Odlazak od kuće, odvajanje od porodice i teški razgovori sa decom o ratu, iskustva su nekih državljana Ukrajine albanskog porekla od početka rata u Ukrajini. Za Radio Slobodna Evropa pričaju koliko su im se životi promenili u prethodnih godinu dana.

Nekada je za Neli Sjupjur (Nelli Syupyur) bilo uobičajeno da svaki dan obuče kostim za ples, a sada je za nju to poseban dan.

Sjupjur, koreografkinja po profesiji, živela je u oblasti Odese na jugozapadu Ukrajine do 24. februara 2022., kada je Rusija započela invaziju na Ukrajinu.

Tog dana je u ranim jutarnjim satima, tužna zbog zvukova sirena za opasnost, krenula sa tada trogodišnjim sinom prema zapadu Ukrajine, u nadi da će preko poljske granice stići do Nemačke.

"Na dan kada je počeo rat, ustali smo, hteli smo da podignemo novac u banci, ali je ona bila zatvorena. Nismo imali novca u džepovima, nismo imali šta da jedemo usput", seća se Sjupjuri. Do granice su morali peške.

Njen suprug, penzionisani vojnik, ostao je kako bi se pridružio ukrajinskoj vojsci u odbrani zemlje.

Od sina nije mogla da sakrije šta se dešava, iako se trudila da ostane jaka.

"Sve je razumeo. Kad smo bili blizu granice Ukrajine, rekao mi je: Mama, ustani, moraš da ustaneš. Priča o ratu, o bombama, o ljudima u Odesi i da nije bilo struje, sve je to znao".

Sjupjur je jedna od hiljada osoba albanskog porekla, za koje se veruje da su se doselili u Ukrajinu sa Balkana stotinama godina ranije. Uglavnom su stacionirani u okolini Odese, a većina je sačuvala albanski jezik i tradiciju.

Sjupur priča kako im je albanska zajednica širom sveta bila od velike pomoći kod odlaska u Nemačku.

"Otišli smo kod jedne veoma dobre nemačke porodice. Sin je bio srećan", kaže Sjupjur koja od 26. februara prošle godine živi u gradu Gisen, u Nemačkoj.

Kasnije su počeli da žive sami. Kroz socijalni program u Nemačkoj im je obezbeđen smeštaj i hrana.

Međutim, Sjupjur navodi da joj mnogo nedostaje posao. Nekada je u Ukrajini imala nekoliko plesnih škola.

"(Sada) radim na dobrotvornim koncertima u ukrajinskom ansamblu. Pojavljujem se na sceni u okviru ukrajinskog ansambla koji se ovde okupio (nakon početka rata)", kaže ova koreografkinja.

Najveća želja: Spajanje sa suprugom

Sjupur kaže da se u Nemačkoj oseća bezbedno i da ima lagodan život, ali se brine za bezbednost supruga koji se bori protiv ruskih snaga u Ukrajini.

"Ponekad razgovaramo, minut-dva najviše. Jednom nedeljno ili u dve nedelje. Samo mi napiše: Živ sam Neli, ne brini. Kada se stvore uslovi da uključi kameru, sin je veoma srećan", priča ona.

Pre početka rata, Sjupur je sa suprugom planirala da ode u Albaniju i tamo otvore školu plesa.

U želji da poboljša svoj albanski jezik, Sjupjur je pre četiri godine otišla u Tiranu u Albaniji, gde je živela neko vreme. Tamo joj se rodio sin.

"Rat mi je pokvario planove. Mnogo ljudi me je čekalo u Albaniji i na Kosovu... Nadam se da ću otići na Kosovo i u Albaniju, da se vidim sa prijateljima koji su mi često pisali", kaže Sjupur.

Podvlači da joj se proteka godina čini najdužom godinom u životu, ali je optimista i veruje da će se situacija popraviti.

"Svakog dana ustanem i kažem da se rat može završiti. Ali ko zna, niko."

'Deca su naučila kako da se zaštite od bombi'

Drugi državljanin Ukrajine albanskog porekla, Maksim Kirčev (Maxim Kirchev) iz Kijeva, nije uspeo da napusti Ukrajinu.

Iako sposoban za rat, nije mobilisan jer nema vojnog iskustva ili obrazovanje. Kirčev (40) je sa dvoje dece i suprugom otišao na zapad Ukrajine prvog dana rata.

"U prvim danima je bilo gužve u saobraćaju. Na svu sreću, deca su bila pospana", seća se Kirčev 24. februara i sirena za vazdušnu opasnost.

Nekoliko meseci je boravio u Ivano-Frankivsku, gradu na zapadu Ukrajine, gde je živela porodica njegove supruge Ljudmile.

Ipak, krajem avgusta odlučili su da se vrate u Kijev, jer su smatrali da je situacija mirnija.

"Deca su bila veoma srećna, jer su im nedostajale njihove igračke, njihovi kreveti. Uvek im je drago da posete baku i deku, ali kada dugo niste bili kod kuće, sve vam nedostaje", kaže on.

Rat je promenio viziju budućnosti

Kirčev je nastavio da radi u telekomunikacionoj kompaniji u kojoj je radio i pre rata, ali njihovi životi, kako kaže, više nisu isti.

"Od početka septembra sin je krenuo u školu, u drugi razred, a devojčica u vrtić. Počeli su da shvataju kako da se ponašaju tokom vazdušnih uzbuna. Shvatili su da moraju da idu na bezbedno mesto u zgradi tokom vazdušnih napada", kaže Kirčev.

Njegov stan nije uništen, ali Kirčev navodi da su prolazili kroz strašne trenutke.

"Mi tako upravljamo životom. Jednom su se (deca) uplašila, nakon što je bomba pogodila lokaciju 400 metara od naše kuće. Bili su uplašeni jer je bila veoma jaka eksplozija", priča on.

Dodaje da se plaše za svoje živote i da nemaju kontrolu nad onim šta bi moglo da im se dogodi narednog dana.

"Promenio se naš odnos prema određenim stvarima u pogledu toga šta je važno, a šta nije. Sada ne možemo da planiramo mesecima unapred. Ne možemo da pravimo planove za naredne godine ili mesece", kaže on.

"Nadamo se da će se rat završiti i da će Rusija biti poražena. Treba da povuku svoje vojnike i odu", kaže Kirčev.

Prema podacima Kancelarije Ujedinjenih nacija za ljudska prava od 23. februara 2023., više od 8.000 civila je ubijeno u Ukrajini od početka rata.

UN su saopštile da je ova cifra samo "vrh ledenog brega" jer se veruje da je još hiljade osoba izgubilo život.