RSE: Gospodine Baletiću, nakon 15 godina zatišja u crnogorskoj kinematografjii urađena su tri filma iza kojih stoje mlađi autori što je u javnosti protumačeno kao dobar znak. Na tome je, međutim, sve ostalo. Zašto?
BALETIĆ: Duga je sad to priča, a inače ono uporište ima u jednom starom običaju koji se odomaćio u Crnoj Gori, a to je da se napravi početni napor, da se pokrene, pokrenuta je kinematografija posle toliko godina institucijom konkursa koji, doduše, raspolaže prilično malim finansijskim sredstvima, ali ipak je taj konkurs pokrenuo kinematografski krug, međutim, posle toga je došlo do jednog zatišja. Na prvom konkursu je zapravo bila negde oko dvesta, dvesta i nešto hiljada eura, a onda se s godinama smanjivala suma da bi ove godine bila jedva sto hiljada eura, a tih sto hiljada treba podeliti na nekoliko autora koje žiri odabere da rade bilo da su kratki filmovi ili igrani filmovi i to je jasno da je to nedovoljno. Ali, u redu, to su inicijalna sredstva i svi koji se bave ovom profesijom su to prihvatili. Sad, na žalost, ne postoje druge mogućnosti, odnosno sužene su mogućnosti za dofinansiranje pronalaženja sredstava. Mi se sad nadamo da će novi Zakon o kinematografji koji je upravo u fazi usvajanja pomoći da se preciznije odredi način finansiranja filmova. Ali hoću da kažem, tako smo i osnovali Akademiju na Cetinju, pa smo zaustavili njeno dalje finansiranje, tako je stalno i sa kinematografijom. Nije jedino rešenje pokrenuti, nego negovati, održavati i unapređivati kinematografiju.
RSE: Crna Gora je malo tržište. Filmovi su, kao što ste rekli, jako skup proizvod. Da li smatrate da država mora jače stati iza ljudi koji se upuštaju u tu avanturu pravljenja filma, ako se kinematografija uopšte želi ostaviti u životu?
BALETIĆ: Razume se da ako neko društvo želi da postoji kinematografija ona će postojati jer uvek ima onih koji će se baviti tom delatnošću. Ovde nije taj stav jasan i kao da društvo nije ni razumelo potrebu za kinematografijom. To i inače važi za okruženje. Videli smo da je Bosna i Hercegovina stala iza svojih filmadžija pokretanjem Sarajevskog festivala koji je za deset godina izrastao u glavni regionalni festival i dobri rezultati tog okretanja kinematografiji vide se u tome što su bosanski filmovi dobili od Oskara, Srebrnog ili Zlatnog medveda do Venecije. Znači, izuzetni međunarodni uspesi koji su održavali imidž kinematografije, imidž Bosne i Hercegovine. Slovenci su to bili pokrenuli jedno vreme, ali kako se kod nas s promenom Vlade menja i odnos prema kinematografiji, na primer, tako je sad i u Sloveniji zastoj jer sadašnja desničarska Vlada ne nalazi interes u finansiranju kinematografije. U Crnoj Gori je konstantno loš odnos. Mi im tu ne laviramo levo desno, nego je konstantno loš odnos prema kulturi uopšte, a ponajviše prema kinematografiji.
RSE: Kako Vi ocjenjujete posljednja tri filmska ostvarenja o kojima smo maločas govorili? Da li smatrate da Crna Gora ima potencijal?
BALETIĆ: Ja možda uopšteno odgovaram kao što su i vaša pitanja, ali reč je o vrlo dobrim filmovima Marije Perović, NIkole Vukčevića i Željka Sošića. To su niskobudžetni filmovi od kojih je Nikolin imao i određene međunarodne uspehe. Marijin film je bio izuzetno gledan i u Srbiji, u Hrvatskoj je dobro primljen Nikolin film, a Sošićev film je primljen od kritike dosta dobro, to govori da i ti mali filmovi tanušnih budžeta, proizvedeni u Crnoj Gori imaju publiku i van Crne Gore i to je jedini način da opstane.
