Nemoguće je biti na demokratskom putu sa tajnim službama iz Miloševićevog režima, sa skrivenim zločinima, sa raznim dosijeima kojima se neko ucenjuje, smatra Verica Barać, predsednica Saveta Vlade Srbije za borbu protiv korupcije.
Barać: Vi sigurno znate da je pokrenut krivični postupak protiv Džajića i sada možete da vidite dva potpuno različita tretmana u ta dva postupka. Dragan Džajić je čovek koji nikada nije izvršio nijedno krivično delo, koji je nesporno jedna nacionalna legenda i koji je trebalo da bude basnoslovno bogat zahvaljujući jednoj blistavoj karijeri i blistavom talentu. E, kod njega je Tužilaštvo našlo da treba pokrenuti postupak za oduzimanje imovine i da postoji nesrazmera između te imovine i onoga što je legalno zaradio.
To pitanje se kod Ražnjatovićke uopšte ne postavlja. Zašto? U slučaju Džajića izgleda treba da se osnaži krivični postupak koji se protiv njega vodi, ali koji, čini se, ide veoma loše. Ja sam čak išla na jedno suđenje koje se vodi protiv Džajića i reći ću vam samo jednu rečenicu koja je mene, kao pravnika, dovela u stanje šoka. Džajićeva odbrana je tražila od sudije orignal dokumente, pošto postoji problem valjane originalne finansijske dokumentacije koja joj nije dostupna još od istražnog postupka, Advokat, dakle, kaže: „Gospodine sudija, molim vas, šta je sa originalnom dokumentacijom koja nedostaje a ipak je usvojena optužnica?” A sudija kaže lakonski: „Ne mogu kolega ništa da vam pomognem i mi smo u istoj situaciji. Tužilaštvo nam nije dostavilo originale dokumenata .” Pa, zaboga, kako je onda optužnica mogla da stupi na pravnu snagu. Ako se radi o novcu, ako se proveravaju novčani tokovi, Sud jedino može da prihvati originalnu dokumentaciju. To nam direkno govori o tome da Tužilaštvo ni u predmetu nije bilo nezavisno.
U drugom slučaju, kod Ražnjatovićke, vidite jedan potpuno drugačiji tretman. Onda razumete da je taj tretman zahvaljujući njenom mužu jer ako se otvori pitanje njene imovine i nesrazmera između imovine i prihoda, onda ćete doći do onog bolnog pitanja koje Srbija uopšte neće da otvori. A to je pitanje tajnih službi, pitanje zločina, pitanje zaštićenih zločinaca, pitanje njihove imovine. Naravno, pošto to pitanje nismo otvorili, nismo se nigde ni mrdnuli deset godina. Dakle, ako se to pitanje otvori, onda će se otvoriti pitanje Arkanove imovine, pa onda posredno i pitanje da li je tu bilo zločina i zašto oni nisu procesuirani.
Kada pročitate Zakon o oduzimanju imovine stečene krivičnim delom, kada znate da naša policija nije nikada depolitizovana, nikad reformisana, nikada lustrirana, da su naše tajne službe i njihovi zločini i dalje potpuno neotkrivena stvar, kako oni pre tako i oni posle 2000, onda vi u taj ambijent smeštate primenu mehanizma nagodbe, gde dajete ogromna ovlašćenja i policiji i tajnoj policiji, Tužilaštvu i tužiocima za koje znamo i kako sa biraju i kako napreduju u karijeri i kako se nagrađuju,odnosno, ostavljaju bez posla.
Vi imate ovde na desetine ljudi koji su kupovali tolika preduzeća. Sve ove tajkune iz Miloševićevog vremena. Postoji li srazmera između njihove imovine i njihovih legalnih prihoda? Iz kojih legalnih prihoda je nastala Arkanova imovina? I naravno, pošto je čitav postupak vođen po dogovoru, onda su napravili nešto što je za nju najmanje štetno. Očigledno da postoje ozbiljni razlozi zbog kojih mi nismo prešli onaj put koji su prešle sve postkomunističke zemlje, a to je da otvorimo sve dosije, da rasformiramo tajne službe i da konačno saznamo koliko ih ima. Da otvorimo priču o svim zločinima koji su nerešeni do danas. Sa istim rukopisom, sa istim načinom zataškavanja, bili su i zločini posle 2000. Da li je neko zaboravio ubistvo sudije Simeunovića, gardista, zaštićenog svedoka, očevica u ubistvu premijera, majora Gavrilovića, novinara? Mislim da to baca jedno potpuno drugačije svetlo na našu izvršnu vlast, odnosno, otvara pitanje njenih veza sa tim službama. Zašto oni nikada nisu postavili ta pitanja? Da li mi ovde, u stvari, imamo i mnogo ucenjenih političara koji zbog toga da bi sačuvali nešto iz svoje prošlosti ili načina finansiranja svoje stranke ne postavljaju nijedno ozbiljno pitanje u Srbiji?
