Koje su posledice nacionalističkog kulturnog modela koji poslednjih nekoliko decenija dominira u srpskom društvu, postoji li alternativa ovom obrascu i u čemu se ona ogleda – neke su od tema o kojima su u ponedeljak na tribini Betona održanoj u Centru za kulturnu dekontaminaciju razgovarali pisac Saša Ilić, pozorišni režiser Zlatko Paković i Dejan Ilić, glavni urednik u izdavačkoj kući Fabrika knjiga.
Kultura predstavlja sredstvo za izgradnju identiteta jedne zajednice, ali problem je kada taj identitet postaje ekskluzivan i namenjen samo jednoj grupi u kolektivu, poručio je Dejan Ilić. On je podsetio da na neke tačke nacionalističkog kulturnog modela iz osamdesetih godina prošlog veka, na osnovu kojeg su tokom devedesetih srpske jedinice činile zločine u Bosni, Hrvatskoj ili na Kosovu.
"Nabijanje na kolac je takođe topos koji je osamdestih postao dominantan. Reč je opet o dželatu i žrtvi. Žrtva smo ponovo mi, ti neki Srbi koji se tako prepoznaju, a dželat je opet taj bliski drugi. to su, je li , muslimani koje možemo prepoznati kao Albance, Bošnjake, svejedno je. Umesto da odbacimo te narative, umesto da ih prokažemo i pokažemo šta oni zapravo sadrže, ne zato što su neistiniti (a, jesu i to), nego zato što na osnovui njih ne možemo uređivati odnose unutar grupe i odnose sa onima koji su izvan te grupe koju smatramo našom, mi ih institucionalizujemo i uvodimo u školske programe. Sad kad pogledate udžbenike iz istorije, geografije, iz srpskog jezika i književnosti, vi vidite da sve to što je služilo kao nekakav govor u polju politike da se opravdaju ratovi i zločini, sada postaje institucionalno znanje i ono što bih ja nazvao institucionalnom kulturom", ističe Ilić.
Šta se dešava kada se u izgradnju kulturnog modela jednog društva uključi ekstremna desnica? Moderatorka tribine Irena Javorski je kao primer toga pročitala odlomak iz govora Vladana Glišića, pripadnika ekstremnog desničarskog pokreta Dveri Srpske, koji je nedavno na jednom skupu između ostalog poručio da je kulturni rat borba za identitet naroda:
"Časopis 'Dveri srpske' je deset godina radio na kulturološkom preporodu srpskog naroda, na podsećanje da mi imamo sa čim da izađemo pred svoju istoriju. Da imamo sa čime da pogledamo svet u lice i da se ne nađemo u prilici da budemo neko ko bi se postideo svoje kulture, istorije i vega onoga što čini ovaj narod. I sada, kaže on, našli smo malo zatišja i odlučili smo da ponovo pokažemo da je kulturnni rat borba za identitet."
Koliko su ovakve izjave ozbljine i treba li im davati na važnosti? Saša Ilić, koji dugo prati rad ovog pokreta, smatra da ga ne treba zanemarivati i podseća da su Dveri počele svoj rad kao mala grupa na beogradskom Filološkom fakultetu, da bi vremenom postale glavni satelit nekih desničarskih stranaka.
"Ono što je na početku bilo zapravo jedna voluntaristička akcija štampanja tih biltena na štampaču i umnožavanje na fotokopir mašini, to je za samo tri ili četiri godine došlo do tačke velike ekspanzije kada su oni prepoznati od nekih stranaka na vlasti, kada su počeli da dobijaju novac iz budžeta i od Crkve, dakle to je onaj deo koji mi ne možemo da vidimo. Dveri su dobile savršenu logistiku tokom 2.000-tih godina, kada su ministri i obrazovanja i kulture i vera prepoznavali u tom mladom pokretu nešto što će imati budućnost. Ja sam u tom periodu bio na fakultetu i meni je sve to izgledalo smešno, ali postoji taj trenutak kada nešto što deluje potpuno marginalno u jednom trenutku doživi institucionalizaciju", ističe Saša Ilić.
Na priču o Dverima nadovezao se i Zlatko Paković koji je podsetimo da je ovaj pokret doživeo ekspanziju tokom osmogodišnje vladavine Demokratske stranke.
