'Baćka', talac sistema koji je sam stvorio

Iako za sebe kaže da je “čovek iz naroda” i u početku su ga od milja zvali “baćka”, odnosno otac, njegovu ličnost možda najbolje opisuje druga njegova izjava da je “pravoslavni ateista”. To znači da po potrebi može biti i sekularni političar s obzirom da igra na kartu sentimenta starijih građana za sovjetskom komunističkom prošlošću, ali i zaštitnik tradicionalnih vrednosti.

Od direktora kolhoza do borca protiv korupcije

Rođen je 1954. Odrastao je uz samohranu majku koja je radila u kolhozu kao mlekarica, ne zna ko mu je otac, zbog čega je u školi bio izložen poruzi vršnjaka.

Lukašenko je posle završenih studija pedagogije i agronomije sredinom 1970-ih služio pet godina u pograničnim jedinicama gde je bio zadužen za politička pitanja. Bio je na manje važnim funkcijama u Komsomolu (organizaciji komunističke omladine) i partiji. Potom je tokom 1980-ih postao upravnik kolhoza i prvi u svom kraju uveo korišćenje lizinga za državnu kompaniju.

Izabran je 1990. za deputata u Vrhovnom sovjetu Belorusije gde je formirao frakciju “Komunisti za demokratiju”. Bio je jedini član Vrhovnog sovjeta Belorusije koji se 1991. usprotivio sporazumu o raspadu Sovjetskog Saveza.

Te godine je objavio i članak pod naslovom “Diktatura: Beloruska varijanta?” kritikujući tadašnju vlast da ide tim putem. Međutim, kasnije je i sam nastavio tom stazom.

U nezavisnoj Belorusiji je zadržao bliske veze sa grupacijom konzervativnih komunista i sličnim frakcijama u Rusiji.

Stekavši reputaciju vatrenog borca protiv korupcije, Lukašenko je 1993. izabran za predsedavajućeg parlamentarnog odbora za suzbijanje tog problema.

Krajem te godine optužio je 70 visokih zvaničnika za korupciju, uključujući predsedavajućeg Vrhovnog sovjeta Belorusije Stanislava Šuškeviča. Iako na kraju te optužbe nisu dokazane, Šuškevič je podneo ostavku, čime su otvorena vrata za izbore i stupanje na scenu Aleksandra Lukašenka.

Audsajder postaje predsednik

Na prvim izborima za predsednika 1994. Lukašenko nastupa kao nezavisni kandidat.

Mada je smatran autsajderom i populistom bez posebnog političkog plana sem borbe borbe protiv korupcije - kako ističe analitičar Atlantskog saveta u Vašingtonu Anders Aslund - plasirao se u drugi krug u kome je osvojio čak 80 odslo glasova. “Belorusi su glasali protiv starog komunističkog establišmenta,” smatra Aslund.

Međutim, Lukašenko se vremenom fokusirao na program koji se sastojao od tri elementa: obnova sovjetskog ekonomskog sistema sa marginalnim tržišnim elementima, postepeo jačanje političke represije i bliski odnosi sa Rusijom.

“Uglavnom, usvojio je program komunista koje je pobedio, a oni su ubrzo stali iza njega”, ističe Aslund.

Od sovjetske Pruske do evropske Severne Koreje

Aslund kaže da je prvi put posetio Belorusiju 1986. i da je bio impresioniran redom i visokim nivoom ekonomske razvijenosti tadašnje sovjetske republike, dok je intelektualna opozicija bila odsutna iako je u to vreme uzimala maha glasnost i perestrojska Mihaila Gorbačova.

Po Aslundovim rečima, Belorusija je izgledala kao “Pruska Sovjetskog Saveza,” jer je bila poslednja sovjetska republika gde je komunistički ekonomski sistem funkcionisao, a, takođe, i najmilitarizovanija. Zbog toga je trebalo vremena da Gorbačovljeve reforme zažive.

Po mišljenju Valerija Karbaleviča (Karbalevich), autora knjige o Lukašenku, socijalno-ekonomska situacija u Belorusiji početkom 1990-ih ga je katapultirala u predsedničku fotelju. Naime, Lukašenko je bio “gladan vlasti”, dok je u društvu postojala “čežnja za redom” nalik na sovjetsko vreme.

