Američki predsednički izbori od Georgea Washingtona do Donalda Trumpa

"Ured predsednika Sjedinjenih Država je najmoćniji u istoriji našeg velikog sveta. Džingis Kan, Cezar, Napoleon, Luj XIV, ili bilo koji drugi veliki svetski lider ili vlada, ne mogu se uporediti sa onim za šta je predsednik SAD odgovoran kada donosi odluku”, izjavio je 33. šef američke države Hari Truman (Harry).

Međutim, iako su SAD prva zemlja koja je uvela funkciju predsednika kao šefa države, koja je vremenom postala centralna, njeni osnivači, ili barem deo njih, nisu želeli preveliku koncentraciju moći u rukama jednog čoveka. Uostalom, SAD su i nastale 1787. u borbi protiv “apsolutne tiranije” britanskog kralja Džordža (George) III. Stoga nisu hteli da njihov lider postane “novi monarh”.

Istoričar Rej Rafael (Ray Raphael), autor knjige: “Gospodine predsedniče: Kako i zašto su osnivači (SAD) stvorili šefa izvršne vlasti” (Mr. President: How and Why the Founders Created a Chief Executive), kazao je za “Vošington post” (The Washington Post) da su se Džejms Medison (James Madison), jedan od autora “Povelje o pravima” (the Bill of Rights) odnosno prvih deset ustavnih amandmana, zatim Bendžamin Frenklin (Benjamin Franklin), i Džordž Mejson (George Mason) – zalagali za formiranje izvršnog saveta sa možda tri člana.

Međutim, ostali učesnici konvencije na kojoj je bilo reči o ovom aktu, smatrali su da će to biti preskupo predlažući rešenje po kome predsednik treba da se konsultuje i traži saglasnost od Senata o nekim pitanjima, kao što je objavljivanje rata. To je bio slabašan kompromis, navodi Rafael. Po njegovim rečima, ovo rešenje je usvojeno i zato što su učesnici konvencije znali da će prvi predsednik biti Džordž Vašington (George Washington), proslavljeni vojskovođa i političar koji je uživao veliki ugled.

Profesor Univerziteta Harvard Mark Tašnet (Tushnet) ističe da su tvorci Ustava uveli ograničenja kao što su nužnost reizbora, zatim mogućnost opoziva predsednika (impeachment), ali nisu mogli da predvide dramatične promene u svetu – i ulogu SAD u njemu – u narednim vekovima što je nužno vodilo većem uticaju predsednika nego što je iko zamišljao.

Dok je se u oproštajnom govoru prvi predsednik Džordž Vašington založio za izolacionističku politiku, SAD su u 20. veku postale najjača svetska sila, pa po rečima profesora Univeziteta Harvard Majkla Klarmena (Klarman), sa preuzimanjem veće uloge na međunarodnoj sceni, “nije iznenađujuće da je predsednik postao moćniji nego ranije, čak nego Vašington ili Linkoln (Lincoln)”.

Sistem međusobne kontrole

U svakom slučaju, tvorci Ustava su bez veliko detaljisanja definisali nekoliko ključnih nadležnosti predsednika. Želeli su snažnu izvršnu vlast koja će moći da efikasno reaguje na krizne situacije, ali koja neće dominirati.

Uspostavljen je sistem teža i protivteža (checks and balances) u kome nijedna grana vlasti neće imati prevagu.

Profesor Univerziteta Harvard Mark Tašnet (Tushnet) ističe da su tvorci Ustava uveli ograničenja kao što su nužnost reizbora, zatim mogućnost opoziva predsednika (impeachment), ali nisu mogli da predvide dramatične promene u svetu – i ulogu SAD u njemu – u narednim vekovima što je nužnov vodilo većem uticaju predsednika nego što je iko zamišljao.

