Ima više razloga da se slavi ubistvo Osame bin Ladena, piše „Vošington Post“ (The Washington Post). Al Kaida je izgubila svog osnivača i simbola. Ličnost koja je osmislila napad 11. septembra 2001, konačno se suočila sa pravdom.
Štaviše, svet je video impresivnu moć i junaštvo američkih snaga. Bin Ladenovo uporište nije pronađeno sticajem srećnih okolnosti ili nadletanjem bespilotnih letilica, već nakon višegodišnjeg mukotrpnog prikupljanja obaveštajinih podataka – do neke od njih možda se, nažalost, došlo prilikom nezakonitog ispitivanja zatvorenika u „crnim mestima“, odnosno tajnim zatvorima CIA-e.
Finalna ekspedicija u kojoj su korišćeni helikopteri i specijalne jedinice, tzv. “mornarične foke”, perfektno je izvedena bez ijedne američke žrtve, čime je sprečeno oživljavanje sećanja na neuspelu američku misiju u spasavanju talaca u Iranu 1980.
Predsednik SAD Barak Obama, koji je neposredno nadgledao pripreme za napad, opravdano je pohvaljen od svih strana u Vašingtonu zbog dobrog sagledavanja situacije. Ova operacija je omogućila redak trenutak za slavlje i olakšanje u podeljenoj Americi.
Međutim, praktična važnost akcije možda se ne podudara sa njenim političkim i moralnim odjekom.
Njujorški Svetski trgovinski centar u plamenu nakon napada 11. septembra 2011.
U stvari, operacija protiv bin Ladena može čak da produbi probleme sa kojima se SAD suočavaju nakon 11. septembra. Prvo, nije jasno u kojoj meri će se gubitak lidera odraziti na delovanje Al Kaide.
Ako, kao što su mnogi zaključili poslednjih godina, bin Laden nije bio direktno uključen u planiranje i sprovođenje terorističkih operacija, on bi mogao vredeti Al Kaidi mrtav skoro kao da je i živ.
Kao što mogu da posvedoče sledbenici Če Gevare ili Lava Trockog, mrtvi pobunjenici i dalje mogu da inspirišu, naročito ako su stradali od ruke svojih neprijatelja. Mada je uzdrmana u antiterorističkim operacijama, Al Kaida je ostala zastrašujuća organizacija sa stotinama operativaca u Pakistanu i autonomnim ograncima u Jemenu, severnoj Africi i Evropi.
Može biti najopasnija u narednim sedmicama i mesecima, kada će verovatno pokušati da osveti smrt svog osnivača.
Uspeh u nedelju može takođe imati negativni efekat ako bude uticao da Bela kuća ili Kongres zaključe da SAD sada mogu sebi da priušte brzo povlačenje iz Avganistana.
Obama uskoro treba da odluči u kom obimu će biti povučene trupe ovog leta; neki smatraju da je cilj rata u Avganistanu – poraz Al Kaide – ostvaren. No, Al Kaida više nije jedina niti čak glavna pretnja. Postoji opasnost da talibanski pokret – koji je u ponedeljak žalio bin Ladena – uspe u preuzimanju kontrole u Avganistanu i Pakistanu.
Na kraju, lokacija na kojoj se nalazilo bin Ladenovo utočište naglašava u kojoj meri Pakistan predstavlja složen izazov. Moćno uporište je sagrađeno 2005. u blizini vojnog kompleksa koji je pakistanski ekvivalent za Vest Point (američki). Eksperti za Pakistan ističu da je teško reći da li je pakistanska vojska znala za ovo skrovište.
Savetnik Bele kuće za antiterorizam Džon Brenan (John Brennan) izjavio je da “lokacija nameće neka pitanja”. Pakistanski zvaničnici zasada javno podržavaju operaciju, koju su izvršile strane trupe u srcu njihove zemlje, a o kojoj nisu ništa znali unapred. Međutim, umešanost Pakistana u skrivanju bin Ladena ne može se isključiti – ili gurnuti pod tepih, zaključuje “Vošington post”.
Bin Lade mrtav, ne i Al Kaida
SAD je bilo potrebno da eliminišu bin Ladena da bi ispunile osećaj za pravdu i, u manjoj meri, da okončaju mit o njegovoj nepobedivosti, piše Ričard Klark (Richard A. Clarke), u “Njujork tajmsu” (The New York Times). Klark je bio koordinator za antiterorizam pri američkom Nacionalnom savetu za bezbednost od 1993 do 2001. Autor je knjige “Protiv svih neprijatelja: unutar američkog rata protiv terorizma” (Against All Enemies: Inside America’s War on Terror).