Međutim, ako se ta pitanja ozbiljno ne otvore, Srbija neće nikada biti na demokratskom putu. Nemoguće je biti na tom putu sa tajnim službama iz Miloševićevog režima, sa skrivenim zločinima, sa raznim dosijeima kojima se neko ucenjuje. Ovo sve što se radi poslednjih godina, to je samo šminkanje Miloševićeog režima. Pogledajte samo kako se svi zakoni donose po hitnom tajnom postupku, kako ti zakoni postaju opasnost za elementarana građanska, svojinska i druga prava. Pročitajte, recimo, ovaj Zakon o oduzimanju imovine. Tu jedinica policije može da pokrene postupak po službenoj dužnosti a da nema nikakav inicijalni akt Tužilaštva. Zašto se to donosi? Kako to funkcioniše u našem sistemu? Kako funkcionišu ovi zakoni koje ministar Oliver Dulić predlaže, a koji su omogućili konverziju prava korišćenja u vlasništvo nad zemljištem onima koji su do sada samo kršili zakon?
U Srbiji nema opozicije
Barać: Kako da ne. Pisali smo premijera i to više puta, pa smo podneli i predlog Ustavnom sudu da ta uredba o konverziji nije ustavna. Međutim, vi znate da je to ostalo bez ikakvog odjeka. Zato što u Srbiji postoji ta sprega vlasti i krupnog biznisa. Zbog načina na koji su formirane sve stranke, dakle,zbog njihovih korena u tajnim policijama, zbog činjenice da se sve partije – i vladajuće i one van vlasti - finansiraju iz istih tajkunskih novčanika, imamo još jedan fenomen, a to je da u Srbiji uopšte i nema opozicije. Očigledno je, dakle, da one svi zajedno funkcionišu tako da imaju iste centre moći od kojih zavise.
Zato je moguće da vi sve te zakone hitno donesete. A Dulićev zakon je samo nastavak procesa koji je odavno započet, procesa svojinske transformacije, čiji je cilj da jedna grupa privilegovanih ljudi pod vrlo povoljnim uslovima, najveće i najbolje komade skupog zemljišta dobije besplatno i da se ona sutra pojavi kao prodavac prema strancima iz Evrope.
Oliver Dulić, foto: Vesna Anđić
Barać: Upravo tako. Pošto je u privatizaciji nemilice prodavana nacionalizovana imovina ispod svake tržišne vrednosti, sledeći korak je da se to uradi sa zemljištem. I tu postoje dve grupe ozbiljnih problema. Jedno je građevinsko zemljište koje su određeni i privilegovani pojedinci dobili pre desetak i više godina radi izgradnje u određenom roku. Oni nisu platili zemljište, eventualno su platili samo naknadu za uređenje zemljišta.
Barać: Nisu ništa izgradili, ali oni znaju da im ono neće biti oduzeto iako su svi rokovi za izgradnju prošli. Njima država, dakle, nije oduzela zemljište iako je prošlo deset, a ne samo tri godine, što je bio rok da na njemu nešto izgrade. I upravo smo u Savetu jedan takav slučaj razmatrali. Slučaj Miškovićeve firme „Delreal”, ili ne znam već kako se zove, neke fantomske firme iza koje stoji. Naravno nije lako utvrditi da je on, jer su sve sa tih rajskih ostrva.
15 hektara zemljišta na Novom Beogradu prvo je dobila Miškovićeva firma, pa onda neka kćerka firma, tako da je imala obavezu da u određenom roku to zemljište privede nameni i izgradi. Prošle su sve godine, prošlo je deset godina, oni nisu ni započeli izgradnju objekata jer nisu ni imali nameru, a onda je donet Dulićev zakon 2009. godine i svim tim korisnicima zemljišta - koji su prema ugovoru i zakonu prestali da budu korisnici jer zemljište nisu priveli nameni - data je mogućnost da to zemljište konvertuju u privatnu svojinu, ali navodno tako što će platiti tržišnu vrednost. Dulić je išao u posebne kampanje da obmane sve koje može da obmane, da kaže da je to jedno konačno pravično rešenje jer će oni svi platiti tržišnu vrednost.
E, kad pogledate ovo rešenje o konverziji, onda vidite da je sve namešteno tako da oni ne plate ništa. U konkretnom slučaju Miškovićevih 15 hektara na Novom Beogradu to je urađeno na sledeći način: utvrđena je osam puta manja tržišna vrednost zemljišta nego što je utvrdila Poreska uprava. Da se ne vide odviše sve te prevarne radnje, oni su angažovali i veštaka. U Izveštaju je i pitanje veštaku o razlici izmedju poreske i njegove procene – on je zemljište procenio na 5.000 dinara po metru kvadratnom a poreska uprava 39.000 za obližnje parcele kad je naplaćivala porez, što je osam puta više. Na pomenuto pitanje veštak je rekao sledeće: „Pa, jeste, te parcele su blizu, ali ovo zemljište je uz autoput pa nije atraktivno i niko za to zemljište nije zainteresovan.” Zamislite to! To je jedno od zemljišta koje je država pre pet-šest godina trebalo da oduzme zato što u zakonom predviđenom roku nije privedeno nameni, da ga dà na konkurs i kako bi za njega, na primer, neka IKEA mogla da konkuriše i da ga pod normalinim i transparentnim uslovima dobije.