"Za razliku od drugih post-sovjetskih nacija, Belorusi, koji su uspešno prošli kroz industrijalizaciju i urbanizaciju 1960-ih i 1980-ih, nisu gledali sa odobravanjem na perestrojku i glasnost poslednjeg sovjetskog predsednika Mihaila Gorbačova. Promene su za nas bile samo loše. Lukašenko je došao na vlast igrajući na osećanje slavne, relativno prosperitetne prošlosti i obećanja da će ponovo uspostaviti red i prosperitet", rekao je Karbalevič za Euronews.

Nalik na ruskog revolucionara iz 1917.

On je dodao da se sreo na kratko sa Lukašenkom 1993., sedam godina pre objavljivanja knjige.

“Iskreno, naš razgovor je bio prilično nekoherentan. On nije neko ko ume da sluša sagovornika. Podseća na ruskog revolucionara iz 1917., koji uvek podilazi željama masa i ne boji se da povuče neoubičajeni potez ukoliko smatra da će dobro poslužiti kasnije za ostvarivanje sopstvvenih ciljeva,” kaže Karbalevič.

Tako je od “sovjetske Pruske”, Belorusija postajala sve izolovanija, pa je sve češće nazivaju “evropskom Severnom Korejom”.

Unija sa Rusijom

Ubrzo nakon pobede 1994., u govori u ruskoj Dumi u Moskvi Lukašenko je predložio stvaranje Unije dve države, što je i učinjeno 1999. Predviđena je njihova intenzivna saradnja, ali i očuvanje nezavisnosti obe članice.

Sledeće, 1995. godine, održan je referendum o promeni nacionalnih simbola, zatim definisanju ruskog jezika kao ravnopravnog sa beloruskim, te jačanju ekonomskih veza sa Rusijom. Grupa od 199 poslanika je 1996. potpisala peticiju sa zahtevom za Lukašenkov opoziv optužujući ga za kršenje ustava. Nedugo nakon toga je održan još jedan referendum koji mu je omogućio produženje predsedničkog mandata, nakon čega je sazvao novi parlament sastavljen od lojalnih poslanika.

Od tada Lukašenko kontroliše sve grane vlasti. Ukoliko, na primer, parlament dva puta odbije njegov predlog za premijera, ima pravo da ga raspusti, kao i da imenuje trećinu poslanika gornjeg doma. Njegovi dekreti imaju veću važnost nego zakoni.

Prvi sukob sa Zapadom

Njegov uticaj se sve više širio pa je 1997. čak postao i predsedavajući Olimpijskog komiteta Belorusije. Tokom 1998. godine Centralna banka Rusije je obustavila promet u beloruskim rubljama, što je dovelo do njenog kolapsa. Lukašenko je reagovao preuzimanjem Centralne banke Belorusije, smenivši njeno rukovodstvo, i istovremeno optužujući Zapad za dramatičan pad nacionalne valute.

Tvrdio je te godine i da zapadne vlade kuju zaveru protiv njega pa je proterao ambasadore iz kompleksa Drazdi u blizini Minska, preselivši ih u drugu zgradu. To je izazvalo ogorčenje u međunarodnoj zajednici zbog čega su EU i SAD zabranile Lukašenku putovanje u ove zemlje. Na kraju su se ambasadori vratili u diplomatsko naselje, ali je Lukašenko nastavio antizapadnu retoriku.

U međuvremenu, zbog sporazuma Belorusije o isporukama oružja Iraku i Iranu, zapadne vlade su zauzele oštriji stav prema Lukašenku, o kome se na Zapadu počinje sve učestalije govoriti kao “poslednjem evropskom diktatoru”.

S druge strane, EU je bila zabrinuta za bezbednost svog snabdevanja gasom (Jamal) i naftom (Družba), s obzirom da cevovodi prolaze kroz Belorusiju, pa postaje sve zainteresovanija za politiku Minska, tim pre što nakon proširenja na Poljsku i baltičke zemlje deli sa njom granicu dugu 1.000 kilometara.