Klark, međutim, ističe da bacanjem bin Ladenovog tela u more nisu okončane terorističke pretnje, niti je time odstranjena ideološka motivacija kod onih koji podržavaju Al Kaidu.
Često se zaboravljalo zbog brutalnog nasilja u napadima Al Kaide da je proklamovani cilj terorista zbacivanje postojećih vlada u islamskom svetu i njihova zamene čistom islamskom državom i na kraju uspostavljanje Islamskog kalifata. Na Al Kaidinoj listi kao meta je bio visoko kotiran bivši egipatski predsednik Hosni Mubarak. Demonstranti na Tahrir trgu uspeli su da ga zbace bez pomoći terorista i Al Kaide.
Stoga su analitičari tvrdili čak i pre ubistva bin Ladena da Al Kaida postaje sve manje važna. Nakon njegove smrti još je izazovnije pomisliti da je okončana era Al Kaide. No, takvo radovanje bi bilo preuranjeno. Za mnoge islamističke ideologe, “Arapsko proleće” jednostavno predstavlja uklanjanje prepreka koje stoje na putu za uspostvljanje kalifata. Njihov cilj nije promenjen, niti njihova spremnost da koriste terorizam.
U narednim mesecima, bin Ladenova smrt može da ohrabri Al Kaidu da izvede terorističke napade kako bi dovela u pitanje utisak da je izbačena iz stroja.
Međutim, ozbiljnija pretnja dolazi od njenih lokalnih podružnica. Bin Laden i njegovi saradnici skrojili su Al Kaidu kao mrežu pridruženih grupa koje mogu da deluju uglavnom nezavisno, napadajući Ameriku, Evropu i sekularne vlade na Bliskom istoku kako bi doveli na vlast fundamentalističke režime. Kada je takva mreža bila uspostavljena, nije joj više bio potreban bin Laden i, u stvari, delovala je godinama sa njegovim minimalnim instrukcijama.
Podružnice koje su stvorene uz pomoć bin Ladena uključujući Al Kaidu na Arapskom poluostrvu i Al Šabab u Somaliji, i dalje regrutuju i finansiraju teroriste i obučavaju ih za napade. Ni zbivanja na Tahrir trgu niti operacija u bin Ladenovom skrovištu, verovatno neće umanjiti privlačnost islamskog ekstremizma za one koji su prijemčivi na tu ideologiju i politiku.
U mnogim islamskim društvima i dalje postoje radikalni krugovi koji se osećaju žrtvama Zapada, a što nailazi na pogodno tle među ogromnom mladom populacijom. Takvo osećanje podstiču i neefikasne i korumpirane vlade. Al Kaida je bila i jednostavno ostala ventil za pritisak, početna forma vezivnih društvenih medija, što je omogućilo mladim, militantnim džihadistima – koji su bili “siti” Zapada i svojih vlada – da se organizuju i iskale svoj gnev.
Verujući da njihova religija zahteva od njih da deluju nasilno protiv nevernika na Zapadu i uprljane, otpadničke islamske elite – islamski ekstremisti neće biti zaustavljeni ubistvom lidera Al Kaide ili čak iskorenjivanjem same ove organizacije. Oni će nastaviti svoju borbu, odbijajući da se odreknu nasilja ili prihvate demokratskije, manje korumpirane režime kao zamenu za (islamski) kalifat.
Samo zbog toga što ne znamo uvek identitet njihovih lidera ili ne vidimo hijerarhijsku organizaciju – ne znači da islamski ekstremisti ne rade istrajno kako bi pobrali plodove arapskog proleća. Izazov za SAD nije u tome da samo iskoriste prednost od pribavljenih obaveštajnih podataka nakon akcije u Pakistanu, u cilju daljeg podrivanja Al Kaide. Istovremeno, one bi trebalo da pomognu umerenim muslimanima da stvore protivtežu nasilnom ekstremizmu, koja bi imala artikulisanu, prijemčivu ideologiju i efikasnu organizacionu strukturu.
Zbačena egipatska vlada bila je korumpirana i nemoćna, kao što su i režimi koji su sada na udaru u Libiji, Siriji i Jemenu. Međutim, među grupama koje su spremne da iskoriste previranja u ovim zemljama, mnoge dele bin Ladenovu viziju represivne verske vladavine. Slična je situacija u Avganistanu i Pakistanu.