Drugi problem kod ovih konverzija jeste šta se priznaje u troškove pribavljana zemljišta. To je novac koji ste dali za zemljište, no kako se za ovo zemljište nije davala nikakva naknada, u vlasti su se setili šta će da tajkunima priznaju. U ovom slučaju neizgrađenog zemljišta, priznali su troškove koji su, razume se, potpuno izmišljeni: jedna offshore firma kupovala je drugu offshore firmu, koja je bila korisnik, i kroz nekoliko takvih transakcija koje se, dakle, nisu sprovodile realno jer nema dokaza o uplati, nema dokaza o plaćenom porezu na promet, nego samo ugovori o tim offshore transformacijama koje su potpuno virtualne, da bi na kraju ta offshore firma koja je navodno kupila onu tamo prethodnu treću ili četvrtu, to platila toliko da je to sad više od tržišne cene zemljišta. Pa bi, tako, u Miškovićevom slučaju on od države mogao da traži i razliku.
Zarobljena država
Barać: Hoćemo, kako da ne. Drugi slučaj konverzije na ovaj prevarni način, jeste konvertovanje zemljišta koje je dobijeno na korišćenje krz kupovinu preduzeća u privatizaciji. Dulićev zakon je omogućio da to zemljište konvertujete u privatnu svojinu, tako da se u troškove pribavljanja zemljišta, uz objekte u privatizaciji, od troškova za zemljište oduzme ukupna cena kapitala preduzeća.
To su najpre predvideli pre godinu dana Uredbom zbog koje smo mi pisali Ustavnom sudu, a onda nam je na jednom sastanku Dulić rekao: „Pa šta vam je tu problem što je Uredba neustavna? Ako vam to smeta mi ćemo to iz Uredbe premestiti u zakon.” I u izmenama zakona koje su usvojili krajem marta meseca, uredba o tome da se u trošove pribavljanja zemljišta priznaje cena za kapital preduzeća je sada deo Zakona o prostornom planiranju. Mislim da je sve nezakonito i neustavno, ali je pitanje šta se ovde može raditi.
Barać: Kada je Beko u pitanju, Vlada ne samo da je nama poslala pismo, nego nam je na neki način i naložila da mu odgovorimo. Odgovor smo napisali premijeru, a ne Beku. To je sigurno bila prepiska između Cvetkovića i Beka jer zašto bi Vlada od nas tražila da mi odgovorimo na nešto što je njegov zahtev prema Vladi.
Cilj nam je bio i još uvek jeste, da upozorimo Vladu na posledice korupcije u kojoj Beko vrlo često učestvuje, a na koje Vlada nikada nije reagovala. Svojim nečinjenjem omogućila je nanošenje ogromne štete državnom i interesu građana ove zemlje. Uzgred budi pomenuto, Beko je protiv nas podneo na desetine tužbi po kojima Sud naprasno postaje efikasan i veoma brzo postupa.
Barać: Kada Beko podnese tužbu protiv mene ili protiv Saveta, to se za dva-tri meseca procesira i počinje postupak. Kada se podnese krivična prijava protiv Beka ili kog drugog zaštićenog tajkuna, bilo da su podnosioci mali akcionari ili bilo ko drugi, tu se godinama uopšte ne preduzme nijedan jedini procesni korak.
Barać: Jeste. Kao organizator te kriminalne grupe.
Barać: Ne. Naš član Saveta, advokat, krivičar, svakog meseca svrati u Tužilaštvo da vidi da li ima nekih pomaka.
Zamislite, mi smo tek nedavno od Tužilaštva dobili odgovor na krivičnu tužbu za kiparske pare podnetu pre pet godina! Uz tu tužbu smo poslali obimnu i vrlo solidnu dokumentaciju. Osim toga to, setićete se da je istražitelj Haškog tribunala to već bio solidno detektovao i rekao vrlo jasno da se ti tragovi novca mogu jasno povezati i da se može postaviti zahtev Kipru za vraćanje tog novca. Tužilaštvo nam je, međutim, odgovorilo posle pet godina da je sve još uvek u fazi pretkrivičnog postupka. I tu dolazimo do velikog paradoksa. Tužilaštvo se navodno opredeljuje da se istražuju pare oko fudbala a ne opredeljuje se svih ovih deset godina da se istražuju pare iznete iz ove države, iz budžeta, iz banaka, iz penzijskog fonda.
Barać: To govori o zarobljenoj državi, o zarobljenim institucijama.