Poseta Srbiji za vreme bombardovanja

U vreme NATO intervencije protiv tadašnje Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) 1999., Lukašenko je posetio Beograd gde je razgovarao sa njenim predsednikom Slobodanom Miloševićem.

Tada je predložio da se SRJ priključi Uniji Rusije i Belorusije, za šta se zalagala i Srpska radikalna stranka Vojislava Šešelja, koji je 2018. osuđen za ratni zločin.

Dalje učvršćivanje vlasti

Lukašenko nastavlja da učvršćuje vlast onemogućavanjem bilo kakvog opozicionog delovanja, istovremeno obećavajući građanima poboljšanje uslova poljoprivredne proizvodnje i industrijski rast, kao i razne socijalne benefite.

Lako pobeđuje na izborima 2001., a tri godine kasnije organizuje referendum na kome je ukinuta ustavna odredba o ograničenju predsedničkog mandata.

Osvojio je treći mandat 2006. Zbog optužbi za izborne neregularnosti, EU je zabranila ulazak Lukašenku i delu njegovih saradnika. Ta mera je ukinuta dve godine kasnije u nastojanju Brisela da poboljša odnose sa Belorusijom.

Neregularnosti su zabeležene i na izborima 2010. na kojima je Lukašenko po četvrti put pobedio.

Državna preduzeća dominatna

Ubrzo nakon što je postao predsednik, Lukašenko je obustavio ograničene tržišne reforme koje je započelo prvo rukovodstvo nezavisne Belorusije, protiveći se takozvanoj šok terapiji, za koju se zalagao Zapad. Zbog toga je njegova zemlja uglavnom bila pošteđena nestabilnosti i recesije tokom 1990-ih, koje su pogodile ostale postsovjetske države, pre svega Rusiju.

Umesto toga, fokusirao se na stabilizaciju 40 velikih preduzeća iz sovjetskog vremena, kao što su Fabrika traktora u Minsku (MZT), zatim “Belneftekhim”, koji, kako navodi “Fajnenšel tajms” (Financial Times), izvozi naftne prerađevine u 70 zemalja u vrednosti od sedam milijardi dolara godišnje.

Istovremeno, “Belaruskali” proizvodi 20 odsto svetskih potreba kalijuma (potaš), neophodnog za dobijanje veštačko đubriva. Takođe, Belorusija je najveći izvoznik mleka na svetu po glavi stanovnika.

Međutim, ove kompanije su neefikasne i vlada ih subvencionše. Ekonomija sovjetskog tipa stagnira od 2012. godine, jer je, po rečima Aslunda, Lukašenko pre svega fokusiran na ostanak na vlasti i omogućavanje bogaćenja svoje porodice i najbližih saradnika. Državni sektor čini tri četvrtine ekonomije.

“Beloruska ekonomija je ostala visoko zavisna od Rusije. Njeni industrijski proizvodi su niskog kvaliteta, nisu konkurentni na Zapadu, tako da zavise od Rusije da ih kupi, dok na Zapad izvozi kalijum i naftne prerađevine,” ističe Aslund.

Lukašenkov cilj je godinama bio da se dostigne prosečna plata od 500 dolara, što je na kraju uspeo. Međutim, Aslund navodi da beloruska ekonomija može realno da osigura samo polovinu te sume, zbog čega je bilo više kriza sa deviznim kursom.

Belorusija je 2009. i 2010. primila pomoć Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), koja je potom obustavljena, jer je zvanični Minsk prekšio uslove iz sporazuma.

Inflacija je u 2011. dostigla 109 odsto. Rusija je pritekla u pomoć, ali beloruska ekonomija stagnira. Lukašenko je pokušao da dobije pomoć od MMF i EU. Međutim, iz ovih institucija nisu stigli značajniji fondovi ne samo zbog kršenja demokratskih standarda već i neefikasne ekonomske politike. U međuvremenu, i Rusija smanjuje subvencije, pa se Lukašenko u poslednje vreme sve više okreće Kini za pomoć.