Postoje umerene, tolerantne i čak sekularne grupe u islamskom svetu, ali one često nemaju sveobuhvatnu, alternativnu viziju, ne znaju kako da je predoče javnosti ili organizacione sposobnosti da je promovišu.
Štaviše, bez investicija za otvaranje novih radnih mesta, nove vlade u ovim zemljama će pasti pod pritiskom ogromnog problema nezaposlenosti mladih. Ukoliko korupciju ne zameni efikasnost, investicije neće dati efekta i biće straćene.
Bez alternativnih pokreta sa vizijom, privlačnošću i sposobnošću da ostvari promene – postojeće ekstremističke grupe će popunjavati tu prazninu. Uprkos njegovom ubistvu, bin Ladenov cilj mogao bi još da se ostvari, zaključuje Ričard Klark u “Njujork tajmsu”.
Bin Ladenizam i "Arapsko proleće"
U “Arapskom proleću”, koje je započelo u Tunisu a nastavljeno u Egiptu, Siriji i drugim zemljama, demonstranti su inspirisani, odnosno protive se korupciji i represiji i žele posao. Pravda, modernizam i demokratija su u velikoj meri ovozemaljski zahtevi. Kao takvi, ovi pokreti su u sukobu sa ciljevima bin Ladena i Al Kaide, koji teže da uspostave represivne režima, a njihov pojam slobode protivreči htenjima koja se čuju u ovim previranjima, piše “Vol Strit džornal” (The Wall Street Journal).
Pokreti u “Arapskom proleću” su u suprotnosti sa temeljima bin Ladenizma. Ovi pokreti su uglavnom post-islamistički. Oni nisu opsednuti Amerikom, ili Izraelom, već su fokusirani na popravljanje unutrašnjih prilika u svojim zemljama. Američki ministar odbrane Robert Gejts (Gates) smatra da je Al Kaida veliki gubitnik “Arapskog proleća”, koje ju je “učinilo nevažnom, barem u političkom smislu”.
Međutim, opadanje važnosti Al Kaide ne znači da će islamske zemlje prihvatiti prepoznatljivu formu liberalne demokratije ili se odupreti uticaju politizovanog islama. Egipat nudi uznemiravajuću “predpremijeru” šta bi moglo da se desi.
Manje od tri meseca otkako je pao Mubarakov režim, privremena vlada u Kairu je iznenadila zaokretom u spoljnoj politici. Egipat je “pružio ruke” Iranu i palestinskoj terorističkoj grupi Hamas. Njegovi odnosi sa SAD i Izraelom su osetno zahladili.
Prošle sedmice Egipat je posredovao u iznenađujućem sporazumu o palestinskoj vladi nacionalnog jedinstva između Hamasa, koji kontroliše Pojas Gaze a koga podržava Teheran, i njegovog rivala Fataha koji vlada Zapadnom obalom. Kairo nije našao za shodno da obavesti SAD ili Izrael o ovim razgovorima. Egipatsko ministarstvo inostranih poslova je iznenada saopštilo plan o otvaranju granice ka Gazi, što je pogodna ruta za snabdevanje Hamasa oružjem.
Kario planira da uspostavi diplomatske odnose sa Iranom. Iranskom razaraču je nedavno bilo dopušteno da prođe Sueckim kanalom, po prvi put od 1979. godine. Egipatska armija i partije ističu da ne žele da dovedu u pitanje mirovni sporazum sa Izraelom. Međutim, “govor njihovog tela” nije teško prepoznati.
Smrt bin Ladena je uzdrmala ali nije uništila bin Ladenizam. Al Kaida ima franšizu u Jemenu koja je u usponu i može dobiti druge baze u regionu. Na primer, ako Libija upadne u haos kao Somalija. Mada smrt bin Ladena u najmanju ruku može voditi iščezavanju najekstremnije forme islama u regionu (Bliski istok), prvi znaci iz Egipta, kao predvodnika, pokazuju koliku pažnju zainteresovani u svetu i dalje moraju da posvećuju ovim nestabilnim državama.
SAD i Pakistan – najbolji (ne)prijatelji
Pre ubistva bin Ladena, odnosi SAD i Pakistana izgledali su prilično krhko, piše Samit Ganguli (Sumit Ganguly) u “Vol strit džornalu” (The Wall Street Journal).
