SFF dokaz da film u BiH živi

Po završetku najveće regionalne kinematografske smotre, 17. Sarajevo Film Festivala razgovaramo sa Amrom Bakšić - Čamo, koja u okviru SFF-a vodi projekt CineLink. Ona je, ujedno, i predsjednica Upravnog odbora Udruženja filmskih radnika Bosne i Hercegovine, pa smo se fokusirali na uticaj koji festival ima na rad matičnog udruženja, te na filmsku industriju u BiH uopšte.

RSE: Kako bi jedna od bitnih učesnica u realizaciji ovoga projekta mogla ukratko ocijeniti završenu smotru?

Bakšić: Ja mislim da je bilo super. Vjerovatno ćemo ovaj festival pamtiti po mnogo super stvari i po jednoj lošoj - vrijeme nam nikako nije išlo na ruku ove godine. Ovo je moja 12. godina na festivalu i mislim da je bilo više kiše nego ikada. Ali i pored takvih stvari, kao što je vrijeme, koje ne možete planirati, mislim da smo se super izborili i da je ovo još jedan korak naprijed u odnosu na prošlu godinu.

RSE: Ti si i predsjednica Uprave Udruženja filmskih radnika. Kako se festival, ne samo ovaj nego čitav projekat SFF-a reflektuje na djelovanje Udruženja, na čitavu ovdašnju filmsku zajednicu, filmsku industriju?

Bakšić: Mi možda i ne znamo cijeniti šta sve imamo, zato što uzimamo to nekako zdravo za gotovo. Recimo, CineLink je, sad će zvučati neskromno što ja to govorim, jedan od najpoznatijih koprodukcijskih marketa u Evropi - i stvarno broj ljudi koji dolaze i kvalitet učesnika dokazuje da to jeste tako, i sama činjenica da se to dešava u vašem dvorištu, a vi se bavite filmom a iz BiH ste, je stvarno izuzetna prednost u odnosu na druge. Neko treba da putuje, a vi se jednostavno trebate samo prevesti dvije tramvajske stanice do mjesta gdje se SineLink dešava. Pored toga, naravno, sa stanovišta Udruženja filmskih radnika, tu je bh. festival. Bh. festival ove godine imao je 63 filma, što je potpuno nevjerovatno u odnosu na situaciju koju imamo i u Fondu i generalno sa društvom koje je u krizi i sa ekonomskom situacijom. To je dokaz da film živi. Naravno, imamo manje dugometražnih igranih filmova, ali tu su dokumentarci i kratki filmovi kojih je više nego ikada, što je dokaz da bh. filmski autori rade bez obzira i na neki način i u inat, što je uvijek dobra vijest.

RSE: Pokazalo se i među ova 63 filma nekoliko zaista ostvarenja koja će ostaviti dubok trag iza sebe. Ali ipak nismo imali ostvarenje za zvaničnu takmičarsku konkurenciju.

Bakšić: Ove godine nismo imali ostvarenje za zvaničnu selekciju. Mislim da to na neki način reflektuje upravo ono što se sa našom Fondacijom za kinematografiju dešavalo zadnju godinu dana. Mi ni konkursa nismo imali, a evo već je prošao i juli ove godine. Nadamo se da će sada, pošto je imenovan novi upravni odbor Fondacije, raditi na novim pravilima i da ćemo negdje septembar, oktobar možda uspjeti dobiti poziv za ovu goidnu, ali to zapravo znači da nijedan projekat nije podržan gotovo godinu i po. I to se mora jednostavno mora vidjeti.

RSE: Najveći dio članova Uprave Udruženja istovremeno je i festivalski stav. Neki zločesti ljudi sumnjičavo klimaju glavom nad ovom simbiozom, rekao bih.