Izbijanje pandemije je dodatno zaoštrilo ekonomsku krizu, između ostalo i zbog odluke Rusije, glavnog trgovinskog partnera, da zatvori granicu u cilju sprečavanja širenja virusa.

Ruska ekonomska moć

Kako ističe Aslund, takva ekonomija nije mogla da se previše razvija i iznenađenje je da je tako dugo izdržala. Ključno objašnjenje je snažna ruska pomoć, pre svega u obezbeđivanju jeftine nafte i drugih energenata, što, prema proceni Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), čini oko 10 odsto beloruskog bruto društvenog proizvoda.

Istovremeno, Rusija je najveće tržište za beloruske proizvode. Tako je u 2018-oj godini 51.5 odsto trgovinske razmene Belorusije otpadalo na Rusiju. Aslund navodi da se u ruskim radnjama se mogu naći električni šporeti iz Italije i Belorusije. Ovi drugi su manje elegantni, ali su mnogo jeftiniji i funkcionalni.

Rastući IT sektor

Iako privatni sektor čini tek četvrtinu ekonomije, inicijative poput tehnološkog parka na periferiji Minska, pokazale su se veoma uspešnim. Cilj je bio da se iskoristi veliki broj tehnološko osposobljenih mladih ljudi – što je nasleđe iz sovjetskog vremena da se u Belorusiji stacioniraju znatni delovi ineženjerskih i naučnih pogona.

Međutim, Valerij Cepkalo, koji je imao ključnu ulogu u pokretanju ovog projekta 2005. godine, najpre je smenjen, a potom proteran kada je najavio kandidaturu za predsednika Belorusije.

Još nekoliko preduzetnika iz IT sektora je uhapšeno a policija pretresla njihove kompanije koje uživaju međunarodni ugled.

Socijalna pravda

Lukašenko je uspeo da stvori makar privid socijalne sigurnosti, odnosno država garantuje zadovoljenje osnovnih potreba građana, prenosi “Volstrit džornl” (The Wall Street Journal).

“Lukašenko je ponudio društvu koncept pravde koji počiva na zavisti prema bogatima, obećavajući konfiskaciju njihovih vikendica,” kazao je za ovaj list opozicioni političar Aleksander Dabralovski.

Stoga se Lukašenko ni dan danas ne libi da pokaže brigu da li krave imaju dovoljno hrane ili su prljave, pa je tako smenio ministra poljoprivrede i još nekoliko funkcionera zbog zapuštenosti jednog gazdinstva.

Aleksandr Feduta, prvi Lukašenkov portparol, napisao je knjigu o svom bivšem šefu. Uz kritike, priznaje mu i zasluge.

“Porasle su plate, penzije, socijalna davanja – to niko ne može da ospori,” ističe Feduta.

Po mišljenju beloruskog ekonomiste i političara Jaroslava Romančuka, jedino što se može pozitivno izdvojiti iz Lukašenkove vladavine jeste osetno poboljšanje putne mreže.

Zato osim zaposlenih u državnom aparatu, uključujući i bezbednosne službe, Lukašenka podržava i veliki broj penzionera koji se oslanjaju na socijalna davanja i uglavnom prate vesti u državnim medijima.

Mini Sovjetski Savez

Mnogi kažu da je Lukašenko u svojoj državi sa desetak miliona stanovnika održao neku varijantu “mini Sovjetskog Saveza”, jer je uz praktičnu politiku očuvao i mnoge sovjetske simbole, naročito one koji se odnose na Drugi svetski rat.

Tako u Minsku i dalje figurira Staljinova statua. Lenjinova ulica postoji u svakom gradu. Obaveštajna služba se i dalje zove KGB, kao i u sovjetsko vreme.

Putevi i parkovi se održavaju u savršenom redu bez tragova đubreta ili grafita. Nema divljanja na putevima niti korišćenja automobilskih sirena. Kako je pre četiri godine, izjavio za RSE Stanislav Šuškevič prvi lider Belorusije 1990-ih: “Sovjetski Savez nije umro, nije umro ni na minut”.

Putin kao stariji brat

Lukašenko kaže da Putina smatra starijim bratom.