Ganguli je director Centra pri Univerzitetu u Indijani za američku i globalnu bezbednost. Zvaničnici pakistanske armije su prošlog meseca uputili ultimatum svojim američkim kolegama da povuku specijalne snage i bespilotne letilice kojima napadaju teroriste na pakistanskoj teritoriji.
Pakistan - pristalice jedne protalibanske stranke uzvikuju anti-američke slogane tokom protesta zbog ubistva Osame bin Ladena, 2. maj 2011.
Narednih dana će se videti da li će bin Ladenova smrti uticati na poboljšanje ili pogoršanje američko-pakistanskih odnosa. Islamabad, čini se, nastoji da umanju svoju ulogu u ovoj operaciji ali još uvek može da bude pogođen talasom antiameričkog nezadovoljstva u zemlji. Vašington se može suočiti sa zahtevom Pakistana da se vojno povuče iz tog regiona sada kada je bin Laden uklonjen sa scene. Kakav god da bude ishod, ne može se tvrditi da je nedvosmisleno dobra vest u borbi protiv terorizma, istovremeno dobra vest i za odnose ove dve zemlje.
Kao što podseća Brus Ridl (Bruce Riedel) u knjizi “Smrtonosni zagrljaj” (Deadly Embrace), ti odnosi su jedno vreme bili bremeniti.
Status Pakistana kod SAD je oscilirao od najpovlašćenijeg saveznika tokom 1950-ih – kada je služio kao ključna lokacija za prikupljanje obaveštajnih podataka protiv Sovjetskog Saveza i postao formalni saveznik – do države sa najstrožim sankcijama krajem 1970-ih kada se Karterova administracija obrušila na pakistanske vlasti zbog kršenja ljudskih prava i nuklearne proliferacije.
Konstanta u ovim usponima i padovima, jeste percepcija u Pakistanu da je izdan. Tokom rata Indije i Pakistana 1971. i ustanka u Istočnom Bengalu pre toga, Islamabad je smatrao da bi SAD trebalo da čvrsto stanu na njegovu stranu, što bi se očekivalo od saveznika koji se na to obavezao ugovorom. Umesto toga, predsednik Nikson je poslao tokom rata nosač aviona “Enteprajz” u Bengalski zaliv, ali ne u cilju odvraćanja vojnih operacija Indije.
Islamabad se opet žalio tokom 1990. kada su mu SAD uvele sankcije zbog njegovog nuklearnog programa. Na kraju krajeva, samo deceniju ranije, Vašington se nije mnogo obazirao na vojnu diktaturu Zija ul Haka i naoružavao je mudžahedine u borbi protiv sovjetskih trupa u Avganistanu.
Vašington bi, naravno, imao razloga da žali zbog svoje politike tokom 1980-ih kada su ti mudžahedini okrenuli svoje oružje protiv SAD 1990-ih, a što je kulminiralo napadom 11. septembra. Ridl smatra da je džihadistički pokret, koji je danas postao teroristički, bio deo radikalnije vizije Zija ul Haka o islamističkom društvu.
Kreatori američke politike razmišljaju isuviše kratkoročno, dok su u Pakistanu previse nepoverljivi prema ciljevima Vašingtona. Nema sumnje da će obe politike morati da preispitaju budućnost problematičnih odnosa dve zemlje nakon ubistva bin Ladena, zaključuje Samit Ganguli u “Vol strit džornalu”.
Osama bin Laden je saudijski multimilioner. Rođen je u Saudijskoj Arabiji u Rijadu 1957. godine. Osumnjičen za planiranje niza terorističkih napada protiv SAD-a. 1999. FBI ga je postavio među deset najtraženijih osumnjičenika zbog njegove umješanosti u napade na američke ambasade u Keniji i Tanzaniji 1998 godine.
Majka mu je iz sirijskog glavnog grada Damaska, a otac iz Hadramevta iz Jemena. Ima pedesetčetvero braće i sestara od oca koji je bio oženjen više puta. Muhamed Avad bin Ladin, Osamin otac, porijeklom je iz Jemena, a u Džedu je došao 1940. godine. Nije prošlo mnogo godina od njegovog dolaska u Džedu, a da je od običnog lučkog nosača postao najveći građevinski poduzetnik u Saudijskoj Arabiji, vlasnik firme poznate pod imenom Bin Ladin i sinovi. Porodična firma je izvodila radove u Saudijskoj Arabiji, a i van nje, kao što su radovi u prvom proširenju dva Sveta hrama u Meki i Medini, i obnova Svetog mesdžida u Jerusalimu koji je bio izložen požaru 1969. godine.
