Spasovdanska litija, kojoj je prema procenama organizatora prisustvovalo desetak hiljada ljudi, prošla je centralnim beogradskim ulicama, izazvala zastoj u saobraćaju koji – za razliku od drugih skupova u gradu, ili povišenih mera bezbednosti kao onih tokom posete američkog potpredsednika Bajdena – nije preterano smetao, čak ni ateistima:
“Ja nisam primetila, evo od jutros radim, funkcioniše sve sasvim dobro. Možda nisam upala u gužvu, ne znam.”
“Normalno sam stigla u školu.”
“Pa isto kao i svaki dan.”
“Lepo je da se nešto dešava.”
“Ove crkvene gužve ne smatram problemom. Trebalo bi svi da imamo opravdanje za to.”
“Ne znam, ja sam u drugom svetu.”
“Ja sam vernik i duboko poštujem vaznesenje Hristovo.”
“Poštujem, ali meni lično ne znači mnogo.”
“Beograd se nalazi u hrišćanskom duhu. Postoji to vaznesenje, vaskrs, koji će jednog dana i Beograd doživeti.”
Većina gradova u svetu imala je neku vrstu patrona, ali kako su se vremena menjala, te slave su se izmenile, a gradovi su prihvatali neke druge datume, tako da se ovaj, u religijskom smislu patron, povukao.
U ovom kontekstu, obeležavanje slave Beograda – Spasovdana – za analitičara religije Mirka Đorđevića, neka je vrsta “ religijsko-političkog pomodarstva”:
“Pariz ima zaštitnicu, svetu Genovevu, ali tog dana država i institucije nemaju nikakve veze s tim, a i u crkvi se to diskretno pominje, tek u službama. Međutim, kod nas je druga stvar. U novije vreme se obnavlja nešto što nije bila duga tradicija – to da gradovi imaju svoje patrone nije kod nas dugo postojalo. Tako da je sad, kad se obnavlja, to jedna vrsta religijsko-političkog pomodarstva, borba za poen.”
Beograd je za svoju slavu uzeo Spasovdan u spomen na 1403. godinu kada je despot Stefan Lazarević proglasio Beograd za prestonicu Srbije, a uvedena je odlukom Nedićeve vlade u vreme okupacije:
“Od tada je slavljeno, pa se to pomalo posle rata izobičajilo, a sad se obnavlja i zaista stoji u znaku vezivanja za neku tradiciju koje nije bilo dovoljno. U svakom slučaju, više je politički nego religijski čin.”
Proslava beogradske slave kod reditelja Kokana Mladenovića budi dvojake emocije, jer
kako kaže:
“Jako je tanka granica između estradnog i pravoslavnog, a ona je uspostavljena još u ono vreme divljanja nacionalizma za vreme Miloševića, gde se naša crkva više bavila politikom nego verom. A opet, s druge strane, uz sve to u šta se crkva izrodila možda upravo njoj dugujemo nacionalni identitet – to što smo uspeli da kao narod ostanemo na okupu i preživimo okupaciju, od Kosovskog boja do samostalne države.”
“Dovedeni smo u kontekst”, primećuje Mladenović, “da neke normalne i lepe stvari, koje su deo tradicije, posmatramo s negativnim predrasudama”, jer nas je – kako kaže – Srpska pravoslavna crkva, poslednjih godina, navikla na toliko negativnih stvari”:
“Uostalom, ako se jedan pedofil, vladika Pahomije, krije iza svoje crkvene odore i ne odgovara za sopstvena krivična dela, ako postoje mnoge nezakonite pravne radnje koje rade visokodostojnici crkve, ako se izbor novog patrijarha i sve što se zbiva u seni toga pretvara u rugobu naše skupštine, naše realne politike, onda sve to baca lošu senku na bilo koji događaj koji inicira strasti vezane za ljudske praznike. A opet kažem, ako se van tog konteksta posmatra, to jeste jedan lep praznik, lep povod za slavlje jednog toliko velikog i ozbiljnog grada kakav je Beograd, koji može da ima i najrazličitije moguće manifestacije.”
“Normalno sam stigla u školu.”
“Pa isto kao i svaki dan.”
“Lepo je da se nešto dešava.”
“Ove crkvene gužve ne smatram problemom. Trebalo bi svi da imamo opravdanje za to.”
“Ne znam, ja sam u drugom svetu.”
“Ja sam vernik i duboko poštujem vaznesenje Hristovo.”
“Poštujem, ali meni lično ne znači mnogo.”
“Beograd se nalazi u hrišćanskom duhu. Postoji to vaznesenje, vaskrs, koji će jednog dana i Beograd doživeti.”
Većina gradova u svetu imala je neku vrstu patrona, ali kako su se vremena menjala, te slave su se izmenile, a gradovi su prihvatali neke druge datume, tako da se ovaj, u religijskom smislu patron, povukao.
U ovom kontekstu, obeležavanje slave Beograda – Spasovdana – za analitičara religije Mirka Đorđevića, neka je vrsta “ religijsko-političkog pomodarstva”:
Beograd je za svoju slavu uzeo Spasovdan u spomen na 1403. godinu kada je despot Stefan Lazarević proglasio Beograd za prestonicu Srbije, a uvedena je odlukom Nedićeve vlade u vreme okupacije:
“Od tada je slavljeno, pa se to pomalo posle rata izobičajilo, a sad se obnavlja i zaista stoji u znaku vezivanja za neku tradiciju koje nije bilo dovoljno. U svakom slučaju, više je politički nego religijski čin.”
Proslava beogradske slave kod reditelja Kokana Mladenovića budi dvojake emocije, jer
“Jako je tanka granica između estradnog i pravoslavnog, a ona je uspostavljena još u ono vreme divljanja nacionalizma za vreme Miloševića, gde se naša crkva više bavila politikom nego verom. A opet, s druge strane, uz sve to u šta se crkva izrodila možda upravo njoj dugujemo nacionalni identitet – to što smo uspeli da kao narod ostanemo na okupu i preživimo okupaciju, od Kosovskog boja do samostalne države.”
“Dovedeni smo u kontekst”, primećuje Mladenović, “da neke normalne i lepe stvari, koje su deo tradicije, posmatramo s negativnim predrasudama”, jer nas je – kako kaže – Srpska pravoslavna crkva, poslednjih godina, navikla na toliko negativnih stvari”:
“Uostalom, ako se jedan pedofil, vladika Pahomije, krije iza svoje crkvene odore i ne odgovara za sopstvena krivična dela, ako postoje mnoge nezakonite pravne radnje koje rade visokodostojnici crkve, ako se izbor novog patrijarha i sve što se zbiva u seni toga pretvara u rugobu naše skupštine, naše realne politike, onda sve to baca lošu senku na bilo koji događaj koji inicira strasti vezane za ljudske praznike. A opet kažem, ako se van tog konteksta posmatra, to jeste jedan lep praznik, lep povod za slavlje jednog toliko velikog i ozbiljnog grada kakav je Beograd, koji može da ima i najrazličitije moguće manifestacije.”