RSE: Glavni argument kada je u pitanju pravljenje filmova je novac. U Crnoj Gori, međutim, već godinama nema ni televizijske dramske produkcije, a to nijesu toliko skupi projekti. Šta Vam to govori?
BALETIĆ: Potpuna nezainteresovanost televizija. U Crnoj Gori u ovom trenutku ima desetak televizijia od kojih su četiri, pet ekipirane i profesionalno i finansijski su u mogućnosti. Ja mislim da je osnovni smisao televizije produkcija, pre svega nacionalnog, domaćeg programa. Ovde se televizije oslanjaju na uvezene i to prilično jeftine programe, a ono što je najapsurdnije, recimo, na državnoj televiziji je da je najbolji deo programa RTCG, koji je sad Javni servis, ali najbolji deo programa su igrani filmovi, ali to su drugorazredni, trećerazredni filmovi jer mi nemamo para da kupimo one bolje filmove. Vi ste tačno primetili da, na žalost, televizije koja u okruženju inače učestvuju u finansiranju filmova i ti se filmovi nakon bioskopske sudbine prikazuju s velikim uspehom na televizijskim ekranima, ali kod nas to nije slučaj, iako se mora reći da i u ova tri filma koja su nastala zadnje dve, tri godine da je RTCG participirao, ali izuzetno skromno. To nije prava koprodukcija. Prava koprodukcija bi značila ulaganje određenih sredstava, a ne samo davanje nekih tehničkih sredstava da bi se projekat realizovao.
RSE: Da li ovakva praksa dovodi do rasipanja ljudi koji su u ovom poslu, odnosno da li postoji opasnost da hljeb potraže negdje u okruženju?
BALETIĆ: Postoji mnogo veća opasnost da kinematografija konačno zamre. Taj kinematografski krug ne čini sam produkcija nego je čini sva počevši od škole koja školuje kadrove, pa preko bioskopske mreže koja je, zna se, u kakvom je katastrofalnom stanju, pa onda producinata koji proizvode filmove, distributera koji ih uvoze i izvoze, prikazivača koji ih prikazuju, filmskih radnika i stvaralaca koji deluju u okviru Udruženja filmskih stvaralaca Crne Gore, svi tu uslovi, a najviše stav društva i način finansiranja kinematografije čime zapravo kinematografiju. I ako bilo koji od tih segmenata nefunkcioniše nefunkcioniše ni kinematografija. Kod nas je sve za nijansu pomereno, ali ništa nije urađeno do kraja i prosto kinematografija je kao onaj pacijent koji je prikopčan za instrumente i on je u teškom stanju, ali sa izgledima da će preživeti. Eto na to liči, na žalost, naša kinematografija. Ljudi uopšte ne shvataju da je jedan od boljih brendova svake sredine zapravo njena kulture, a pre svih njena kinematografija. Da ne govorimo o tome kako bi Crna Gora izgradnjom i to sam dogradnjom nekih propalilh objekata kojih ima dosta raspoređenih po Crnoj Gori, mislim na ove privredne investicije, od toga mogli praviti studiji i kako bi stranci pored ovih izuzetnih prirodnih lepota mogli i u studijima da rade svoje filmove, a ne da odlaze iz Crne Gore u Zagreb ili Beograd. Kada bi se svemu tome ozbiljnije prišlo kinematografija bi opstala i donosila bi čak i prihode, dobre prihode ovom društvu. Ali da ne budem previše pesimista uskoro će biti usvojen Zakon o kinematografiji, na žalost, pre toga je po mom mišljenju trebao da bude usvojen krovni zakon Zakon o kulturi koja bi jasno postavila interes, ciljeve i regulisala odnose, a pre svega način finansiranja, ali mi koji se bavimo filmom ćemo sačekati i izgurati ovaj Zakon o kinematografiji i pokušati da taj zakon zaživi jer zapravo ima smisla, jer ni ovaj prošli nije bio tako loš jedino što ne valja što nije imao na šta da se primenjuje jer nije bilo kinematografije.