O poslovnom povjerenju koje je porodična građevinska firma Bin Ladin uživala govori i podatak da je 1998. dobila posao izgradnje kompleksa u Haredžu, južnom predgrađu Rijada, u koji je trebalo biti smješteno oko 4.300 američkih vojnika. Posao je koštao 150 miliona dolara, a nadgledao ga je jedan od Osaminih rođaka. Muhamed Avad bin Ladin je umro 1968. godine kada je njegov helikopter udario u brdo Taif. Osama je tada imao tek 11 godina. Bogatstvo koje je Muhamed ostavio iza sebe je procijenjivano na stotine miliona dolara. Brigu i nadgledanje očevih poslova je preuzeo sin Bekr Salim sve dok i on nije poginuo 1988., nakon što se njegov privatni avion srušio u Teksasu (SAD). Osamin udio u imetku koji je ostao iza oca procjenjuje se, prema pisanju Washington Posta, na 300 miliona dolara.
Odgojen je u konzervativnoj porodici i već u svojoj sedamnaestoj godini se oženio. Završio je Ekonomski fakultet u Džedi. Naslijedio je dio očevog bogatstva i pokrenuo vlastiti biznis. Svoj borački put je započeo 1979., kada su sovjetske trupe okupirale Afganistan. Prenio je svoj posao u tu zemlju, uključujući nekoliko stotina odanih radnika i tešku građevinsku mašineriju, i krenuo u rat protiv neistomišljenika. Uvidjevši da Afganistancima nedostaje i infrastruktura i ljudska snaga za vođenje dugotrajne borbe, zamislio je da riješi oba problema istovremeno. Prvi korak bio je da uspostavi organizirani program regrutovanja. Zajedno sa šejhom i bivšim članom Muslimanske braće Abdullahom Azzamom, organizirao je ured za regrutovanje Maktab El-Khidamat.
Maktab El-Khidamat se oglašavao širom arapskog svijeta poziv mladim muslimanima da se dođu boriti u Afganistanu. Kasnije analize će pokazati da je MAK uspostavio ogranke regrutnih ureda širom svijeta, uključujući SAD i Evropu. Bin Laden je platio za transport novih regruta u Afganistan, i obezbjedio uvjete za njihovo uvježbavanje. Afganistanska vlada donirala je zemlju i resurse, dok je Bin Laden doveo iz cijelog svijeta stručnjake za gerilsko ratovanje, sabotaže i subverzivne operacije. Prošlo je nešto više od godine dana, a on je imao na hiljade dobrovoljaca za obučavanje u njegovim privatnim kampovima. Procjenjuje se da je čak 10.000 boraca bilo obučeno i steklo borbeno iskustvo u Afganistanu, pri čemu je samo mali dio njih poticao iz domaće, afganistanske populacije. Skoro polovina borbene sile dolazila je iz zemlje Ladenovog porijekla, Saudijske Arabije. Ostatak je dolazio iz Alžira (otprilike 3.000), Egipta (2.000), a hiljade drugih iz ostalih muslimanskih zemalja poput Jemena, Pakistana i Sudana.
Nakon Zaljevskog Rata, činjenica da se američke snage nalaze na afganistanskom i iračkom tlu i potpora Izraelu potiču ga na organiziranje teških napada protiv Zapada. Nakon napada 11. septembra 2001. američke su snage pokrenule Rat protiv terorizma koji je izbacio teroriste iz Afganistana i srušio talibansku vladu koja je podržavala bin Ladena.
Štaviše, svet je video impresivnu moć i junaštvo američkih snaga. Bin Ladenovo uporište nije pronađeno sticajem srećnih okolnosti ili nadletanjem bespilotnih letilica, već nakon višegodišnjeg mukotrpnog prikupljanja obaveštajinih podataka – do neke od njih možda se, nažalost, došlo prilikom nezakonitog ispitivanja zatvorenika u „crnim mestima“, odnosno tajnim zatvorima CIA-e.
Finalna ekspedicija u kojoj su korišćeni helikopteri i specijalne jedinice, tzv. “mornarične foke”, perfektno je izvedena bez ijedne američke žrtve, čime je sprečeno oživljavanje sećanja na neuspelu američku misiju u spasavanju talaca u Iranu 1980.
Predsednik SAD Barak Obama, koji je neposredno nadgledao pripreme za napad, opravdano je pohvaljen od svih strana u Vašingtonu zbog dobrog sagledavanja situacije. Ova operacija je omogućila redak trenutak za slavlje i olakšanje u podeljenoj Americi.
