Izbeglički putevi na Balkanu su se kroz burnu istoriju ovdašnjih naroda, ispunjenu ratovima i bežanijama, često poklapali i ukrštali, a najnoviji primer za to je egzodus izbeglica sa bliskog istoka koje se iz Makedonije, kod Preševa, svakodnevno slivaju u Srbiju.
Oni sa sobom, pored malog prtljaga u rančevima i putnim torbama, nose tužne uspomene sa dugotrajnog izbegličkog putovanja, koje lokalno stanovništvo podsećaju na dramatične dane iz nedavne prošlosti kada su i sami preživeli izbegličke traume.
Agon Ajeti iz Preševa bio je još dečak kada je zbog rata morao u izbeglištvo. U svoj rodni grad vratio se istim putm kojim danas iz Makedonije prema Srbiji i dalje ka Zapadnoj Evropi, teku nepregledne reke izbeglica iz Avganistana, Sirije i Iraka.
"Ja sam bio izbeglica pre 16 godina, kada sam izbegao u Makedoniju. Zanimljivo je da sam se iz izbeglištva vratio kući istim putem, kojim danas dozlaze izbeglice sa bliskog Istoka, i iz Makedonije prelaze u Srbiju. Iz Lojana u Makedoniji pešačio sam istim putem do Miratovca, a potom i do Preševa. Razlika je u tome što sam se ja radostan vraćao svojoj kući, a oni tim putem uplašeni beže u neizvesnost iz svojih domova i zemalja u kojima se vode dugotrajni krvavi ratovi, težeći ka Zapadnoj Evropi", priča Ajeti.
Prema rečima Abdulaha Smailija iz Preševa, koji pomaže izbeglicama i često razgovara sa njima, oni su uglavnom dobro obavešteni o ratovima i strahotama vođenim na prostoru bivše Jugoslavije. Zbog toga su pomalo i iznenađeni gostoprimstvom na koje nailaze u Srbiji, i željom naroda i državnih organa da im pomognu.
"Kažu nam da smo nedavno mi bili u strašnaoj situaciji u kojoj se sada oni nalaze. Kažu da im je u Preševu dobro jer ih niko ne zlostavlja i ne tuče, a tamo u Lojanu su ih tukli, oduzimali pare i od žena otimali nakit. Imali su mnogo problema na teritoriji Makedonije. Za nas kažu da smo gostoprimljivi i spremni da pomognemo", ističe Smaili.
I Ajeti navodi da im se izbeglice sa istoka četo poveravaju o svojim stradanjima tokom putovanja, ali i o velikim patnjama ljudi u njihovim zemljama koji su ostali u razrušenim domovima.
"Često pričamo sa njima i oni nam govore o strahotama koje su preživeli u svojim zemljama, kao i na putu do Preševa. Pokazuju nam i fotografije svojih porodica iz vremena kada su srećno živeli. Sada dolaze iz država u kojima se vode prljavi ratovi, a preživeli su i veoma teško putovanje, na kome su doživljavali razlaičite oblike torture i pljačke. Oni imaju tramatične izbegličke priče koje su bolne za nas jer smo i mi pre manje od dve decenije bili u sliačnom položaju", kaže Ajeti.
Naš sagovornik koji vodi Kancelariju za mlade u Preševu, kaže da zbog svega toga termin pomoći izbeglicama ima mnogo šire značenje od obezbeđivanja osnovnih potba za život, dodajući da su im, pored toga, potrebni topla ljudska reč i osmeh.
"Ne predstavlja pomoć samo podela hrane i vode i pružanje medicinske nege. Njima je potrebno i više od toga. Treba im neko ko će da ih sasluša, da im kaže neku lepu reč, osmehne se i pruži bar malo utehe i nade", zaključuje Ajeti.