"Za to vreme su se Dveri konstituisale i počele da govore ovo što govore. Ako pogledate šta je zapravo činila Demokratska stranka sa Borisom Tadićem, onda vidite da to nije daleko od ideologije Dveri. Upravo u toj građanskoj inteligenciji se zapatila ideologija koja svoje nesvesno ima u Dverima. Kada kažem građanska inteligencija, mislim na pisce koji dobijaju nagrade, otvaraju skupove... Oni, dakle, nesvesno, ili iz nekog svog komformizma, zapravo podržavaju sve ovo, čitavo to 'bitovanje', jer nikad nisu svoju publiku uputili na ono što je suština ljudske egzistencije, a to je slobodan čin. To je jedina moguća identifikacija, a ne tako što ću preslikavati svoje pretke", kaže Paković.
Lepi Srednji vek i ružne devedesete
O odnosu države prema kulturi dovoljno govori to što su državne institucije, u trenutku kada Vlada Srbije izdvaja tri miliona evra za proslavu jubileja Milanskog edikta, istovremeno propustile da ispune osnovne obaveze prema ustanovama kulture, kaže Saša Ilić.
"Jedna od tih stvari je otkup za knjige.Otkup za knjige reda veličine 89 miliona dinara godišnje koliko je iznosio 2011. godine i od tada se nije dogodio. Izgovor je bio da država nema para. Ukoliko nema para, onda bi bilo logično da nema para ni za ovo. Onda se pitamo zbog čega je proslava Milanskog edikta toliko važna, važnija i od rekonstrukcije nesrećnog Narodnog muzeja, Muzeja savremene umetnosti i svega ostalog?", zapitao se Ilić.
Problem je, prema mišljenju Dejana Ilića,u tome što takozvana građanska opcija do danas nije bila u stanju da ponudi suvisao kulturni model koji će biti alternativa nacionalističkom obrascu. Prosečan građanin Srbije, pojašnjava urednik u Fabrici knjiga, živi u egzistencijalnoj neizvesnosti sadašnjice i vuče traumu zbog počinjenih ratnih zločina iz devedesetih sa kojima se nije suočio, pa je beg u nacionalne mitove recept koji još uvek funkcioniše.
"Šta je naša pogodba? Šta je naša ponuda građanima? Je l' možemo da im garantujemo da će živeti dobro? Ne, mi im zapravo kažemo - nećete sigurno živeti dobro. On kaže, skloni se, neću da pričam s tobom. To mi radimo! On kaže, vidi što sam bio lep u Srednjem veku, a mi kažemo - ne, bre, pogledaj se, vidi kako si bio ružan u devedesetima. On kaže, ja hoću da budem lep, neću da budem ružan. Kako mi njih da uverimo da treba da prihvate tu istinu koju mi kao nekakvi misionari širimo po ovom društvu? E, to treba da se zapitamo. Kad počnemo to da se pitamo, onda će naša poruka postati malkice jača", zaključio je Dejan Ilić.
Kultura predstavlja sredstvo za izgradnju identiteta jedne zajednice, ali problem je kada taj identitet postaje ekskluzivan i namenjen samo jednoj grupi u kolektivu, poručio je Dejan Ilić. On je podsetio da na neke tačke nacionalističkog kulturnog modela iz osamdesetih godina prošlog veka, na osnovu kojeg su tokom devedesetih srpske jedinice činile zločine u Bosni, Hrvatskoj ili na Kosovu.
"Nabijanje na kolac je takođe topos koji je osamdestih postao dominantan. Reč je opet o dželatu i žrtvi. Žrtva smo ponovo mi, ti neki Srbi koji se tako prepoznaju, a dželat je opet taj bliski drugi. to su, je li , muslimani koje možemo prepoznati kao Albance, Bošnjake, svejedno je. Umesto da odbacimo te narative, umesto da ih prokažemo i pokažemo šta oni zapravo sadrže, ne zato što su neistiniti (a, jesu i to), nego zato što na osnovui njih ne možemo uređivati odnose unutar grupe i odnose sa onima koji su izvan te grupe koju smatramo našom, mi ih institucionalizujemo i uvodimo u školske programe. Sad kad pogledate udžbenike iz istorije, geografije, iz srpskog jezika i književnosti, vi vidite da sve to što je služilo kao nekakav govor u polju politike da se opravdaju ratovi i zločini, sada postaje institucionalno znanje i ono što bih ja nazvao institucionalnom kulturom", ističe Ilić.
Šta se dešava kada se u izgradnju kulturnog modela jednog društva uključi ekstremna desnica? Moderatorka tribine Irena Javorski je kao primer toga pročitala odlomak iz govora Vladana Glišića, pripadnika ekstremnog desničarskog pokreta Dveri Srpske, koji je nedavno na jednom skupu između ostalog poručio da je kulturni rat borba za identitet naroda:
"Časopis 'Dveri srpske' je deset godina radio na kulturološkom preporodu srpskog naroda, na podsećanje da mi imamo sa čim da izađemo pred svoju istoriju. Da imamo sa čime da pogledamo svet u lice i da se ne nađemo u prilici da budemo neko ko bi se postideo svoje kulture, istorije i vega onoga što čini ovaj narod. I sada, kaže on, našli smo malo zatišja i odlučili smo da ponovo pokažemo da je kulturnni rat borba za identitet."
