Azil kao spas od Bujanovca

Grad pun lažnih azilanata! Tako se može opisati Bujanovac, opština na jugu Srbije. Jedna od onih u kojoj se beleži veliki broj ljudi, većinom albanske i romske nacionalisti, koji u zapadnim državama traže političke azile. Redovno bivaju odbijeni, ali oni ne smatraju da je njihova misija neuspešna. Put belog sveta zapravo i ne kreću sa prevelikim ambicijama. Dovoljno im je i da „preguraju zimu“, a pri tome zarade iznos koji u Srbiji (a posebno na njenom jugu) uglavnom mogu samo da sanjaju. No, sada kada upravo zbog prevelikog priliva lažnih azilanata iz Srbije, zemlji preti vraćanje viza (kojih se sa teškom mukom oslobodila u decembru 2009. godine), ljutnja je usmerena upravo ka ovim ljudima.

„Zovem se Sejdini Jasmin i imam 45 godina. Završio sam srednju Medicinsku školu. Ne, ja nisam lažni azilant. Ja sam tim putem pošao zato što ovde nemamo od čega da živimo“.

Ma koliko mu se to ne sviđalo kao osobe koja je dva puta bezuspešno tražila azil Jasmin Sejdini ispunjava sve uslove da ponese epitet lažnog azilanta. Solidnog je obrazovanja i vešt u upotrebi čak šest jezika.



Jasmin je možda poliglota ali s obzirom da je nezaposlen, u gradu u kom živi od tog znanja nema posebne koristi. Veruje da bi je u inostranstvu imao, ali je baš od tamo dva puta vraćen. Ni po tom iskustvu u Bujanovcu nije izuzetan, nego je samo jedan od mnogih koji su krenuli u istom pravcu:
​
„Ljudi koji tamo idu, idu samo za pare. To im možda ne reši proglem, ali ovde nema ništa. Nema posla. Tamo može da živi od socijalne pomoći pet, šest meseci. A ovde može da donese četiri, pet hiljada evra. To ti je dosta za tri četiri godine“, kaže Dejan Macutović. Ovaj mladić još se nije odlučio za neizvestan korak, ali savršeno razume matematiku suseda koji su ga preduzeli, samo sa jednom željom – da se spasu od Bujanovca.

Fraza „što južnije, to tužnije“ na jugu Srbije svakodnevno dobija opravdanje. Malo tržište, privatna inicijativa odavno zamire, projekti koje je država obećala baš kako bi pomerila region iz mrtvila i snizila tinjajuće međuetničke napetosti dobrim delom nisu zaživeli. U takvim uslovima, kaže saradnica nevladine organizacije Nexus Vesna Cvetković, ljudi zanemaruju probleme sa kojima se redovno suočavaju: „Oni su spremni na rizik. Spremni su da ovde prodaju svoje imanje kako bi obezbedili sredstva za odlazak u inostranstvo“.

Spekulacije po kojima se iza masovnih odlazaka krije organizacija uvezanih agencija i pojedinica, u Srbiji i izvan nje, koji profitiraju na ovom poslu, podvlači prvi čovek Nexusa Zoran Tilinek – nisu dokazane: „Oni to rade jako tiho. Ni komšiluk ne zna da oni odlaze. Oni su uglavnom povezani sa članovima porodica koji su već tamo“.

A iz prve ruke, naš sagovornik Jasmin, će reći: „Kada bih ja znao da to neko organizuje, da vodi ljude na siguran azil, bio bih prvi koji bi se ponovo prijavio. Ali ja ne znam da ima neko ko to radi“.

U romskom smo naselju u Moravskoj ulici - jasna je razlika između dva dela ovog predgrađa. Putem do škole raspoređene su velelepne kuće u vlasništvu gastarbajtera. U ovo doba godine uglavnom hladne i prazne, čekaju gazde da se na leto vrate. Od škole, trošne kuće uz blatnjave ulice. Žitelji drugog dela naselja imaju samo jedan san - da i oni jednom postanu gastarbajteri:

„Mnogo naših Roma je otišlo van Srbije, na Zapad“, kaže upravo jedan od njih. Ne želi da ga potpišemo punim imenom i prezimenom. Nada se da bi u nekoj narednoj prilici, ako ponovo zatraži azil, mogao biti bolje sreće, a ime u medijima, veruje, može mu samo probleme doneti:

„Mi smo ovde u Bujanovcu puno siromašni. Ima nas puno nezaposlenih, a svakog meseca dolaze iz Distribucije. Traže da im platimo struju. Mi nemamo od čega. Nemamo od čega ni vodu da plaćamo. Na kraju egzistencije smo. Ljudi moraju da idu jer nemaju od čega da žive“.