Potpuni kolaps
Barać: Ona nikada nije ni postavila zahtev. Ne ova, nego ni jedna. Banka na Kipru, banka koju je osnovala Beogradska banka, COBU banka, ta banka treba da ide u stečaj. Ako je ona, kao što jeste, deo Beogradske banke, onda bi trebalo da se postavi pitanje skupljanja dokumentacije, otvaranja stečaja, imovine koju ima ta banka. Kako je moguće i – što je važnije – zašto je moguće da naša država, odnosno, naša Vlada nije zainteresovana za državne pare?
Mlađan Dinkić u skupštini Srbije, mart 2011.Barać: Tragovi novca se vrlo lako otkrivaju. Ako je Haški tribunal za svoje potrebe mogao to da istraži, zašto država nije mogla za svoje? Kad je Dinkićevo odustajanje od tog posla u pitanju, mislim da se u njemu krije jedan od odgovora za kasniju uspešnu Dinkićevu karijeru. Možda tada nije saznao dovoljno, možda nije imao ekipu sa kojom bi to radio, ali se postavlja pitanje zašto se kasnije, kada je imao više vlasti i moći, nije za to interesovao – kad je postao ministar finansija, recimo?
Očigledno zato što je došao do tragova koji otktivaju sve ovo što se u Srbiji događa, što je shvatio da ćemo, ukoliko bude postavljao pitanja, doći to tajnih računa, do tajne policije, do zaštićenih ljudi, do ljudi kojima je omogućeno da tim parama kupuju Srbiju i učvršćuju svoju moć u Srbiji. Da je to otvorio, verovatno ne bi mogao da bude ni guverner, ni ministar. To je i sam, naravno, shvatio i odlučio da se prikloni toj jačoj strani. Odustao, dakle.
Naše vlasti su i inače odustale od svih obećanja iz 2000. godine. Svih. Oni su videli da je lagodnije sa tajkunima napraviti pakt jer oni očigledno imaju i moć i novac i tajne službe i mnoge druge poluge moći, pa su računali da je unosnije priključiti se njima nego ulaziti u mukotrpne i teške reforme, koje prete gubljenjem vlasti..
Barać: U toku sledeće nedelje. Prvo to, naravno, moramo da pošaljemo Vladi. To je jedan ozbiljan problem i ne tiče se samo „Večernjih novosti“, tiče se i štamparije „Borbe“, tiče se ukupne imovine, vrlo vredne na toj lokaciji, koja je odavno prepuštena Beku i glavnom uredniku „Novosti“ Manji Vukotiću. Čekali smo, ali Komisija za hartije od vrednosti je odbila da nam dostavi dokumentaciju, iako im je poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić rešenjem naložio da to učine. Zahvaljujući Komisiji za hartije od vrednosti, Beko drži 62 posto akcija “Novosti”već više od četiri godine. Kao što znate, on je to priznao još jesenas. Komisija za hartije od vrednosti, međutim, u toj stvari još uvek nije ništa preduzela.
Barać: Na kraju krajeva, ne mora ova Vlada ni da se zainteresuje – vlade se menjaju. Dobra korist bi, međutim, bila da razumemo zašto se Vlada ne interesuje.
Barać: Zar to nije ipak posredno dobar dokaz da Vlada ne želi borbu protiv korupcije? Savet radi jednu stvar koja mislim da mora svakako da koristi, a to je stvaranje javnosti oko tog problema, tako da ljudi razumeju gde je ključ problema i da shvate da se to mora menjati. Mislim da će, ipak, proći ovo vreme gde su političke stranke u stvari privatna preduzeća svojih šefova koji sve kupuju – glasove i sve drugo. Već se jasno vidi da uprkos svoj toj kupovini - rešenja nema. A i koncept koji su zamislili Danko Djunić, Mišković, Beko i ostali oko Ekonomskog instituta, da nam ponude ovaj vid privatizacije u kojoj caruje korupcija, doživeo je, što je ova kriza pokazala, potpuni ekomomski krah. Jer, šta se sad može kupiti u ovoj državi gde je sve već prodato, a gde se država besomučno zaduživala? Čak i ako kupe glasove šta će sa njima da rade? Oni nemaju rešenje niti za jedan problem ove države. Sve je u potpunom kolapsu. Taj isti način je doživeo krah krajem 90-ih godina. Jer isti ljudi su ustvari bili kreatori i te ekonomske Miloševićeve politike.
RSE: Ako se slažete, ja bih počela Vašim mišljenjem o nagodbi između Svetlane Ražnjatović i Tužilaštva.
Barać: Vi sigurno znate da je pokrenut krivični postupak protiv Džajića i sada možete da vidite dva potpuno različita tretmana u ta dva postupka. Dragan Džajić je čovek koji nikada nije izvršio nijedno krivično delo, koji je nesporno jedna nacionalna legenda i koji je trebalo da bude basnoslovno bogat zahvaljujući jednoj blistavoj karijeri i blistavom talentu. E, kod njega je Tužilaštvo našlo da treba pokrenuti postupak za oduzimanje imovine i da postoji nesrazmera između te imovine i onoga što je legalno zaradio.