Međutim, praktična važnost akcije možda se ne podudara sa njenim političkim i moralnim odjekom.
U stvari, operacija protiv bin Ladena može čak da produbi probleme sa kojima se SAD suočavaju nakon 11. septembra. Prvo, nije jasno u kojoj meri će se gubitak lidera odraziti na delovanje Al Kaide.
Ako, kao što su mnogi zaključili poslednjih godina, bin Laden nije bio direktno uključen u planiranje i sprovođenje terorističkih operacija, on bi mogao vredeti Al Kaidi mrtav skoro kao da je i živ.
Kao što mogu da posvedoče sledbenici Če Gevare ili Lava Trockog, mrtvi pobunjenici i dalje mogu da inspirišu, naročito ako su stradali od ruke svojih neprijatelja. Mada je uzdrmana u antiterorističkim operacijama, Al Kaida je ostala zastrašujuća organizacija sa stotinama operativaca u Pakistanu i autonomnim ograncima u Jemenu, severnoj Africi i Evropi.
Može biti najopasnija u narednim sedmicama i mesecima, kada će verovatno pokušati da osveti smrt svog osnivača.
Uspeh u nedelju može takođe imati negativni efekat ako bude uticao da Bela kuća ili Kongres zaključe da SAD sada mogu sebi da priušte brzo povlačenje iz Avganistana.
Obama uskoro treba da odluči u kom obimu će biti povučene trupe ovog leta; neki smatraju da je cilj rata u Avganistanu – poraz Al Kaide – ostvaren. No, Al Kaida više nije jedina niti čak glavna pretnja. Postoji opasnost da talibanski pokret – koji je u ponedeljak žalio bin Ladena – uspe u preuzimanju kontrole u Avganistanu i Pakistanu.
Na kraju, lokacija na kojoj se nalazilo bin Ladenovo utočište naglašava u kojoj meri Pakistan predstavlja složen izazov. Moćno uporište je sagrađeno 2005. u blizini vojnog kompleksa koji je pakistanski ekvivalent za Vest Point (američki). Eksperti za Pakistan ističu da je teško reći da li je pakistanska vojska znala za ovo skrovište.
Savetnik Bele kuće za antiterorizam Džon Brenan (John Brennan) izjavio je da “lokacija nameće neka pitanja”. Pakistanski zvaničnici zasada javno podržavaju operaciju, koju su izvršile strane trupe u srcu njihove zemlje, a o kojoj nisu ništa znali unapred. Međutim, umešanost Pakistana u skrivanju bin Ladena ne može se isključiti – ili gurnuti pod tepih, zaključuje “Vošington post”.
Bin Lade mrtav, ne i Al Kaida
SAD je bilo potrebno da eliminišu bin Ladena da bi ispunile osećaj za pravdu i, u manjoj meri, da okončaju mit o njegovoj nepobedivosti, piše Ričard Klark (Richard A. Clarke), u “Njujork tajmsu” (The New York Times). Klark je bio koordinator za antiterorizam pri američkom Nacionalnom savetu za bezbednost od 1993 do 2001. Autor je knjige “Protiv svih neprijatelja: unutar američkog rata protiv terorizma” (Against All Enemies: Inside America’s War on Terror).
Klark, međutim, ističe da bacanjem bin Ladenovog tela u more nisu okončane terorističke pretnje, niti je time odstranjena ideološka motivacija kod onih koji podržavaju Al Kaidu.
Često se zaboravljalo zbog brutalnog nasilja u napadima Al Kaide da je proklamovani cilj terorista zbacivanje postojećih vlada u islamskom svetu i njihova zamene čistom islamskom državom i na kraju uspostavljanje Islamskog kalifata. Na Al Kaidinoj listi kao meta je bio visoko kotiran bivši egipatski predsednik Hosni Mubarak. Demonstranti na Tahrir trgu uspeli su da ga zbace bez pomoći terorista i Al Kaide.
Stoga su analitičari tvrdili čak i pre ubistva bin Ladena da Al Kaida postaje sve manje važna. Nakon njegove smrti još je izazovnije pomisliti da je okončana era Al Kaide. No, takvo radovanje bi bilo preuranjeno. Za mnoge islamističke ideologe, “Arapsko proleće” jednostavno predstavlja uklanjanje prepreka koje stoje na putu za uspostvljanje kalifata. Njihov cilj nije promenjen, niti njihova spremnost da koriste terorizam.