Ilustracija njihove prisnosti je i njegova poseta Putinu za Novu 2018. godinu u rezidenciji izvan Moskve. Tom prilikom mu je poklonio tri vreće krompira.

Međutim, kako ističe Anders Aslund, takvi gestovi više ne mogu da prikriju promenjeni ton u njihovim odnosima. Putin očekuje napredak u daljoj integraciji Unije Rusije i Belorusije, od čega se Lukašenko nakon početnog enutzijazma uzdržava, optužujući Moskvu da želi da "inkorporira" Belorusiju u Rusiji koristeći naftu i gas kao polugu.

"Razumem nagoveštaje (iz Moskve) koji kažu, ‘OK, uzmi našu naftu, ali ćemo za to da uništimo vašu državnost i postaćete deo Rusije’…Beskorisno je ucenjivati Belorusiju, savijati je (da bi nas ugušili," rekao je Lukašenko u razgovoru sa ruskim novinarima u Minsku sredinom decembra 2018.

U međuvremenu, Rusija nije spremna da više snabdeva Belorusiju energentima po povlašćenim cenama.

Putin je očito nezadovoljan Lukašenkovim igranjem i na rusku kartu, od koje očekuje jeftine energente, a u međuvremenu pokušava da izdejstvuje neke ustupke i od Zapada.

Prvi znaci razilaženja pojavili su se 2008. kada Lukašenko nije hteo da prizna nezavisnost Abhazije i Južne Osetije nakon ruske intervencije u Gruziji, kao ni kasnije aneksiju Krima 2014. "Braću ne možemo da biramo. Tako da, niko ne bi trebalo da nas stavlja pred izbor Rusija ili EU", rekao je Lukašenko 2017. godine.

Ilustracija napetih odnosa je i diplomatski incident tokom obeležavanja 75. godišnjice pobede nad fašizmom u Moskvi. Tada je Lukašenko mimo protokola prošao sa druge strane u odnosu na Putina, što je protumačeno kao neka vrsta osvete jer se ruski predsednik tokom pozdravljanja sa veteranima nije rukovao i sa njegovim sinom Nikolajem.

Nezavisna ruska novinarka Ana Plotnjikova smatra da su i Putin i Lukašenko neobrazovani i uskih pogleda.

“Ipak, Putin je prefinjeniji, sa lepšim manirima. Kao bivši upravnik kolhoza, Lukašenko je nezgrapan, netaktičan, pravni neotesanko,” kazala je Plotnjikova za Euronews.

Po mišljenju bivšeg beloruskog političara Anatolija Ljabedzke, Lukašenko već duže vreme vešto balansira između Istoka i Zapada. Kada je u sukobu sa Rusijom, laska EU – i obrnuto.

“On je sjajan političar koji politiku razume instinktivno. Istovremeno, on je okrutan, lukav i nemilosrdan. Opsednut je vlašću,” ističe Ljabedzke.

'Traktor sve izleči'

Posebno su ostale upamćene njegove lapidarne ocene pandemije korona virusa kao “pshihoze”, preporučujući kao lek: “Pijte votku, dva puta tjedno u saunu i radite na farmama, traktor sve izleči”.

Odbacio je uvođenje karantina ističući da je “bolje umreti stojeći nego živeti na kolenima, ovde nema virusa, ne vidim ih”.

Kada se na kraju inficirao korona virusom, rekao je da to nije bilo slučajno, već da mu je “podmetnut”, lakonski rekavši da nikada nije negirao njegovo postojanje, optužujući medije za pogrešnu interpretaciju.

“Kako bi neko mogao da negira nešto što zaista postoji? Takođe, zato što smo bili oprezni, virus se širio sporije nego kod ostalih”, kazao je Lukašenko.

'Kontrola ovaca'

Lukašenko je tokom 26 godina vladavine držao monologe kojima su prisutni aplaudirali. Suočen sa najvećim nezadovoljstvom građana nakon ovih izbora, po prvi put je bio u situaciji da u neposrednom kontaktu sa njima ravnopravno razgovara, pa čak i da se brani. Stoga su se njegove arogantne izjave preplitale sa iskrenim.