RSE: Nedavno je završen Televizijski festival u Baru koji je prema ocjeni stručnjaka ponudio prilično kvalitetan program. Ipak je uočljivo da među onim programima o koijma se najviše govorilo nije bilo nijednog domaćeg. Dal i je to i Vaš utisak i da li smatrate da Crna Gora zaostaje za drugim zemljama i neposrednim okruženjem?
BALETIĆ: Ja ne bih ulazio u ove probleme zašto neki od tih domaćih programa koji su ponuđeni nisu uopšte ni primljeni. Tamo je postojao selekcioni deo posla, pa žiri i tako dalje, ali je bilo uočljivo nešto, visok profesionalni nivo stranih ostvarenja, ali i ono malo što je napravljeno nije bilo tu pristuno i to je po mom mišljenju ipak šteta. S druge strane, mislim da Barski festival, na žalost, ne ispunjava u potpunosti svoju funkciju jer te programe vidi pričom mali, uski broj ljudi. Po mom mišljenju taj festival, pošto je televizijski festival morao na bim uređaju, dakle na platnu da se vrti i po samom Baru, a svi ti dobri programi danonoćno treba da se vrte na našim televizijama. Toliko da vidim gde smo u odnosu na Evropu i svet.
RSE: I sami ste pomenuli između redova, doduše, taj incident vezan za prikazivanje filma „Karneval“, reditelja Alena Drljevića i autora Šekija Radončića o deportaciji bosanskih izbjeglica iz Crne Gore početkom devedesetih. Da li vjerujete da je snažna politička poruka tog filma bila presudna da se on prikaže ili se slažete sa žirijem da iza toga stoje čisto profesionalni razlozi?
BALETIĆ: To ne bih mogao sa sigurnošću da tvrdim ni jedno ni drugo. Meni je inače žao što taj film nije prikazan. S druge strane, ta tema je sjajna, hrabar je pristup. Ja sam taj film gledao. Pitanje je naravno u kojoj meri su estetski dometi tog filma, ali nekada treba zažmuriti na to i zbog važnosti samog projekta ga prikazati, što ne znači da on mora biti nagrađen, ali mora se pojaviti pred sudom javnosti, pa mu onda reći takav i takav stav žirija koji je autonoman. Žiri ne mora nagraditi taj film, ali mislim da je bilo bolje da je prikazan, čime ja ne optužujem članove Selekcione komisije, oni su uradili svoj posao. Da sam bio tu insistirao bih da se film vidi. Ne sam što on čačka jednu izuzetno važnu temu, već zato što je jedan od retkih domaćih proizvoda. Ako mi već pravimo taj festival i susrećemo se sa stranom produkcijom moramo pokazati šta. Bilo je tu još projekata koji su odbijeni, koji su rađeni u Crnoj Gori iz istih razloga estetske prirode, ali mislim ako već nešto proizvedemo dajte da ga suočimo, pa ćemo ga posle lako kritikovati.
RSE: Na kraju, koja je Vaša preporuka i kako uopšte kinematografiju ostaviti u životu u Crnoj Gori?
BALETIĆ: Džabe ja govorim preporuke evo deset godina. Ja mislim da nema to nekog odjeka. Ja nemam razumevanja. Oni koji odlučuju, vi to možete videti zapravo i prema primarnoj raspodeli društvu koliki procenat se izdvaja za kulturu i tu počinju problemi. Jedan od problema je novac, ali drugi problem koji je po mom mišljenju važniji je apsolutno nerazumevanje ovih ljudi koji vode ovo društvo o značenju kuluure u ovoj sredini. Dok se to ne promeni ne može se to nekom parcijalnom odlukom, izborom ovoga ili onoga ministra i tako dalje, uzgred da kažem da Crna Gora već tri meseca nema ministra kulture, što jasno govori o stavu sredine prema tom segmentu života, ali to nije stvar pojedinca. Tu moramo menjati od mentaliteta do tog odnosa. Reč je o jednom veoma dugom procesu sazrevanja, značaja kulture u našoj sredini, ali toga sem u nekim pojedinačnim probojima nema, nema kao stav društva pre svega o nepohodnosti promene odnosa prema kulturi.