U narednim mesecima, bin Ladenova smrt može da ohrabri Al Kaidu da izvede terorističke napade kako bi dovela u pitanje utisak da je izbačena iz stroja.
Međutim, ozbiljnija pretnja dolazi od njenih lokalnih podružnica. Bin Laden i njegovi saradnici skrojili su Al Kaidu kao mrežu pridruženih grupa koje mogu da deluju uglavnom nezavisno, napadajući Ameriku, Evropu i sekularne vlade na Bliskom istoku kako bi doveli na vlast fundamentalističke režime. Kada je takva mreža bila uspostavljena, nije joj više bio potreban bin Laden i, u stvari, delovala je godinama sa njegovim minimalnim instrukcijama.
Podružnice koje su stvorene uz pomoć bin Ladena uključujući Al Kaidu na Arapskom poluostrvu i Al Šabab u Somaliji, i dalje regrutuju i finansiraju teroriste i obučavaju ih za napade. Ni zbivanja na Tahrir trgu niti operacija u bin Ladenovom skrovištu, verovatno neće umanjiti privlačnost islamskog ekstremizma za one koji su prijemčivi na tu ideologiju i politiku.
U mnogim islamskim društvima i dalje postoje radikalni krugovi koji se osećaju žrtvama Zapada, a što nailazi na pogodno tle među ogromnom mladom populacijom. Takvo osećanje podstiču i neefikasne i korumpirane vlade. Al Kaida je bila i jednostavno ostala ventil za pritisak, početna forma vezivnih društvenih medija, što je omogućilo mladim, militantnim džihadistima – koji su bili “siti” Zapada i svojih vlada – da se organizuju i iskale svoj gnev.
Verujući da njihova religija zahteva od njih da deluju nasilno protiv nevernika na Zapadu i uprljane, otpadničke islamske elite – islamski ekstremisti neće biti zaustavljeni ubistvom lidera Al Kaide ili čak iskorenjivanjem same ove organizacije. Oni će nastaviti svoju borbu, odbijajući da se odreknu nasilja ili prihvate demokratskije, manje korumpirane režime kao zamenu za (islamski) kalifat.
Samo zbog toga što ne znamo uvek identitet njihovih lidera ili ne vidimo hijerarhijsku organizaciju – ne znači da islamski ekstremisti ne rade istrajno kako bi pobrali plodove arapskog proleća. Izazov za SAD nije u tome da samo iskoriste prednost od pribavljenih obaveštajnih podataka nakon akcije u Pakistanu, u cilju daljeg podrivanja Al Kaide. Istovremeno, one bi trebalo da pomognu umerenim muslimanima da stvore protivtežu nasilnom ekstremizmu, koja bi imala artikulisanu, prijemčivu ideologiju i efikasnu organizacionu strukturu.
Zbačena egipatska vlada bila je korumpirana i nemoćna, kao što su i režimi koji su sada na udaru u Libiji, Siriji i Jemenu. Međutim, među grupama koje su spremne da iskoriste previranja u ovim zemljama, mnoge dele bin Ladenovu viziju represivne verske vladavine. Slična je situacija u Avganistanu i Pakistanu.
Postoje umerene, tolerantne i čak sekularne grupe u islamskom svetu, ali one često nemaju sveobuhvatnu, alternativnu viziju, ne znaju kako da je predoče javnosti ili organizacione sposobnosti da je promovišu.
Štaviše, bez investicija za otvaranje novih radnih mesta, nove vlade u ovim zemljama će pasti pod pritiskom ogromnog problema nezaposlenosti mladih. Ukoliko korupciju ne zameni efikasnost, investicije neće dati efekta i biće straćene.
Bez alternativnih pokreta sa vizijom, privlačnošću i sposobnošću da ostvari promene – postojeće ekstremističke grupe će popunjavati tu prazninu. Uprkos njegovom ubistvu, bin Ladenov cilj mogao bi još da se ostvari, zaključuje Ričard Klark u “Njujork tajmsu”.
Bin Ladenizam i "Arapsko proleće"
U “Arapskom proleću”, koje je započelo u Tunisu a nastavljeno u Egiptu, Siriji i drugim zemljama, demonstranti su inspirisani, odnosno protive se korupciji i represiji i žele posao. Pravda, modernizam i demokratija su u velikoj meri ovozemaljski zahtevi. Kao takvi, ovi pokreti su u sukobu sa ciljevima bin Ladena i Al Kaide, koji teže da uspostave represivne režima, a njihov pojam slobode protivreči htenjima koja se čuju u ovim previranjima, piše “Vol Strit džornal” (The Wall Street Journal).