Tako je optužio Poljsku, Veliku Britaniju i Češku da “orkestriraju” demonstracije da bi se “kontrolisale ovce koje ne razumeju šta rade”. Iako se protestima pridružio i deo radnika državnih preduzeća koja čine okosnicu njegovog sistema vladavine, Lukašenko je posetio fabriku automobila računajući da će se nezadovoljni povući pred njegovim autoritetom.

'Budite muškarci'

Pre nego što se popeo na binu, u neposrednom kontaktu sa nezadovoljnim radnicima, poručio im je da ne brinu i da “ih neće tući”, jer mu to “nije u interesu”, dodajući da ako ga budu provocirali “rešiću to okrutno”.

“Budite muškarci, vas je cela gomila, a ja sam”, rekao je Lukašenko okružen telohraniteljima, oštro se obraćajući jednom radniku koji je snimao tu scenu telefonom: “Spusti taj mobilni”. U istom maniru je upozorio okupljene da će odgovarati “ako počnete da lomite po gradu: dajem vam časnu mušku reč". To potenciranje na mačizmu sve vreme je karakteristika njegove vladavine. Pošto je njegova glavna rivalka na ovim izborima bila Svetlana Tihanovskaja, Lukašenko je izjavio da "belorusko društvo nije spremno da glasa za ženu, jer Ustav predviđa predsednika".

'Nisam svetac'

Potom je tokom posete fabrici automobila poručio “da nije svetac”, što su neki shvatili kao iskrenost, a drugi kao demagogiju.

“Vi poznajete moju grubost. Da nije bilo grubosti, ne bi bilo zemlje, vi to znate,” dodao je Lukašenko. Nakon što su mu okupljeni radnici rekli da žele nove izbore, odgovorio je: "Imali smo izbore, i dok god me ne ubijete, neće biti novih izbora". Potom je pomirljivije rekao da je to moguće, ali nakon promene ustava na referendum, očito računajući da je to dug i komplikovan proces.

'Lukašesku'

Oštre izjave u kombinaciji sa iskrenim se mogu protumačiti i kao taktika, ali i izraz Lukašenkove zatečenosti jer nije navikao da mu iko oponira, pa je posetu ovoj fabrici završio ranije nego što je predviđeno, što su neki uporedili sa situacijom u kojoj se našao rumunski lider Nikolaj Čaušesku 1989.

Naime, on je nekoliko dana uoči svog pada organizovao miting u Bukureštu kako bi se pokazalo da i dalje uživa podršku i čvrsto drži vlast nakon pobune mađarske manjine. Međutim, masa ga je izviždala pa se skup, koji je zamišljen kao podrška pretvorio u protest, Čaušesku je pobegao sa mitinga, krenula je lavina revolucije u kojoj su do tada neprikosnoveni lider i njegova supruga smaknuti.

Zbog toga su se na demonstracijama čuli i uzvici “Lukašesku,” uz “Lugabe” (asocijacija na višedecenijskog autoritarnog lidera Zimbabvea Roberta Mugabea), te “poslednji evropski diktator”, kako ga i na Zapadu nazivaju još od početka 2000-tih godina.

'Bolje biti diktator nego gej'

Lukašenko je od početka davao izjave koje su izazivale kontroverze i diplomatske skandale. Tako je 1995. optužen da hvali Adolfa Hitlera zbog paralele između Nemačke i Belorusije.

"Istorija Njemačke je kopija istorije Belorusije. Nemačka se uzdigla iz ruševina zahvaljujući čvrstom autoritetu i nije sve loše što ima veze sa poznatom ličnošću Hitlera. Red u Nemačkoj uspostavljan je vekovima i vrhunac je dostigao pod Hitlerom", istakao je tada Lukašenko.

Potom su ga kritikovali zbog antisemitizma 2007. godine kada je u radijskom program uživo govorio o lošem stanju u gradu Babrujsk. Istakao je da to "jevrejski grad, ali da Jevreji ne mare za mesto u kome žive.”

“Pretvorili su Babrujsk u svinjac....Pozivam Jevreje koji imaju novac da se vrate u Babrujsk", rekao je Lukašenko. Predstavnički dom Kongresa SAD zatražio je od Lukašenka da povuče ovu izjavu, a reagovale su i izraelske vlasti.

