Nedeljna događanja oko polaganja kamena temeljca za „Beograd na vodi“ kazuju nam mnogo, samo ako umemo da ih čitamo, ne samo o tom projektu, nego i o vlasti koja ga gura, opoziciji koja mu se protivi, i građanima koji... hm, uglavnom „gledaju svoja posla“, mada je sve nejasnije koja su to posla.
Čitava priča oko ove mastodontske (za sada i dalje) špekulativne operacije, koja preti da - čim se neopozivo izlije u realan javni prostor, a to izlivanje upravo započinje - trajno i nepopravljivo izmeni lik i vizuru milionskog grada (i to svakako ne na bolje, osim ako vam provincijalna verzija Dubaija - minus „sitnice“ kao što su more i pustinja - ne izgleda kao estetsko-urbanistički ideal), niti je „lokalno beogradska“ niti je samo komunalne i urbanističke naravi.
Najpre, u igri je veliki novac, ali baziran mahom na parafinansijskom čarobnjaštvu (ovo je pristojan naziv; realističan naziv zvuči mnogo manje fino) koje od ničega pravi nešto, to jest, koje profit izvlači iz bagatelno (za)kupljenih javnih površina, ili tako što daje novac koji joj je prethodno dat preko groteskno povoljnog kredita ili na neke slične načine, u svakom slučaju dosledno protivne svakom javnom interesu Beograda i Srbije. Ne računajući, dakako, interes onih kojima će se nekako „slučajno“ desiti da se u svim tim transakcijama volšebno obogate, tako što će se u toku transfera iz opšteg javnog dobra u privatan posed emiratskih vlasnika jedan deo novca neobjašnjivo zaglaviti u njihovim džepovima. Ali ne, neće se to desiti, uveravaju nas iz vlasti, sve je ovo čista filantropska operacija na polzu Beograda; ne deluje da im u tom pogledu veruju čak ni oni koji su mahali zastavicama kod Geozavoda, javno srećni zbog kamena temeljca kao da će lično stanovati u jednoj od stambenih kula koje navodno samo što nisu izgrađene.
Generalno, pištaljke i žute plastične patke ne izgledaju kao nešto što će impresionirati i pokolebati vlast oko Beograda na vodi, kamoli da bi je uzdrmali kao takvu, ali ne zaboravimo da pištaljke ni devedesetih mnogima nisu izgledale opasne - ali su to ipak bile, jer se tadašnji režim. od njih nikada nije oporavio.
Iz razloga koje ćemo još dugo odgonetati, i uz mogućnost da se nekog lepog i ne tako bliskog dana time pozabave i institucije treće grane vlasti, projekat „Beograd na vodi“ kao da je postao lična svojina, centralna opsesija i željena zadužbina aktuelne vlasti, pre svega samog Aleksandra Vučića. Projekat je i sa pravne i sa ekonomske strane veoma ozbiljno osporen sa veoma relevantnih i kompetentnih adresa stručne javnosti, a sa arhitektonskog i urbanističkog stanovišta naprosto je zbrisan, to jest, od Akademije arhitekture pa nadalje, nema relevantne stručne intitucije ili uglednog pojedinca koji se nije izjasnio pretežno ili u celini negativno o celoj toj zamisli, smatrajući je katastrofom, čak i kad bi bila „besplatna“ za državu i građane, a besplatna svakako neće biti, naprotiv. Sve je te, blago rečeno, kritike, vlast s Vučićem na čelu odbacila bez ikakvog premišljanja, a projektu BNV namenila tako jaku reklamu da je celu jednu radio-televizijsku stanicu (nekada ugledni Studio B) pretvorila u propagandni servis tog projekta. Rezultat, s njenog stanovišta? I mršav i zadovoljavajući, kako se uzme.
Vlast je, naime, izgleda uspela da anestezira javnost - kao što to, uostalom, sve vreme radi i na „makropolitičkom“ nivou - dovoljno da je učini pretežno ravnodušnom i anemičnom, suštinski nezainteresovanom za bilo šta, ili bar nevoljkom da se angažuje u korist ili protiv bilo čega. Videlo se to i u nedelju: zapravo je smešno da vlast s ovakvim resursima nije u stanju da za javnu podršku svojem zadužbinskom projektu angažuje bilo koga osim šačice stranačkih aktivista i retkih zaluđenika, iz čega se vidi da je podrška BNV prilično jadna. S druge strane, šta je s protivnicima? Ni oni ne deluju baš impresivno. Oni su u nedelju „marširali u dve kolone“, što je one koji dugo pamte pomalo podsetilo na „studentske“ vs. „opozicione“ šetnje iz slavne sezone 1996-97: na jednoj strani skup Demokratske stranke i njenih saveznika, na drugoj građansko udruženje „Ne davimo Beograd“. Opet, ni ti skupovi - mada je nesumnjivo jako dobro da su održani - nisu bili baš raskošno posećeni, što ne svedoči samo o trenutnim mogućnostima onih koji tvrde da su alternativa sadašnjoj vlasti, nego i o generalnoj apatiji većine građana: oni su se zatvorili u famozna „četiri zida“, odlučivši da ionako ni o čemu ne mogu da odlučuju. Takva apatija uvek na kraći rok ide u prilog vlastima, samim tim što prolongira status quo, ali je varljiva i nepouzdana: niko ne zna kada i kako može da se okonča, teško je predvideti šta bi bio fitilj koji može da probudi javnost, da potpali neko sasvim drukčije raspoloženje.
Generalno, pištaljke i žute plastične patke ne izgledaju kao nešto što će impresionirati i pokolebati vlast oko Beograda na vodi, kamoli da bi je uzdrmali kao takvu, ali ne zaboravimo da pištaljke ni devedesetih mnogima nisu izgledale opasne - ali su to ipak bile, jer se tadašnji režim od njih nikada nije oporavio. Guske su spasile Rim, možda patke, makar i plastične, ipak spasu Beograd, ko zna; svakako će im biti lakše da to učine ako im i Beograđani malo odlučnije pomognu.