BALETIĆ: Duga je sad to priča, a inače ono uporište ima u jednom starom običaju koji se odomaćio u Crnoj Gori, a to je da se napravi početni napor, da se pokrene, pokrenuta je kinematografija posle toliko godina institucijom konkursa koji, doduše, raspolaže prilično malim finansijskim sredstvima, ali ipak je taj konkurs pokrenuo kinematografski krug, međutim, posle toga je došlo do jednog zatišja. Na prvom konkursu je zapravo bila negde oko dvesta, dvesta i nešto hiljada eura, a onda se s godinama smanjivala suma da bi ove godine bila jedva sto hiljada eura, a tih sto hiljada treba podeliti na nekoliko autora koje žiri odabere da rade bilo da su kratki filmovi ili igrani filmovi i to je jasno da je to nedovoljno. Ali, u redu, to su inicijalna sredstva i svi koji se bave ovom profesijom su to prihvatili. Sad, na žalost, ne postoje druge mogućnosti, odnosno sužene su mogućnosti za dofinansiranje pronalaženja sredstava. Mi se sad nadamo da će novi Zakon o kinematografji koji je upravo u fazi usvajanja pomoći da se preciznije odredi način finansiranja filmova. Ali hoću da kažem, tako smo i osnovali Akademiju na Cetinju, pa smo zaustavili njeno dalje finansiranje, tako je stalno i sa kinematografijom. Nije jedino rešenje pokrenuti, nego negovati, održavati i unapređivati kinematografiju.
RSE: Crna Gora je malo tržište. Filmovi su, kao što ste rekli, jako skup proizvod. Da li smatrate da država mora jače stati iza ljudi koji se upuštaju u tu avanturu pravljenja filma, ako se kinematografija uopšte želi ostaviti u životu?
BALETIĆ: Razume se da ako neko društvo želi da postoji kinematografija ona će postojati jer uvek ima onih koji će se baviti tom delatnošću. Ovde nije taj stav jasan i kao da društvo nije ni razumelo potrebu za kinematografijom. To i inače važi za okruženje. Videli smo da je Bosna i Hercegovina stala iza svojih filmadžija pokretanjem Sarajevskog festivala koji je za deset godina izrastao u glavni regionalni festival i dobri rezultati tog okretanja kinematografiji vide se u tome što su bosanski filmovi dobili od Oskara, Srebrnog ili Zlatnog medveda do Venecije. Znači, izuzetni međunarodni uspesi koji su održavali imidž kinematografije, imidž Bosne i Hercegovine. Slovenci su to bili pokrenuli jedno vreme, ali kako se kod nas s promenom Vlade menja i odnos prema kinematografiji, na primer, tako je sad i u Sloveniji zastoj jer sadašnja desničarska Vlada ne nalazi interes u finansiranju kinematografije. U Crnoj Gori je konstantno loš odnos. Mi im tu ne laviramo levo desno, nego je konstantno loš odnos prema kulturi uopšte, a ponajviše prema kinematografiji.
RSE: Kako Vi ocjenjujete posljednja tri filmska ostvarenja o kojima smo maločas govorili? Da li smatrate da Crna Gora ima potencijal?
BALETIĆ: Ja možda uopšteno odgovaram kao što su i vaša pitanja, ali reč je o vrlo dobrim filmovima Marije Perović, NIkole Vukčevića i Željka Sošića. To su niskobudžetni filmovi od kojih je Nikolin imao i određene međunarodne uspehe. Marijin film je bio izuzetno gledan i u Srbiji, u Hrvatskoj je dobro primljen Nikolin film, a Sošićev film je primljen od kritike dosta dobro, to govori da i ti mali filmovi tanušnih budžeta, proizvedeni u Crnoj Gori imaju publiku i van Crne Gore i to je jedini način da opstane.