Dok je se u oproštajnom govoru prvi predsednik Džordž Vašington založio za izolaconističku politiku, SAD su u 20. veku postale najjača svetska sila, pa po rečima profesora Univeziteta Harvard Majkla Klarmena (Klarman), sa preuzimanjem veće uloge na međunarodnoj sceni, “nije iznenađujuće da je predsednik postao moćniji nego ranije, čak nego Vašington ili Linkoln (Lincoln)”.

Nepisana pravila da bi se kršila

Veoma kratak odeljak u Ustavu o ovlašćenjima i odgovornosti predsednika ostavio mu je, po mišljenju Klarmena, široki prostor za za fleksibilnu interpretaciju svojih nadležnosti, tako da su norme naknadno ustanovljavane tokom više od dva veka.

Na primer, u Ustavu nije precizirano da mandat predsednika bude ograničen na dva mandata, ali je poznato insistiranje Džordža Vašingtona da ne ostane duže iako su se pojedini političari zalagali da bude doživotno na toj funkciji.

Kasnije su svi predsednici sledili to pravilo osim Frenklina Ruzvelta (Franklin Roosevelt), koji je zbog Drugog svetskog rata bio na čelu SAD u četiri mandata (1933-1945). Hroničari navode da je Vašington želeo da se čak povuče nakon prvog mandata, ali je ostao zbog političkih razmirica.

Elektorsko glasanje

Dileme oko pozicije predsednika iskazivale su se i oko samog njegovo izbora: tačnije da li to treba činiti u Kongresu ili na opštim izborima.

Na početku je bila ideja da se bira u Kongresu, zbog bojazni od prevage demagogije na neposrednim izborima. Na kraju je postignut kompromis o takozvanim elektorima, odnosno da predstavnici svake savezne države izaberu predsednika nakon što građani glasaju.

Rafael precizira da je u početku postojala ideja da volja birača ne obavezuje elektore već da donose odluku zasnovanu na razumu i iskustvu. Međutim, kasnije je to pravilo promenjeno tako je elektorska skupština (pledged delegates) glasala shodno opredeljenju građana, odnosno da kandidatu koji pobedi u određenoj državi pripadaju svi elektori (a winner-take-all system).

Jedino se u državama Mejn i Nebraska ne primenjuje ovaj princip, već proporcionalno raspodeljuju elektori u skladu sa rezultatima glasanja.

Da li je elektorski sistem arhaičan i nedemokratski?

Kritičari smatraju da je elektorski sistem arhaičan i nedemokratski, zato što je unapred izvesno u većini od 50 država u kojima će pobediti kandidat republikanaca, odnosno demokrata.

Tako Demokratska stranka može da sa sigurnošću računa na pobedu u Kaliforniji, koja donosi najviše elektora 50 – od 270 neophodnih za pobedu. Džordž Buš Stariji (George Bush Sr) je poslednji republikanac koji je 1988. pobedio u ovoj državi.

Istovremeno, Teksas koji daje 38 elektora je uporište republikanaca. Džimi Carter (Jimmy Carter) je poslednji demokrata koji je ostvario uspeh u ovoj državi.

Stoga je fokus u kampanji na takozvane “neodlučne države” (swing states).

Prema pisanju “Politika” (Politico) na izborima 2020. ima ih osam: Arizona, Florida, Džordžija, Mičigen, Minesota, Severna Karolina, Pensilvanija i Viskonsin. Na prethodnim izborima bilo je neizvesno i u Ohaju, Ajovi, Nju Hempširu i Nevadi.

U svakom slučaju, u nastojanju da privuku birače u ovim državama kandidati zanemaruju vođenje kampanje na nacionalnom nivou a nisu zainteresovani ni za podsticanja veće izlaznosti u državama u kojima im je pobeda osigurana.

To po oceni analitičara osnažuje dvopartijski sistem u zemlji sa malim šansama ostalih političkih aktera da ostvare uspeh, piše “Ikonomist” (Economist).

Tako su predstavnici trećih partija samo dva puta zauzeli drugo mesto: 1860. i 1912, kada je republikanski predsednik Teodor Ruzvelt (Theodore Roosevelt) (1901-1909), odlučio da ponovo učestvuje kao kandidat Progresivne partije.