RSE: Ali azil nije rešenje. Uglavnom bivaju vraćeni natrag.

„Azil ne može da se ni dobije. Nema na osnovu čega“.

RSE: Pa zašto onda pokušavati?

„Pa da prežive zimu. Pa na leto može i ovde da se radi. Ko se kako snađe“.

U drugim zemljama "prihvaćeni kao ljudi"

Čini se, da su okolnosti teže nego što se misli. Naime, dobar deo ovih ljudi i ne odlazi kako bi ostao nego makar kako bi pregurali zimske dane, koje u Bujanovcu provode uz lošu hranu, slabo grejanje i u kućama koje kako sa plafona, tako i kroz zidove propuštaju vodu. Iskustva iz, makar i kratkog, boravka na Zapadu ono su što će retko ko od njih (pa i za života) doživeti. Vesna Cvetković kaže: „Ono što smo u razgovorima čuli kao njihovu impresiju jeste da ih tamo tretiraju kao ljude. Da ni u tim azilima nema diskriminacije. Da su jako dobro prihvaćeni od strane zemalja u koje odlaze“.

Kako se zaista živi dok se odlučuje o azilu: „Otišao sam na razgovor u Brisel. Tu su odlučili da mogu ostati u Belgiji dok se ne donese odluka o mom zahtevu za azil. Onda smo dobili pare za smeštaj. Dobro je bilo što si mogao sam da tražiš stan. Na to, godinu i po dana radio sam na crno. Skupljao sam paradajz“, priseća se Jasmin Sejdini.

Dalje će nam ovaj etnički Albanac, državljanin Srbije, ispričati kuda su išli putevi njegovog nesuđenog azila. Prvi azil zatražio je sa čitavom porodicom:

„Prva stanica mi je bila Makedonija, Skoplje, pa sam odatel otišao u Albaniju. Tu sam u kampu bio tri nedelje, pa sam brodom otputovao u Bari u Italiji, pa odatle u Belgiju“.

Tu azil nije dobijen. Ali prinova, s njom i neka nova nada, jeste:

„Dok sam čekao azil u Atverpenu, žena mi je bila trudna. I tamo mi se rodila ćerka. Tamo su mi rekli da dok je mlada ne može, ali čim napuni 18 godina ona može da traži državljanstvo Belgije. Da li će ona te papire dobiti ili ne....“. I to ćemo jednom videti.

S tim što rođenje nije jedina šansa za ino papire. Druga se pruža od proleća, pa do kraja leta. I tada je vreme za akciju, ali u samom Bujanovcu. Kada se dijaspora spusti, mladi, oni koji su tu i oni što dolaze, priča Jasmin, u potrazi su za boljom polovinom. Idealna prilika da se papiri dobiju legalno i na ceo život, bez napetog iščekivanja odluke o azilu: „Leti ovde dolaze naši stranci. Nemci, Švajcarci, svi... I svako gleda da upozna neku devojku ili muškarca koji imaju nemački ili švajcarski, ili neki drugi boravak. I uz tu osobu da izađu iz krize. Iz ovog lošeg života koji ovde živimo“.

Na pitanje ima li ljubavi u tim ekspresno, za jedno leto, ostvarenim vezama, Jasmin kaže da je to pod znakom pitanja. „Možda vremenom dođe i do ljubavi“, kaže on.

No, oženjen i otac dvoje dece, pred Jasminom takva prilika više ne stoji. Vratimo se njegovom drugom pokušaju, ovog puta sam, uputio se ka Švajcarskoj: „Išao sam autobusom do pred granicu. Tu sam izašao, pa pešice preko granice. I tako sam stigao u Švajcarsku. U Bernu sam tražio azil a oni su mi rekli – ne može. Nazad su me vratili posle tri dana. Uz objašnjenje da nemam dovoljnu dokumentaciju zbog čega bih se sklanjao iz Srbije“.

