Oleksandr Aleksandrovič, ambasador Ukrajine u Beogradu, primećuje poslednjih meseci pojačano rusko prisustvo u Srbiji. Kad je reč o nelegalnim aktivnostima protiv Crne Gore na tlu Srbije, sa „elementom inostranosti", o čemu je govorio srpski premijer, ukrajinski ambasador navodi da nema pouzdanih saznanja o tome, ali da bi se moglo pretpostaviti da je Rusija jedina sila koja bi mogla biti zainteresovana za tako nešto.
Na vlasti i građanima Srbije je da odluče, ali primer Ukrajine sugeriše da je neodrživa politika sedenja na dve stolice, kaže, pored ostalog, za RSE ambasador Ukrajine u Srbiji.
RSE: Gospodine ambasadore Aleksandroviču, uputili ste nedavno pismo dvojici političara u Srbiji – Bošku Obradoviću, lideru pokreta „Dveri“ i Nenadu Popoviću, čelniku Srpske narodne partije. Zašto ste pisali toj gospodi?
Aleksandrovič: Poslao sam otvoreno pismo toj gospodi zato što su se oni i članovi njihovih stranaka sastali sa delegacijom samoproglašene Republike Krim koja je pre nekoliko dana bila u poseti Beogradu, a koja se sastojala od takozvanih zvaničnih predstavnika vlade.
Kao što veoma dobro znate, Krim je trenutno okupiran od strane Ruske Federacije i za nas je svaki susret sa zvaničnim predstavnicima okupacione vlade Krima neprijateljski akt prema Ukrajini. Kao što sam i u pismu naveo, oni su tim aktom narušili zakone Ukrajine, ali su postupili i u neskladu sa zvaničnom politikom Vlade Srbije, koja ne priznaje okupacionu vladu Krima i koja podržava suverenitet i teritorijalni integritet Ukrajine.
RSE: U tom otvorenom pismu podsetili ste na još nekoliko stvari.
Aleksandrovič: Da. Namerno sam pomenuo i napravio nekoliko paralela kad je u pitanju Kosovo. Kao što verovatno znate, Ukrajina ne priznaje jednostranu Deklaraciju o nezavisnosti Kosova i uvek smo u toj politici bili vrlo dosledni – kako zvanični predstavnici zemlje, tako i predstavnici opozicije. Otuda su za nas ti susreti bili dodatno uznemirujući. Dakle, dok se Ukrajina prema Srbiji odnosi prijateljski, poštujući njen suverenitet, neki njeni političari rade protivno našim interesima, kršeći naš integritet i teritorijalni suverenitet.
RSE: Takođe ste u pismu podsetili da je Rusija Srbiji, odnosno, tadašnjoj SRJ, uvela sankcije 1992. godine, dok Ukrajina to nije učinila?
Aleksandrovič: Da to je tačno.
RSE: Ne verujem da mnogo ljudi u Srbiji to zna.
Aleksandrovič: Ni ja, nažalost, ne verujem da mnogi to znaju. Međutim, kada govorimo o sankcijama u širem kontekstu, građani Srbije i političari protive se tome da se Srbija pridruži sankcijama protiv Rusije. Ono, zapravo, što Evropska unija traži od Srbije nije pridruživanje sankcijama nego prihvatanje evropskih vrednosti i zajedničke spoljne i bezbednosne politike, što ne mora automatski značiti pridruživanje sankcijama protiv Rusije.
Ono što to konkretno znači jeste, pored ostalog, da se Srbija harmonizuje sa odlukama i dokumentima Evropske unije o Ukrajini, o Rusiji, u kojima često imate formulacije kao što su ’ruska agresija na Ukrajinu’, ’nelegalna aneksija Krima’ itd. Razume se, srpsku vladu, njene političare, treba pitati zašto ne nazivaju pravim rečima ono što se događa u Ukrajini.
Podsetiću da je Parlamentarna skupština Saveta Evrope, čija je članica i Srbija, nedavno usvojila rezoluciju u kojoj jasno govori o političkim konsekvencama ruske agresije na Ukrajinu. Dakle, s obzirom na to da je Srbija članica te organizacije, ja sam predložio Ministarstvu spoljnih poslova Srbije i njenoj skupštini da upotrebljavaju istu terminologiju, umesto što koriste eufemizme, kao što je ’ukrajinska kriza’. Ne postoji ukrajinska kriza, nema građanskog rata u Ukrajini već se radi o direktnoj ruskoj ruskoj agresiji na Ukrajinu.