Kongres izabrao predsednika 1800.

Na početku su elektori glasali za dva kandidata. Pretendent sa najviše glasova bi postao predsednik, a drugoplasirani potpredsednik SAD.

Međutim, na izborima 1800. godine Tomas Džeferson (Thomas Jefferson) i Eron Bur (Aaron Burr) su dobili podjednak broj glasova elektora, pa je Predstavnički dom odlučio da novi šef države bude Džeferson.

Tome je prema hroničarima najviše kumovao uticajni Aleksandar (Alexander) Hamilton, jedan od autora Federalističkih spisa i tvorac Federalnih rezervi. Četiri godine kasnije ubijen je u dvoboju sa Eronom Burom sa kojim je bio u sporu.

1824: Kandidat sa najviše glasova bez predsedničke funkcije

Na izborima 1824. godine Endrju Džekson (Andrew Jackson) je osvojio najviše glasova građana, ali nije imao većinu elektora, pa je Predstavnički dom izabrao Džona Kvinsija Adamsa (John Quincy) za predsednika.

Od tada je ustanovljen princip da elektori treba da slede volju građana u svakoj saveznoj državi, mada je kasnije bilo slučajeva “nevernih” delegata.

Inače, još četiri puta se desilo (1876, 1888, 2000 i 2016. godine) da kandidat koji je osvojio najviše glasova na neposrednim izborima nije postao i predsednik SAD, zato što je protivkandidat imao većinu elektora.

Izbori prvog utorka u novembru

Predsednički izbori u SAD se od 1845. održavaju prvog utorka u novembru, za razliku od većine zemalja gde se glasa nedeljom.

Takva odluka je donesena zbog vremenskih okolnosti, žetve i bogosluženja. Pošto su u prošlosti birači koristili konje i kočije za transport, onda im je to omogućavalo da u nedelju odu u crkvu, u ponedeljak krenu do biračkog mesta u svom okrugu, u utorak glasaju i stignu u sredu, kada je bio pijačni dan, da trguju svojim proizvodima, piše CNN.

Takođe, početak novembra je bio pogodan za glasanje jer je žetva tada već obavljena, a još nije počela zima kada se teže putovalo.

Inače, do 1937. predsednik je inaugurisan tek 4. marta naredne godine zbog složene procedure prebrojavanja glasova i složene logistike za njegovo useljenje u Belu kuću. Unapređenjem transporta i drugih uslova, inauguracija je pomerena na 20. januar.

Linkoln najbolji predsednik SAD

Za mnoge od 45 predsednika SAD se vezuju velika dostignuća i služba u teškim vremenima, pa su sprovedene mnoge ankete ko je od njih bio najupešniji.

Tako je prema istraživanju iz 2017. u kome je učestvovalo skoro 100 istoričara, Abraham Linkoln (1861-5), najuspešniji predsednik SAD zbog, kako prenosi TV mreža C-SPAN, liderstva u kriznim situacijama, administrativnim veštinama, viziji i težnji za istom pravdom za sve, uključujući ukidanje ropstva.

Na drugom mestu je Džordž Vašington, na trećem Frenklin Ruzvelt, slede Teodor Ruzvelt, Dvajt Ajzenhauer (Dwight Eisenhower). Džon Kenedi (John Kennedy) je na osmom, a Barak (Barack) Obama na 12. mestu.

U čast najvećih američkih predsednika isklesani su portreti Džordža Vašingtona, Tomasa Džefersona, Abrahama Linkolna i Teodora Ruzvelta, u stenama planine Rašmor u Južnoj Dakoti veličine 18 metara. Taj pohuhvat između dva svetska rata trajao je 14 godina.

Dvopartijski sistem

Prvi predsednik SAD Džordž Vašington je učestvovao na izborima kao nezavisni kandidat.

Nakon toga u fokusu je nadmetanje predstavnika dve najjače partije. U početku su to bile Federalistička partija sa najvećim uticajem Aleksandra (Alexander) Hamiltona i Demokratsko-republikanska stranka Tomasa Džefersona i Džejmsa Medisona.

