvi put u životu postaje narodni poslanik.
On i njegova partija su, kao nova pojava, jedni od retkih pokušaja provetravanja ustajale političke stvarnosti, jer priliku za obavljanje najvažnijih funkcija i ključne odluke u državi imaju samo provereni kadrovi.
Zašto je tako, sociolog Jovo Bakić za RSE jednostavno objašnjava:
„Vlast je i mast, i slast, i čast... Zbog toga je sasvim ljudski, podrazumevajući sve čovekove slabosti, da oni koji su se dočepali privilegija neće lako da odstupe. I najpošteniji čovek u politici se navikne na pogodnosti koje vlast sa sobom nosi. To je slatko. Tako da se ljudi toga teško odriču.“
Mada, reći da je apsolutna suština samo u ljudskoj prirodi, bilo bi previše jednostavno. Jer, iza svih interesa, lakomosti ili slabosti, krije se i drugi sloj ovakvog stanja koji daje nekakav „dan mrmota“ u kom su godinama lica ista, a eventualno funkcije različite.
„Da je samo to, a da je sistem drugačiji, lako bi bilo. Da radi ono što se zove demokratijom, ali ovde ne postoji mogućnost da se svako bavi politikom. Ako napadate sistem, jednostavno postoje jake strukturne prepreke koje vas sprečavaju čak i da dođete do toga da postanete poznati svim građanima Srbije“, naglašava Jovo Bakić.
Glavnu reč u Srbiji poslednjih godina vode oni koji su političke karijere počeli ranih devedesetih, kao što su Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, ali ništa drugačije nije ni u sadašnjoj opoziciji. Lica kao što su Boris Tadić, Čedomir Jovanović ili Nenad Čanak prosečan glasač prepoznao bi i u pola noći, mada nije sigurno da bi mogao da ponovi neka od obećanja, uspeha ili neuspeha nabrojanih i svih drugih veterana, jer, pokazalo se, pamćenje ovdašnjih birača lako bledi.
Aleksandar Martinović, verovatno budući šef poslaničke grupe vladajuće Srpske napredne stranke, kaže da SNS ima mnogo mladih kadrova, ali činjenicu da uglavnom stari „vuku konce“ za RSE ovako objašnjava:
„Po prirodi stvari, mlad čovek treba da stekne određena iskustva. A iskustvo se stiče sa godinama. Mi smo mnogim mladim ljudima pružili šansu, ima ih dosta među poslanicima i ministrima. U velikoj meri uspeli smo ne samo da podmaldimo stranku, nego da oni postignu i dobre rezultate.“
Pokušajima da javnosti predstave nova lica, ali bez realnog uticaja i u samim partijama, neke stranke su prepoznale potrebu velikog dela glasača.
Ali, smatra Dušan Pavlović, jasno je zašto im ne daju pravu šansu.
„U svim tim strankama postoje ljudi koji su jako dobro ušančeni i umreženi u jedan sistem institucija koji podrazumeva veoma lagodan život političara na račun građana. Nadam se da neću postati takav političar. Ja da sam hteo da budem deo takvog sistema već bih se priključio jednoj od tih partija. Ne bih se ovako mučio.“
Sociolog Jovo Bakić zaključuje da su strukturne prepreke toliko jake da je, do daljeg, novim licima onemogućeno da se pojave u politici.
„Drugim rečima, sistem je stvorio oligarhiju i oligarhija sistem. I međusobno se hrane. Ali od oligarhije postoji jedan još rđaviji sistem. To je autoritarni sistem. A najgora je stvar kada imate autoritarnu oligarhiju. To je ono što mi imamo u Srbiji danas.“