To pitanje se kod Ražnjatovićke uopšte ne postavlja. Zašto? U slučaju Džajića izgleda treba da se osnaži krivični postupak koji se protiv njega vodi, ali koji, čini se, ide veoma loše. Ja sam čak išla na jedno suđenje koje se vodi protiv Džajića i reći ću vam samo jednu rečenicu koja je mene, kao pravnika, dovela u stanje šoka. Džajićeva odbrana je tražila od sudije orignal dokumente, pošto postoji problem valjane originalne finansijske dokumentacije koja joj nije dostupna još od istražnog postupka, Advokat, dakle, kaže: „Gospodine sudija, molim vas, šta je sa originalnom dokumentacijom koja nedostaje a ipak je usvojena optužnica?” A sudija kaže lakonski: „Ne mogu kolega ništa da vam pomognem i mi smo u istoj situaciji. Tužilaštvo nam nije dostavilo originale dokumenata .” Pa, zaboga, kako je onda optužnica mogla da stupi na pravnu snagu. Ako se radi o novcu, ako se proveravaju novčani tokovi, Sud jedino može da prihvati originalnu dokumentaciju. To nam direkno govori o tome da Tužilaštvo ni u predmetu nije bilo nezavisno.
U drugom slučaju, kod Ražnjatovićke, vidite jedan potpuno drugačiji tretman. Onda razumete da je taj tretman zahvaljujući njenom mužu jer ako se otvori pitanje njene imovine i nesrazmera između imovine i prihoda, onda ćete doći do onog bolnog pitanja koje Srbija uopšte neće da otvori. A to je pitanje tajnih službi, pitanje zločina, pitanje zaštićenih zločinaca, pitanje njihove imovine. Naravno, pošto to pitanje nismo otvorili, nismo se nigde ni mrdnuli deset godina. Dakle, ako se to pitanje otvori, onda će se otvoriti pitanje Arkanove imovine, pa onda posredno i pitanje da li je tu bilo zločina i zašto oni nisu procesuirani.
Kada pročitate Zakon o oduzimanju imovine stečene krivičnim delom, kada znate da naša policija nije nikada depolitizovana, nikad reformisana, nikada lustrirana, da su naše tajne službe i njihovi zločini i dalje potpuno neotkrivena stvar, kako oni pre tako i oni posle 2000, onda vi u taj ambijent smeštate primenu mehanizma nagodbe, gde dajete ogromna ovlašćenja i policiji i tajnoj policiji, Tužilaštvu i tužiocima za koje znamo i kako sa biraju i kako napreduju u karijeri i kako se nagrađuju,odnosno, ostavljaju bez posla.
Da li mi ovde, u stvari, imamo i mnogo ucenjenih političara koji zbog toga da bi sačuvali nešto iz svoje prošlosti ili načina finansiranja svoje stranke ne postavljaju nijedno ozbiljno pitanje u Srbiji?
Vi imate ovde na desetine ljudi koji su kupovali tolika preduzeća. Sve ove tajkune iz Miloševićevog vremena. Postoji li srazmera između njihove imovine i njihovih legalnih prihoda? Iz kojih legalnih prihoda je nastala Arkanova imovina? I naravno, pošto je čitav postupak vođen po dogovoru, onda su napravili nešto što je za nju najmanje štetno. Očigledno da postoje ozbiljni razlozi zbog kojih mi nismo prešli onaj put koji su prešle sve postkomunističke zemlje, a to je da otvorimo sve dosije, da rasformiramo tajne službe i da konačno saznamo koliko ih ima. Da otvorimo priču o svim zločinima koji su nerešeni do danas. Sa istim rukopisom, sa istim načinom zataškavanja, bili su i zločini posle 2000. Da li je neko zaboravio ubistvo sudije Simeunovića, gardista, zaštićenog svedoka, očevica u ubistvu premijera, majora Gavrilovića, novinara? Mislim da to baca jedno potpuno drugačije svetlo na našu izvršnu vlast, odnosno, otvara pitanje njenih veza sa tim službama. Zašto oni nikada nisu postavili ta pitanja? Da li mi ovde, u stvari, imamo i mnogo ucenjenih političara koji zbog toga da bi sačuvali nešto iz svoje prošlosti ili načina finansiranja svoje stranke ne postavljaju nijedno ozbiljno pitanje u Srbiji?
Međutim, ako se ta pitanja ozbiljno ne otvore, Srbija neće nikada biti na demokratskom putu. Nemoguće je biti na tom putu sa tajnim službama iz Miloševićevog režima, sa skrivenim zločinima, sa raznim dosijeima kojima se neko ucenjuje. Ovo sve što se radi poslednjih godina, to je samo šminkanje Miloševićeog režima. Pogledajte samo kako se svi zakoni donose po hitnom tajnom postupku, kako ti zakoni postaju opasnost za elementarana građanska, svojinska i druga prava. Pročitajte, recimo, ovaj Zakon o oduzimanju imovine. Tu jedinica policije može da pokrene postupak po službenoj dužnosti a da nema nikakav inicijalni akt Tužilaštva. Zašto se to donosi? Kako to funkcioniše u našem sistemu? Kako funkcionišu ovi zakoni koje ministar Oliver Dulić predlaže, a koji su omogućili konverziju prava korišćenja u vlasništvo nad zemljištem onima koji su do sada samo kršili zakon?