Nakon toga se 1820-ih kristališu Demokratska stranka Endruja Džeksona i Vig (Whig) partija, koju je od 1850. potisnula Republikanska sa Abrahamom Linkolnom kao prvim predsednikom SAD iz njenih redova.

Demokrate i republikanci zamenili uloge

Pri tom je Republikanska parta (Grand Old Party – GOP) u 19 veku imala prilično drugačiji profil i agendu nego sada.

Tačnije, njen program u mnogo čemu je ličio na sadašnji program Demokratske stranke.

Ukratko, partija koja je prilikom osnivanja 1854. u svom program imala između ostalog ukidanje ropstva, nakon 1912. ideološki se pomera u desno zalažući se za ekonomsku deregulaciju i konzervativne ideje poput širokog prava na nošenje oružja, zabranu abortusa, restrikcije na imigraciju.

Iz redova republikanaca je izabrano najviše predsednika SAD – 19.

Istu političku metamorfozu od 19. veka su prošle i demokrate. Tako da se može reći da su dve stranke istorijski zamenili uloge.

Naime, u 19. veku fokus demkokrata je bio na minimalnoj vladi i državnom suverenitetu, a prema pisanju BBC-ija, deo ove stranke čije je uporište bilo u južnim državama, podržao je ropstvo.

U narednim decenijama ona je prolazila kroz postepenu transformaciju da bi sa Ruzveltovim “Nju dilom” (New Deal) 1930-ih bili postavljeni temelji današnje Demokratske stranke sa liberalnom platformom u čijem su fokusu slobode, socijalna jednakost, mešovita ekonomija i veća vlada, sa osloncem na različite vrste manjina.

Tri opoziva i jedna ostavka

Do sada su tri američka predsednika opozvana u Predstavničkom domu, ali su ostali na funkciji zato što Senat nije potvrdio tu odluku.

Aktuelnog republikanskog predsednika Donalda Trampa opozvao je Predstavnički dom u decembru 2019. po optužbi za zloupotrebu položaja i opstrukciju Kongresa. Senat, u kome većinu imaju republikanci, odbio je da potvrdi tu odluku.

Pre toga opozvan je Endrju Džonson (Andrew Johnson) 1868. godine – koji je kao potpredsednik stupio na dužnost nakon atentata na Abrahama Linkolna 1865. – u osnovi zbog podrivanja odredbi o rasnoj ravnopravnosti, nekoliko godina nakon što je ukinuto ropstvo u SAD. Džonson je ostao na funkciji samo sa jednim glasom više u Senatu u, kako navode istoričari, “podmićenoj pobedi”.

Bil Klinton (Bill Clinton) je opozvan 1998. po optužbi za laganje Velikoj poroti i opstrukciji pravde u čuvenom slučaju nedoličnog seksualnog odnosa sa pripravnicom u Beloj kući Monikom Levinski (Monica Lewinsky). Ostao je na funkciji zahvaljujući demokratskoj većini u Senatu koja nije podržala njegov opoziv.

Ričard Nikson (Richard Nixon) je jedini podneo ostavku 1974. pre formalnog glasanja za njegovu smenu zbog afere “Votergejt” (Watergate).

Atentati na predsednike SAD

Endrju Džekson (1829-37) je prvi američki predsednik na koga je 1835. pokušan atentat, ali pištolj iz koga je pucao nezaposleni moler nije opalio. Džekson je inače ubio čoveka u dvoboju 1806. U telu mu je ostao metak do kraja života.

Vilijam Henri Harison (William Henry Harrison), deveti predsednik SAD, bio je najkraće na toj funkciji – 31. dan - i prvi koji je preminuo tokom mandata. Održao je najduži govor u istoriji inauguracija predsednika SAD – 105 minuta. Pošto je bilo hladno, dobio je zapaljenje pluća i ubrzo preminuo.