Zvanični Minsk je poslao izaslanika u Izrael koji je izjavio da je Lukašenkov komentar bila “greška izrečena u šali i da ne odražava njegov stav o jevrejskom narodu”.

Lukašenko je potom razgnevio međunarodnu javnost, pre svega Nemačku, zbog izjave da je “bolje biti diktator nego gej”.

Naime, to je bio njegov odgovor na stav šefa nemačke diplomatije Gvida Vestervelea, koji se otvoreno izjašnjavao kao homoseksualac, da je Lukašenko “poslednji diktator u Evropi” pozivajući na samitu EU da se uvedu sankcije beloruskim vlastima zbog kršenja ljudskih prava.

'Pravoslavni ateista'

Lukašenko se u 21-oj godini oženio sa Galinom Želnerovič sa kojom je dobio dva sina. Mada su i dalje formalno u braku, žive odvojeno od kako je Lukašenko postao predsednik. Potom je dobio sina Nikolaja 2004. godine, prema pisanju medija, sa svojom doktorkom. Inače, predsednik Belorusije je često viđen kako igra hokej, uključujući i sa Vladimirom Putinom, voli i fudbal dok ne želi da koristi moderne uređaje poput Ajfona i Ajpeda.

'Lukašizam'

Za 26 godina vladavine, Belorusija je, po rečima Andersa Aslunda, postala Lukašenkov lični posed.

Stoga njegovi kritičari koriste termin “lukašizam” da bi opisali politički i ekonomski sistem koji je Lukašenko stvorio, odnosno autoritarnu ideologiju zasnovanu na kultu ličnosti koja sve kontroliše.

Optužen je za najmanje četiri politička ubistva i hapšenje na desetine političkih oponenata. Tako je 1999. nestao bivši ministar inostranih poslova Jurij Zaharenko, koji se distancirao od Lukašenka. Ista sudbina je zadesila i nekadašnjeg šefa Centralne izborne komisije Viktora Gončara, biznismena Anatolija Krasovskog i TV kamermana Dmitrija Zavadskog.

Dojče Vele je objavio krajem 2019. dokumentarni film u kome je Jurij Garavski, bivši pripadnik specijalne jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova Belorusije, svedočio da je učestvovao u otmici i ubistvu Zaharenka, te da je isti scenario primenjen i u slučajevima Gončara i Krasovskog.

Lukašenko se čak i ne trudi da se prikaže kao demokrata.

“Autoritarni stil vladavine karakterističan je za mene, to sam uvek priznavao i nikada se toga nisam stideo. Zemlju morate da držite pod kontrolom, glavno je samo da ne upropaštavate tuđe živote”, izjavio je 2003.

Da li je Lukašenko gubitnik?

Njegov prvi portparol Aleksandr Feduta smatra da je Lukašenko, na neki način, gubitnik.

“Za razliku od Vladimira Putina koji se sretno uspinjao u hijerarhiji KGB-a, Lukašenko nije to uspeo kao član Komsomola (lenjinističke organizacije mladih),” ističe Feduta.

On dodaje da Lukašenko nije pokazao “spektakularne veštine” ni u drugim situacijama u prošlosti.

“Ono što ga svakako izdvaja u odnosu na druge autoritarne lidere jeste žudnja i nastojanje bez presedana da podvrgne druge svojoj vladavini. Ne može da podnese ljude koji mu se suprostavljaju i imaju drugačije mišljenje od njegovog”, ocenjuje Feduta.

Valerij Karbalevič smatra da će beloruski lider “učiniti sve za moć”.

“Osobina koja najbolje opisuje Lukašenka je njegov neviđeni žar i obuzetost sa moći što se graniči s psihološkim poremećajem”, konstatuje Karbalevič.

Stoga je, po njegovom mišljenju, Lukašenko “talac” sistema koji je sam stvorio. „Lukašenko nema izbora osim da pokuša da ostane na vlasti do kraja života“, zaključuje Karbalevič.

Stoga je za autoritarne lidere politička odstupnica uvek bila najbolnije pitanje.