U Srbiji nema opozicije
RSE: Kako je to moglo nekažnjeno da prođe? Da li ste upozorili na taj zakon?
Barać: Kako da ne. Pisali smo premijera i to više puta, pa smo podneli i predlog Ustavnom sudu da ta uredba o konverziji nije ustavna. Međutim, vi znate da je to ostalo bez ikakvog odjeka. Zato što u Srbiji postoji ta sprega vlasti i krupnog biznisa. Zbog načina na koji su formirane sve stranke, dakle,zbog njihovih korena u tajnim policijama, zbog činjenice da se sve partije – i vladajuće i one van vlasti - finansiraju iz istih tajkunskih novčanika, imamo još jedan fenomen, a to je da u Srbiji uopšte i nema opozicije. Očigledno je, dakle, da one svi zajedno funkcionišu tako da imaju iste centre moći od kojih zavise.
Zato je moguće da vi sve te zakone hitno donesete. A Dulićev zakon je samo nastavak procesa koji je odavno započet, procesa svojinske transformacije, čiji je cilj da jedna grupa privilegovanih ljudi pod vrlo povoljnim uslovima, najveće i najbolje komade skupog zemljišta dobije besplatno i da se ona sutra pojavi kao prodavac prema strancima iz Evrope.
RSE: Vlast kaže da najveći deo restitucije neće biti moguće izvršiti u naturi, iako to nije tačno, iako se najveći deo oduzetog zemljišta može vratiti u natralnom obliku. Zašto laže? Da bi tajkuni gotovo besplatno pravo korišćenja pretvorili u vlasništvo tog zemljišta, a da onda građani Srbije iz svojih džepova krvavo plaćaju restituciju?
Barać: Upravo tako. Pošto je u privatizaciji nemilice prodavana nacionalizovana imovina ispod svake tržišne vrednosti, sledeći korak je da se to uradi sa zemljištem. I tu postoje dve grupe ozbiljnih problema. Jedno je građevinsko zemljište koje su određeni i privilegovani pojedinci dobili pre desetak i više godina radi izgradnje u određenom roku. Oni nisu platili zemljište, eventualno su platili samo naknadu za uređenje zemljišta.
RSE: Ali nisu ništa izgradili?
Barać: Nisu ništa izgradili, ali oni znaju da im ono neće biti oduzeto iako su svi rokovi za izgradnju prošli. Njima država, dakle, nije oduzela zemljište iako je prošlo deset, a ne samo tri godine, što je bio rok da na njemu nešto izgrade. I upravo smo u Savetu jedan takav slučaj razmatrali. Slučaj Miškovićeve firme „Delreal”, ili ne znam već kako se zove, neke fantomske firme iza koje stoji. Naravno nije lako utvrditi da je on, jer su sve sa tih rajskih ostrva.
15 hektara zemljišta na Novom Beogradu prvo je dobila Miškovićeva firma, pa onda neka kćerka firma, tako da je imala obavezu da u određenom roku to zemljište privede nameni i izgradi. Prošle su sve godine, prošlo je deset godina, oni nisu ni započeli izgradnju objekata jer nisu ni imali nameru, a onda je donet Dulićev zakon 2009. godine i svim tim korisnicima zemljišta - koji su prema ugovoru i zakonu prestali da budu korisnici jer zemljište nisu priveli nameni - data je mogućnost da to zemljište konvertuju u privatnu svojinu, ali navodno tako što će platiti tržišnu vrednost. Dulić je išao u posebne kampanje da obmane sve koje može da obmane, da kaže da je to jedno konačno pravično rešenje jer će oni svi platiti tržišnu vrednost.
E, kad pogledate ovo rešenje o konverziji, onda vidite da je sve namešteno tako da oni ne plate ništa. U konkretnom slučaju Miškovićevih 15 hektara na Novom Beogradu to je urađeno na sledeći način: utvrđena je osam puta manja tržišna vrednost zemljišta nego što je utvrdila Poreska uprava. Da se ne vide odviše sve te prevarne radnje, oni su angažovali i veštaka. U Izveštaju je i pitanje veštaku o razlici izmedju poreske i njegove procene – on je zemljište procenio na 5.000 dinara po metru kvadratnom a poreska uprava 39.000 za obližnje parcele kad je naplaćivala porez, što je osam puta više. Na pomenuto pitanje veštak je rekao sledeće: „Pa, jeste, te parcele su blizu, ali ovo zemljište je uz autoput pa nije atraktivno i niko za to zemljište nije zainteresovan.” Zamislite to! To je jedno od zemljišta koje je država pre pet-šest godina trebalo da oduzme zato što u zakonom predviđenom roku nije privedeno nameni, da ga dà na konkurs i kako bi za njega, na primer, neka IKEA mogla da konkuriše i da ga pod normalinim i transparentnim uslovima dobije.