FOTOGALERIJA: Albanci napuštaju Srbiju i traže azil u EU


Izbor u Srbiji - ili krađa ili bezobrazni poslovi

Švajcarci su strogi, toliko da bi mogli biti uzor za Nemce koji važe za glasnije u redu onih evropskih država kojima ideja ponovnih viza za Srbiju (takođe i Makedoniju) zvuči prihvatljiva. Alarme je uključio i premijer Ivica Dačić iznoseći nočekivani predlog: „Reč je o manje od 10. 000 ludi u celoj Evropskoj uniji. Evo, Srbija će platiti sve troškove tim zemljama“.

Reakcija nije bilo, pa se da zaključiti da nije ozbiljno shvaćen, nigde pa ni u Nemačkoj čija policija izašla sa podatkom po kome je samo u septembru azil zatražilo 1 395 građana Srbije:

RSE:Jasmine postoji li ovde svest da to što se ljudi odlučuju za traženje azila, pravi problem celoj državi, da građani Srbije mogu dobiti vize zato što se ipak manjina odlučila za taj rizičan potez?

Sejdini: Da. Ja se toga mnogo plašim. Mnogi traže azil. Pa i neki kojima možda ne treba“.

RSE: Pa da li se vi sami osećate odgovornim zato što bi Srbiji mogle biti vraćene vize?

Sejdini: Ja spadam u te ljude koji se osećaju odgovornim zato što to može da se desi. Ali Srbija mora nešto da uradi da se to ne bi dogodilo. Da nešto učini, da se ovde lakše živi. A ne da političari rade samo za fotelje.

Statistike jasno govore o beznađu koje vlada u ovom kraju. Na prošlogodišnjem popisu evidentirana su 18 542 stanovnika opštine Bujanovac, dok je zvanično registrovano 4 790 nezaposlenih. U opštini, pak, uveravaju da posao nema čak 60 odsto radno sposobnog stanovništva. Svesni koliko je malo nade za boljitak, potezncijalne azilante ovde samo ohrabruju i podstiču:

„Zato što je privreda na jugu Srbije, skorz propala. Tako da mladi nemaju zapošljenja pa moraju da idu vani. Da li su Albanci, da li su Srbi, Romi, bilo ko, mora da idu jer nema perspektive“, kaže Bujanovčanin Miodrag Petrović. Na konstataciju da kriza vlada u celoj zemlji, ali da ipak najviše azilanata ima u bujanovačkoj oblasti, odgovara kako je očigledno da je jug Srbije najpogođeniji.

„Kriza je velika. Mladi ljudi nemaju šta da rade. Sve je stalo. Firme su otišle u opsajd. Azil možda nije rešenje, ali ljudi moraju da odu. Imaju po četvoro dece. Nema od čega da se živi. Nema hrane. Nema osnovnih uslova za opstanak“, rekao nam je takođe Bujanovčanin Dobrivoje Stevanović.

Organizacija Nexus poslednjih godina uglavnom bezuspešno pokušava da objasni lažnim azilantima da je rešenje koje su izabrali - pogrešno. Ali, edukacije koje sprovode retko koga su uverile da isti pokušaj ne ponovi.

„Negde vidim rešenje možda u tome da se u zemljama Evropske unije otvore veće ponude za njihov legalan rad. Možda da se pojednostave procedure legalnog odlaska, makar kada su u pitanju sezonski poslovi“, kaže Vesna Cvetković.

Da će u Evrpskoj uniji popustiti i ublažiti uslove, makar za radnu dozvolu, malo ko veruje. Baš kao i da će se u rodnom kraju nešto bitno promeniti:

„Ovde je preostalo ili da kradeš ili da radiš bezobrazne poslove. Bezobrazan posao je da kradeš, diluješ drogu i te stvari. Ili šverc. Ja to nikada ne bi uradio. Ali ovde nam je samo to ostalo“, podvlači Jasmin Sejdini.