RSE: Glavni argument kada je u pitanju pravljenje filmova je novac. U Crnoj Gori, međutim, već godinama nema ni televizijske dramske produkcije, a to nijesu toliko skupi projekti. Šta Vam to govori?
BALETIĆ: Potpuna nezainteresovanost televizija. U Crnoj Gori u ovom trenutku ima desetak televizijia od kojih su četiri, pet ekipirane i profesionalno i finansijski su u mogućnosti. Ja mislim da je osnovni smisao televizije produkcija, pre svega nacionalnog, domaćeg programa. Ovde se televizije oslanjaju na uvezene i to prilično jeftine programe, a ono što je najapsurdnije, recimo, na državnoj televiziji je da je najbolji deo programa RTCG, koji je sad Javni servis, ali najbolji deo programa su igrani filmovi, ali to su drugorazredni, trećerazredni filmovi jer mi nemamo para da kupimo one bolje filmove. Vi ste tačno primetili da, na žalost, televizije koja u okruženju inače učestvuju u finansiranju filmova i ti se filmovi nakon bioskopske sudbine prikazuju s velikim uspehom na televizijskim ekranima, ali kod nas to nije slučaj, iako se mora reći da i u ova tri filma koja su nastala zadnje dve, tri godine da je RTCG participirao, ali izuzetno skromno. To nije prava koprodukcija. Prava koprodukcija bi značila ulaganje određenih sredstava, a ne samo davanje nekih tehničkih sredstava da bi se projekat realizovao.
RSE: Da li ovakva praksa dovodi do rasipanja ljudi koji su u ovom poslu, odnosno da li postoji opasnost da hljeb potraže negdje u okruženju?
BALETIĆ: Postoji mnogo veća opasnost da kinematografija konačno zamre. Taj kinematografski krug ne čini sam produkcija nego je čini sva počevši od škole koja školuje kadrove, pa preko bioskopske mreže koja je, zna se, u kakvom je katastrofalnom stanju, pa onda producinata koji proizvode filmove, distributera koji ih uvoze i izvoze, prikazivača koji ih prikazuju, filmskih radnika i stvaralaca koji deluju u okviru Udruženja filmskih stvaralaca Crne Gore, svi tu uslovi, a najviše stav društva i način finansiranja kinematografije čime zapravo kinematografiju. I ako bilo koji od tih segmenata nefunkcioniše nefunkcioniše ni kinematografija. Kod nas je sve za nijansu pomereno, ali ništa nije urađeno do kraja i prosto kinematografija je kao onaj pacijent koji je prikopčan za instrumente i on je u teškom stanju, ali sa izgledima da će preživeti. Eto na to liči, na žalost, naša kinematografija. Ljudi uopšte ne shvataju da je jedan od boljih brendova svake sredine zapravo njena kulture, a pre svih njena kinematografija. Da ne govorimo o tome kako bi Crna Gora izgradnjom i to sam dogradnjom nekih propalilh objekata kojih ima dosta raspoređenih po Crnoj Gori, mislim na ove privredne investicije, od toga mogli praviti studiji i kako bi stranci pored ovih izuzetnih prirodnih lepota mogli i u studijima da rade svoje filmove, a ne da odlaze iz Crne Gore u Zagreb ili Beograd. Kada bi se svemu tome ozbiljnije prišlo kinematografija bi opstala i donosila bi čak i prihode, dobre prihode ovom društvu. Ali da ne budem previše pesimista uskoro će biti usvojen Zakon o kinematografiji, na žalost, pre toga je po mom mišljenju trebao da bude usvojen krovni zakon Zakon o kulturi koja bi jasno postavila interes, ciljeve i regulisala odnose, a pre svega način finansiranja, ali mi koji se bavimo filmom ćemo sačekati i izgurati ovaj Zakon o kinematografiji i pokušati da taj zakon zaživi jer zapravo ima smisla, jer ni ovaj prošli nije bio tako loš jedino što ne valja što nije imao na šta da se primenjuje jer nije bilo kinematografije.