Drugi problem kod ovih konverzija jeste šta se priznaje u troškove pribavljana zemljišta. To je novac koji ste dali za zemljište, no kako se za ovo zemljište nije davala nikakva naknada, u vlasti su se setili šta će da tajkunima priznaju. U ovom slučaju neizgrađenog zemljišta, priznali su troškove koji su, razume se, potpuno izmišljeni: jedna offshore firma kupovala je drugu offshore firmu, koja je bila korisnik, i kroz nekoliko takvih transakcija koje se, dakle, nisu sprovodile realno jer nema dokaza o uplati, nema dokaza o plaćenom porezu na promet, nego samo ugovori o tim offshore transformacijama koje su potpuno virtualne, da bi na kraju ta offshore firma koja je navodno kupila onu tamo prethodnu treću ili četvrtu, to platila toliko da je to sad više od tržišne cene zemljišta. Pa bi, tako, u Miškovićevom slučaju on od države mogao da traži i razliku.
Zarobljena država
RSE: Da li ćete za to podneti krivičnu prijavu?
Barać: Hoćemo, kako da ne. Drugi slučaj konverzije na ovaj prevarni način, jeste konvertovanje zemljišta koje je dobijeno na korišćenje krz kupovinu preduzeća u privatizaciji. Dulićev zakon je omogućio da to zemljište konvertujete u privatnu svojinu, tako da se u troškove pribavljanja zemljišta, uz objekte u privatizaciji, od troškova za zemljište oduzme ukupna cena kapitala preduzeća.
To su najpre predvideli pre godinu dana Uredbom zbog koje smo mi pisali Ustavnom sudu, a onda nam je na jednom sastanku Dulić rekao: „Pa šta vam je tu problem što je Uredba neustavna? Ako vam to smeta mi ćemo to iz Uredbe premestiti u zakon.” I u izmenama zakona koje su usvojili krajem marta meseca, uredba o tome da se u trošove pribavljanja zemljišta priznaje cena za kapital preduzeća je sada deo Zakona o prostornom planiranju. Mislim da je sve nezakonito i neustavno, ali je pitanje šta se ovde može raditi.
RSE: Biznismen Milan Beko žalio se nedavno premijeru Mirku Cvetkoviću da ugrožavate njegova ljudska i građanska prava. Po Bekovoj žalbi, vi ugrožavate čak njegovu i bezbednost njegove porodice. Prvi put Vam se premijer Cvetković, i to upravo povodom Bekove žalbe, obratio.
Barać: Kada je Beko u pitanju, Vlada ne samo da je nama poslala pismo, nego nam je na neki način i naložila da mu odgovorimo. Odgovor smo napisali premijeru, a ne Beku. To je sigurno bila prepiska između Cvetkovića i Beka jer zašto bi Vlada od nas tražila da mi odgovorimo na nešto što je njegov zahtev prema Vladi.
Cilj nam je bio i još uvek jeste, da upozorimo Vladu na posledice korupcije u kojoj Beko vrlo često učestvuje, a na koje Vlada nikada nije reagovala.
RSE: Kako je Sud postupao po tim tužbama?
Barać: Kada Beko podnese tužbu protiv mene ili protiv Saveta, to se za dva-tri meseca procesira i počinje postupak. Kada se podnese krivična prijava protiv Beka ili kog drugog zaštićenog tajkuna, bilo da su podnosioci mali akcionari ili bilo ko drugi, tu se godinama uopšte ne preduzme nijedan jedini procesni korak.
RSE: Pre godinu dana podneli ste krivičnu prijavu za preuzimanje “Luke Beograd“. Tu je Beko takođe u glavnoj roli.
Barać: Jeste. Kao organizator te kriminalne grupe.
RSE: Da li se nešto u Tužilaštvu dogodilo za ovih godinu dana?
Barać: Ne. Naš član Saveta, advokat, krivičar, svakog meseca svrati u Tužilaštvo da vidi da li ima nekih pomaka.
Zamislite, mi smo tek nedavno od Tužilaštva dobili odgovor na krivičnu tužbu za kiparske pare podnetu pre pet godina! Uz tu tužbu smo poslali obimnu i vrlo solidnu dokumentaciju. Osim toga to, setićete se da je istražitelj Haškog tribunala to već bio solidno detektovao i rekao vrlo jasno da se ti tragovi novca mogu jasno povezati i da se može postaviti zahtev Kipru za vraćanje tog novca. Tužilaštvo nam je, međutim, odgovorilo posle pet godina da je sve još uvek u fazi pretkrivičnog postupka. I tu dolazimo do velikog paradoksa. Tužilaštvo se navodno opredeljuje da se istražuju pare oko fudbala a ne opredeljuje se svih ovih deset godina da se istražuju pare iznete iz ove države, iz budžeta, iz banaka, iz penzijskog fonda.