Abraham Linkoln je prvi ubijeni predsednik SAD – 1865. godine u atentatu u pozorištu.

Džejms Garfild (James A. Garfield) ubijen je 1881. dok se šetao ulicom sa suprugom šest i po meseci po stupanju na dužnost.

Vilijam Mekinli (William McKinley) je preminuo 1901. od posledica atentata koji je izvršio jedan anarhista.

Na Teodora Ruzvelta je pokušan atentat 1912, ali su futrola za naočare i presavijeni papir sa govorom u unutrašnjem džepu amortizovali metak koji ga je pogodio u grudi. Odbio je da ode lekaru i obratio se pristalicama nakon čega mu je izvađen metak, piše sajt Histori (History).

Voren Harding (Warren G. Harding) je preminuo 1923. u 57-oj godini dve godine nakon što je stupio na dužnost.

Džon Kenedi je ubijen u atentatu 1963, a Ronald Regan (Reagan) je preživeo napad 1981. iako ga je metak koji je ispalio Džon Hikli (John Hinckley) pogodio u grudi.

Tramp jedini bez prethodnog političkog iskustva

Od 45 predsednika, jedino Donald Tramp (Trump) nije bio prethodno bio na javnoj poziciji.

Tako je Ajzenhauer (1953-61) bio proslavljeni vojskovođa iz Drugog svetskog rata.

Četrnaest predsednika su prethodno bili na funkciji potpredsednika, 16 su bili senatori (na primer, Džon Kenedi, Barak Obama). Četvorica su bila guverneri: Džimi Karter, Ronald Regan, Bil Klinton i Džord Buš (George W. Bush).

Zanimljivo je i da je nekolicina njih nakon završetka mandata preuzimala druge dužnosti. Tako je Vilijem Hauard Taft (William Howard Taft) (1909-13) posle predsedničke preuzeo funkciju predsednika Vrhovnog suda. Većina predsednika su po obrazovanju ili radnom iskustvu bili pravnici.

Tramp najbogatiji, Truman najsiromašniji

Gotovo svi američki predsednici su pristojnog materijalnog stanja, zarađujući u poslednje vreme uglavnom od pisanja memoara i držanja govora, dok su prvi među njima bili vlasnici zemlje, pa čak i plantaža sa robovima.

Prema Forbsovoj valorizaciji iz 2016, Tramp je na prvom mestu kao jedini milijarder.

Na drugom je Džordž Vašington sa 587 miliona, na trećem Tomas Džeferson 236, dok je najsiromašniji bio Hari Truman, manje od milion dolara, pa su zbog njegove materijalne situacije povećane prinadležnosti predsednika nakon odlaska sa funkcije.

Biblija, penjanje na Monblan, poker

Osim što je odbio treći mandat, čime je uticao na kasniju praksu, Džordž Vašington je na inauguraciji 1789. samoinicijativno kazao “tako mi Bog pomogao”, što je ostalo deo ceremonije do dana današnjeg. Teodor Ruzvelt je po mnogo čemu specifična ličnost. Nakon ubistva Mekinlija preuzeo je predsedničku dužnost sa 42. godine, kao najmlađi u istoriji. Istovremeno, popeo se na Monblan (Mont Blanc).

“Za one koji se bore, život ima draž koju zaštićeni u skloništu nikada neće saznati,” kazao je nakon što se popeo na najviši evropski vrh.

Trenirao je i boks, a prvi je američki predsednik koji je dobio Nobelovu nagradu za mir zbog doprinosa u okončanju rusko-japanskog rata 1905.

Ričard Nikson je ostao zabeležen u istoriji po ostavci, kao i spoljnopolitičkim uspesima, ali je malo poznato da je bio odličan igrač pokera, te da je kao pripadnik ratne mornarice tako zarađivao pare koje je kasnije koristo za izbornu kampanju u Kaliforniji, prenosi “Histori”.

“Nikada nisam video da je izgubio,” izjavio je za magazin “Lajf” (Life) pripadnik mornarice Lester Vrobl (Wroble).