Bakšić: Prvo, ja ne bih htjela da komentarišem. Smatram da jednostavno ne bih trebala komentarisati istupe kolega. Činjenica je da u Sarajevu mnogo ljudi radi mnoge stvari, pa se neke funkcije i poklope. Tako se i u Udrženju filmskih radnika zateklo nas troje koji imamo neke veze sa festivalom, ali u principu malo je onih ljudi koji ovdje se bave filmom, a da nisu ili prikazivali svoje filmove na tom festivalu ili radili za taj festival, što je, naravno, normalno. I mislim što manja sredina, to manje ljudi radi više poslova jer jednostavno nema dovoljno ljudi. Ja duboko vjerujem da pravimo neke važne korake za bh. kinematografiju, ustvari da se mičemo od nekih privatnih i ličnih interesa i da će postavljanjem nekih novih pravila za Fondaciju za kinematografiju doći do toga da će neki mnogo, mnogo jednostavniji i objektivniji parametri biti ustvari kredibilni za donošenje odluka o tome ko će dobijati sredstva za produkciju. Mislim da je to dobar početak za uvođenje nekog profesionalizma i u neke druge sfere same filmske produkcije.

Žeđ javnosti za domaćim filmom

RSE: Ja bih htio preskočiti ovo pitanje, ali bilo bi nepristojno preskočiti ga, a to je zapravo pitanje u vezi s ovim malim incidentom oko nagrade „Ivica Matić“. Da podsjetim naše slušaoce: Adis Bakrač je povukao svoj film zato što je godišnja nagrada Udruženja dodijeljena filmu koji, navodno, nije autentičan, nije ovdašnji.

Bakšić: Ja ne želim zaista komentaristi i ne želim se upuštati. Mi smo nagradu dodijelili. Komisija Udruženja filmskih radnika, sastavljena od članova Udruženja, dodjeljuje nagrade članovima Udruženja - i jednostavno ne bih se voljela upuštati u razgovore preko medija. Smatram da sve naša unutrašnja neslaganja treba rješavati unutar Udruženja.

RSE: Evo još za kraj pitanje - možemo li govoriti o nekom novom iskustvu, novoj pouci iz svih ovih događanja, računajući, zapravo, i kompletan festival, nečemu što će pomoći u budućem radu i Udruženja i SFF-a?

Bakšić: Ja mislim da svaka godina nas, ustvari, dovede do nečega da nas pomakne i na neki način pomogne da bolje i zrelije razmišljamo za naredno izdanje SSF-a. Sigurna sam da je i ova - neke lekcije su dobre, neke bolje bi bilo da se nisu desile, ali mislim da ćemo nekako ovu godinu pamtiti upravo po tom broju bh. filmova koji su nastali i uprkos uslovima finansiranja i na neki način krize Fonda za kinematografiju.

RSE: Možemo li naslutiti, sugerisati ili obećati našim slušaocima da ćemo na sljedećem, 18. festivalu imati neko značajnije igrano ostvarenje koje bi moglo konkurisati za nagradu?

Bakšić: To je jako teško trenutno reći. Ja se ne usuđujem davati takva obećanja. Ja znam da neke kolege streme i neke kolege reditelji spremaju filmove, ali film je jedna neprevidiva rabota i jako je teško reći. I drugo, treba jako puno vremena da se jedan film završi. Pa čak i da sutra počnete snimati, vi ne znate da li će biti spreman za SFF naredne godine, ali nikad nije naodmet nadati se čudu i vjerovati da će se to stvarno desiti, pa eto zašto i ne reći da se ja nadam da ćemo iduće godine imati jedan bh. dugometražni film. Ali nemojmo padati pod to. Nije jedina stvar koja se u svijetu filma dešava dugometražni igrani film. Ljudi se bave filmom, prave kratke filmove, prave odlične dokumentarce, prave dugometražne dokumentarce. To sve čini bogatstvo jedne filmske sredine. I mislim da je vrijeme da naša javnost i naša publika proširi na neki način svoje obzore i počne da posmatra malo šire od onoga što jeste. Znate, mi u najboljim uslovima, zemlja od četri miliona stanovnika koliko ima BiH, možemo producirati dva, tri, eventualno četiri igrana filma na godinu. To bi bio fantastičan rezultat. A ovih drugih možemo napraviti 50. I u tih 50 je ključ koji ispunjava, ustvari, tu žeđ domaće javnosti za bh. filmom. Samo nekako moramo malo šire pogledati.