RSE: Nedavno je završen Televizijski festival u Baru koji je prema ocjeni stručnjaka ponudio prilično kvalitetan program. Ipak je uočljivo da među onim programima o koijma se najviše govorilo nije bilo nijednog domaćeg. Dal i je to i Vaš utisak i da li smatrate da Crna Gora zaostaje za drugim zemljama i neposrednim okruženjem?
BALETIĆ: Ja ne bih ulazio u ove probleme zašto neki od tih domaćih programa koji su ponuđeni nisu uopšte ni primljeni. Tamo je postojao selekcioni deo posla, pa žiri i tako dalje, ali je bilo uočljivo nešto, visok profesionalni nivo stranih ostvarenja, ali i ono malo što je napravljeno nije bilo tu pristuno i to je po mom mišljenju ipak šteta. S druge strane, mislim da Barski festival, na žalost, ne ispunjava u potpunosti svoju funkciju jer te programe vidi pričom mali, uski broj ljudi. Po mom mišljenju taj festival, pošto je televizijski festival morao na bim uređaju, dakle na platnu da se vrti i po samom Baru, a svi ti dobri programi danonoćno treba da se vrte na našim televizijama. Toliko da vidim gde smo u odnosu na Evropu i svet.
RSE: I sami ste pomenuli između redova, doduše, taj incident vezan za prikazivanje filma „Karneval“, reditelja Alena Drljevića i autora Šekija Radončića o deportaciji bosanskih izbjeglica iz Crne Gore početkom devedesetih. Da li vjerujete da je snažna politička poruka tog filma bila presudna da se on prikaže ili se slažete sa žirijem da iza toga stoje čisto profesionalni razlozi?
BALETIĆ: To ne bih mogao sa sigurnošću da tvrdim ni jedno ni drugo. Meni je inače žao što taj film nije prikazan. S druge strane, ta tema je sjajna, hrabar je pristup. Ja sam taj film gledao. Pitanje je naravno u kojoj meri su estetski dometi tog filma, ali nekada treba zažmuriti na to i zbog važnosti samog projekta ga prikazati, što ne znači da on mora biti nagrađen, ali mora se pojaviti pred sudom javnosti, pa mu onda reći takav i takav stav žirija koji je autonoman. Žiri ne mora nagraditi taj film, ali mislim da je bilo bolje da je prikazan, čime ja ne optužujem članove Selekcione komisije, oni su uradili svoj posao. Da sam bio tu insistirao bih da se film vidi. Ne sam što on čačka jednu izuzetno važnu temu, već zato što je jedan od retkih domaćih proizvoda. Ako mi već pravimo taj festival i susrećemo se sa stranom produkcijom moramo pokazati šta. Bilo je tu još projekata koji su odbijeni, koji su rađeni u Crnoj Gori iz istih razloga estetske prirode, ali mislim ako već nešto proizvedemo dajte da ga suočimo, pa ćemo ga posle lako kritikovati.
RSE: Na kraju, koja je Vaša preporuka i kako uopšte kinematografiju ostaviti u životu u Crnoj Gori?
BALETIĆ: Džabe ja govorim preporuke evo deset godina. Ja mislim da nema to nekog odjeka. Ja nemam razumevanja. Oni koji odlučuju, vi to možete videti zapravo i prema primarnoj raspodeli društvu koliki procenat se izdvaja za kulturu i tu počinju problemi. Jedan od problema je novac, ali drugi problem koji je po mom mišljenju važniji je apsolutno nerazumevanje ovih ljudi koji vode ovo društvo o značenju kuluure u ovoj sredini. Dok se to ne promeni ne može se to nekom parcijalnom odlukom, izborom ovoga ili onoga ministra i tako dalje, uzgred da kažem da Crna Gora već tri meseca nema ministra kulture, što jasno govori o stavu sredine prema tom segmentu života, ali to nije stvar pojedinca. Tu moramo menjati od mentaliteta do tog odnosa. Reč je o jednom veoma dugom procesu sazrevanja, značaja kulture u našoj sredini, ali toga sem u nekim pojedinačnim probojima nema, nema kao stav društva pre svega o nepohodnosti promene odnosa prema kulturi.