RSE: Imate li utisak da je takozvana ruska meka moć, odnosno, propaganda, u Srbiji u poslednje vreme mnogo prisutnija nego pre nekoliko godina?
Aleksandrovič: Ja sam ovde stigao pre petnaest meseci i ne mogu pouzdano da znam kakva situacija je bila pre dve ili tri godine, ali primećujem poslednjih meseci i nedelja da je rusko prisustvo sve vidljivije. Naravno, na Vladi i građanima Srbije je da odluče u kom pravcu žele da idu, ja mogu samo da podelim sa vama ukrajinsko iskustvo.
Pre tri godine naša politika je bila vrlo slična aktuelnoj politici srpske vlade; zalagali smo se za takozvani neblokovski status, što je vrlo slično vašoj politici neutralnosti, želeli smo prijateljske odnose i sa Evropskom unijom i sa Rusijom; nameravali smo da potpišemo Sporazum o asocijaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom, ali i da ne raskidamo prijateljske odnose i postojeće ugovore o slobodnoj trgovini sa Rusijom i drugim zemljama Evroazijske ekonomske unije; imali smo rusku flotu u Crnom moru, na našoj teritoriji. Pokušavali smo, dakle, da sedimo na više stolica istovremeno, ali to nas, nažalost nije spaslo od strašnih događaja koji su kasnije usledili.
Ovde u Srbiji često čujem da se svi prisećaju Titovih vremena i toga kako je on uspešno vodio neblokovsku politiku, politiku nesvrstavanja. Moj utisak je da se želi nastavak takve politike, ali iako na prvi pogled to izgleda logično, postoje dva problema u takvom pristupu: prvo, u Titovo vreme postojao je sporazum između sovjetskog i zapadnog bloka da će Jugoslavija biti tampon zona – i postojala je neka vrsta uzajamne bezbednosne garancije da nijedna strana neće pipnuti Jugoslaviju.
U tom smislu, bez umanjivanja Titove izuzetne političke mudrosti, mora se reći da je u to vreme bilo mnogo lakše voditi politiku neutralnosti. Sada je, međutim, situacija veoma različita jer se Zapad i Rusija bore za uticaj u balkanskom regionu, tako da bi, bar po mom skromnom mišljenju, bilo lakše izabrati jednu stranu i imati njenu podršku nego kao relativno mala zemlja boriti se na svim stranama. Ukrajina je pokušavala da spoji ta dva sveta, ali nije uspela.
Drugi faktor koji politiku neutralnosti čini teško održivom jeste to što aktuelni konflikt nije između Rusije i Ukrajine nego između Rusije i čitave Evrope. Rusija želi da potkopava i deli Evropu i ona Balkan koristi samo kao sredstvo za destabilizovanje Evrope, tako da, čak iako je to protivno ciljevima Srbije, ukoliko je namera Rusije da destabilizuje Balkan, ona će upotrebiti sva sredstva da to i čini.
RSE: Pretpostavljam da ste registrovali izjavu srpskog premijera Aleksandra Vučića o pojačanoj aktivnosti stranih obaveštajnih agencija u Srbiji – i sa Istoka i sa Zapada, kako je rekao. Pomenuo je i grupu u Srbiji, sa elementom inostranosti, kako se izrazio, koja je pratila crnogorskog predsednika vlade Mila Đukanovića. Prema nekim srpskim medijima nekoliko ruskih državljana proterano je iz Srbije zbog nelegalnih aktivnosti protiv Crne Gore, a neposredno posle toga u posetu Srbiji došao je visoki bezbednosni ruski zvaničnik Nikolaj Patrušev. Vidite li vi neku korelaciju između ovih događaja i te posete?
Aleksandrovič: Ja ne znam detalje o tome, ali jesam pratio izjave o tome srpskog premijera i drugih zvaničnika. Jedino što mogu da pretpostavim, iako nemam dokaze za to, dakle, to je moje lično mišljenje, jeste da, kada je reč o nelegalnim aktivnostima protiv Crne Gore, pretpostavljam da je Rusija je jedina sila koja bi mogla biti zainteresovana za to.
A što se tiče posete gospodina Patruševa, zaista nemam o tome saznanja, to je pitanje za srpsku vladu. Jedino na šta mogu ukazati jeste ukrajinsko iskustvo, gde su ruske bezbednosne agencije u hibridnom ratu protiv Ukrajine bile vrlo vidljive – i u evromajdanskim događajima i u poslednje dve i po godine rata na tlu Ukrajine.
Facebook Forum