Koliko su ovakve izjave ozbljine i treba li im davati na važnosti? Saša Ilić, koji dugo prati rad ovog pokreta, smatra da ga ne treba zanemarivati i podseća da su Dveri počele svoj rad kao mala grupa na beogradskom Filološkom fakultetu, da bi vremenom postale glavni satelit nekih desničarskih stranaka.
"Ono što je na početku bilo zapravo jedna voluntaristička akcija štampanja tih biltena na štampaču i umnožavanje na fotokopir mašini, to je za samo tri ili četiri godine došlo do tačke velike ekspanzije kada su oni prepoznati od nekih stranaka na vlasti, kada su počeli da dobijaju novac iz budžeta i od Crkve, dakle to je onaj deo koji mi ne možemo da vidimo. Dveri su dobile savršenu logistiku tokom 2.000-tih godina, kada su ministri i obrazovanja i kulture i vera prepoznavali u tom mladom pokretu nešto što će imati budućnost. Ja sam u tom periodu bio na fakultetu i meni je sve to izgledalo smešno, ali postoji taj trenutak kada nešto što deluje potpuno marginalno u jednom trenutku doživi institucionalizaciju", ističe Saša Ilić.
Na priču o Dverima nadovezao se i Zlatko Paković koji je podsetimo da je ovaj pokret doživeo ekspanziju tokom osmogodišnje vladavine Demokratske stranke.
"Za to vreme su se Dveri konstituisale i počele da govore ovo što govore. Ako pogledate šta je zapravo činila Demokratska stranka sa Borisom Tadićem, onda vidite da to nije daleko od ideologije Dveri. Upravo u toj građanskoj inteligenciji se zapatila ideologija koja svoje nesvesno ima u Dverima. Kada kažem građanska inteligencija, mislim na pisce koji dobijaju nagrade, otvaraju skupove... Oni, dakle, nesvesno, ili iz nekog svog komformizma, zapravo podržavaju sve ovo, čitavo to 'bitovanje', jer nikad nisu svoju publiku uputili na ono što je suština ljudske egzistencije, a to je slobodan čin. To je jedina moguća identifikacija, a ne tako što ću preslikavati svoje pretke", kaže Paković.
Lepi Srednji vek i ružne devedesete
O odnosu države prema kulturi dovoljno govori to što su državne institucije, u trenutku kada Vlada Srbije izdvaja tri miliona evra za proslavu jubileja Milanskog edikta, istovremeno propustile da ispune osnovne obaveze prema ustanovama kulture, kaže Saša Ilić.
"Jedna od tih stvari je otkup za knjige.Otkup za knjige reda veličine 89 miliona dinara godišnje koliko je iznosio 2011. godine i od tada se nije dogodio. Izgovor je bio da država nema para. Ukoliko nema para, onda bi bilo logično da nema para ni za ovo. Onda se pitamo zbog čega je proslava Milanskog edikta toliko važna, važnija i od rekonstrukcije nesrećnog Narodnog muzeja, Muzeja savremene umetnosti i svega ostalog?", zapitao se Ilić.
Problem je, prema mišljenju Dejana Ilića,u tome što takozvana građanska opcija do danas nije bila u stanju da ponudi suvisao kulturni model koji će biti alternativa nacionalističkom obrascu. Prosečan građanin Srbije, pojašnjava urednik u Fabrici knjiga, živi u egzistencijalnoj neizvesnosti sadašnjice i vuče traumu zbog počinjenih ratnih zločina iz devedesetih sa kojima se nije suočio, pa je beg u nacionalne mitove recept koji još uvek funkcioniše.
"Šta je naša pogodba? Šta je naša ponuda građanima? Je l' možemo da im garantujemo da će živeti dobro? Ne, mi im zapravo kažemo - nećete sigurno živeti dobro. On kaže, skloni se, neću da pričam s tobom. To mi radimo! On kaže, vidi što sam bio lep u Srednjem veku, a mi kažemo - ne, bre, pogledaj se, vidi kako si bio ružan u devedesetima. On kaže, ja hoću da budem lep, neću da budem ružan. Kako mi njih da uverimo da treba da prihvate tu istinu koju mi kao nekakvi misionari širimo po ovom društvu? E, to treba da se zapitamo. Kad počnemo to da se pitamo, onda će naša poruka postati malkice jača", zaključio je Dejan Ilić.