RSE: Šta to vama sugeriše?
Barać: To govori o zarobljenoj državi, o zarobljenim institucijama.
Potpuni kolaps
RSE: To znači da ova vlast praktično nije ni htela da uđe u trag tog novca!?
Barać: Ona nikada nije ni postavila zahtev. Ne ova, nego ni jedna. Banka na Kipru, banka koju je osnovala Beogradska banka, COBU banka, ta banka treba da ide u stečaj. Ako je ona, kao što jeste, deo Beogradske banke, onda bi trebalo da se postavi pitanje skupljanja dokumentacije, otvaranja stečaja, imovine koju ima ta banka. Kako je moguće i – što je važnije – zašto je moguće da naša država, odnosno, naša Vlada nije zainteresovana za državne pare?
RSE: Mlađan Dinkić, tadašnji guverner centralne banke, kao što se svi sećamo, krenuo je na Kipar da traži taj opljačkani državni novac, da bi onda u jednom trenutku rekao da nije imao kapaciteta da ide dalje. Zašto nije mogao da ide dalje? Haški istražilac kaže da se to lako moglo istražiti, a sada je već i istraženo.
Očigledno zato što je došao do tragova koji otktivaju sve ovo što se u Srbiji događa, što je shvatio da ćemo, ukoliko bude postavljao pitanja, doći to tajnih računa, do tajne policije, do zaštićenih ljudi, do ljudi kojima je omogućeno da tim parama kupuju Srbiju i učvršćuju svoju moć u Srbiji. Da je to otvorio, verovatno ne bi mogao da bude ni guverner, ni ministar. To je i sam, naravno, shvatio i odlučio da se prikloni toj jačoj strani. Odustao, dakle.
Naše vlasti su i inače odustale od svih obećanja iz 2000. godine. Svih. Oni su videli da je lagodnije sa tajkunima napraviti pakt.
RSE: Vi ste nagovestili da ćete uskoro podneti krivičnu prijavu za privatizaciju “Večernjih novosti“ u kojoj takođe glavnu ulogu igra gospodin Beko. Kada ćete to učiniti?
Barać: U toku sledeće nedelje. Prvo to, naravno, moramo da pošaljemo Vladi. To je jedan ozbiljan problem i ne tiče se samo „Večernjih novosti“, tiče se i štamparije „Borbe“, tiče se ukupne imovine, vrlo vredne na toj lokaciji, koja je odavno prepuštena Beku i glavnom uredniku „Novosti“ Manji Vukotiću. Čekali smo, ali Komisija za hartije od vrednosti je odbila da nam dostavi dokumentaciju, iako im je poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić rešenjem naložio da to učine. Zahvaljujući Komisiji za hartije od vrednosti, Beko drži 62 posto akcija “Novosti”već više od četiri godine. Kao što znate, on je to priznao još jesenas. Komisija za hartije od vrednosti, međutim, u toj stvari još uvek nije ništa preduzela.
RSE: Ako se Vlada nikada nije osvrnula ni na jedno Vaše istraživanje skandaloznih slučajeva koruptivnih privatizacija, verujete li zaista da će Vlada ovaj put da se zainteresuje za slučaj „Luka Beograd” ili slučaj „Večernje novosti”.
Barać: Na kraju krajeva, ne mora ova Vlada ni da se zainteresuje – vlade se menjaju. Dobra korist bi, međutim, bila da razumemo zašto se Vlada ne interesuje.
RSE: Jest li Vladu nekada pitali zašto vas je formirala ako ne reaguje na rezultate vašeg rada?
Barać: Zar to nije ipak posredno dobar dokaz da Vlada ne želi borbu protiv korupcije? Savet radi jednu stvar koja mislim da mora svakako da koristi, a to je stvaranje javnosti oko tog problema, tako da ljudi razumeju gde je ključ problema i da shvate da se to mora menjati. Mislim da će, ipak, proći ovo vreme gde su političke stranke u stvari privatna preduzeća svojih šefova koji sve kupuju – glasove i sve drugo. Već se jasno vidi da uprkos svoj toj kupovini - rešenja nema. A i koncept koji su zamislili Danko Djunić, Mišković, Beko i ostali oko Ekonomskog instituta, da nam ponude ovaj vid privatizacije u kojoj caruje korupcija, doživeo je, što je ova kriza pokazala, potpuni ekomomski krah. Jer, šta se sad može kupiti u ovoj državi gde je sve već prodato, a gde se država besomučno zaduživala? Čak i ako kupe glasove šta će sa njima da rade? Oni nemaju rešenje niti za jedan problem ove države. Sve je u potpunom kolapsu. Taj isti način je doživeo krah krajem 90-ih godina. Jer isti ljudi su ustvari bili kreatori i te ekonomske Miloševićeve politike.