Pokreti u “Arapskom proleću” su u suprotnosti sa temeljima bin Ladenizma. Ovi pokreti su uglavnom post-islamistički. Oni nisu opsednuti Amerikom, ili Izraelom, već su fokusirani na popravljanje unutrašnjih prilika u svojim zemljama. Američki ministar odbrane Robert Gejts (Gates) smatra da je Al Kaida veliki gubitnik “Arapskog proleća”, koje ju je “učinilo nevažnom, barem u političkom smislu”.
Opadanje važnosti Al Kaide ne znači da će islamske zemlje prihvatiti prepoznatljivu formu liberalne demokratije ili se odupreti uticaju politizovanog islama.
Međutim, opadanje važnosti Al Kaide ne znači da će islamske zemlje prihvatiti prepoznatljivu formu liberalne demokratije ili se odupreti uticaju politizovanog islama. Egipat nudi uznemiravajuću “predpremijeru” šta bi moglo da se desi.
Manje od tri meseca otkako je pao Mubarakov režim, privremena vlada u Kairu je iznenadila zaokretom u spoljnoj politici. Egipat je “pružio ruke” Iranu i palestinskoj terorističkoj grupi Hamas. Njegovi odnosi sa SAD i Izraelom su osetno zahladili.
Prošle sedmice Egipat je posredovao u iznenađujućem sporazumu o palestinskoj vladi nacionalnog jedinstva između Hamasa, koji kontroliše Pojas Gaze a koga podržava Teheran, i njegovog rivala Fataha koji vlada Zapadnom obalom. Kairo nije našao za shodno da obavesti SAD ili Izrael o ovim razgovorima. Egipatsko ministarstvo inostranih poslova je iznenada saopštilo plan o otvaranju granice ka Gazi, što je pogodna ruta za snabdevanje Hamasa oružjem.
Kario planira da uspostavi diplomatske odnose sa Iranom. Iranskom razaraču je nedavno bilo dopušteno da prođe Sueckim kanalom, po prvi put od 1979. godine. Egipatska armija i partije ističu da ne žele da dovedu u pitanje mirovni sporazum sa Izraelom. Međutim, “govor njihovog tela” nije teško prepoznati.
Smrt bin Ladena je uzdrmala ali nije uništila bin Ladenizam. Al Kaida ima franšizu u Jemenu koja je u usponu i može dobiti druge baze u regionu. Na primer, ako Libija upadne u haos kao Somalija. Mada smrt bin Ladena u najmanju ruku može voditi iščezavanju najekstremnije forme islama u regionu (Bliski istok), prvi znaci iz Egipta, kao predvodnika, pokazuju koliku pažnju zainteresovani u svetu i dalje moraju da posvećuju ovim nestabilnim državama.
SAD i Pakistan – najbolji (ne)prijatelji
Pre ubistva bin Ladena, odnosi SAD i Pakistana izgledali su prilično krhko, piše Samit Ganguli (Sumit Ganguly) u “Vol strit džornalu” (The Wall Street Journal).
Ganguli je director Centra pri Univerzitetu u Indijani za američku i globalnu bezbednost. Zvaničnici pakistanske armije su prošlog meseca uputili ultimatum svojim američkim kolegama da povuku specijalne snage i bespilotne letilice kojima napadaju teroriste na pakistanskoj teritoriji.
Narednih dana će se videti da li će bin Ladenova smrti uticati na poboljšanje ili pogoršanje američko-pakistanskih odnosa. Islamabad, čini se, nastoji da umanju svoju ulogu u ovoj operaciji ali još uvek može da bude pogođen talasom antiameričkog nezadovoljstva u zemlji. Vašington se može suočiti sa zahtevom Pakistana da se vojno povuče iz tog regiona sada kada je bin Laden uklonjen sa scene. Kakav god da bude ishod, ne može se tvrditi da je nedvosmisleno dobra vest u borbi protiv terorizma, istovremeno dobra vest i za odnose ove dve zemlje.
Kao što podseća Brus Ridl (Bruce Riedel) u knjizi “Smrtonosni zagrljaj” (Deadly Embrace), ti odnosi su jedno vreme bili bremeniti.
Status Pakistana kod SAD je oscilirao od najpovlašćenijeg saveznika tokom 1950-ih – kada je služio kao ključna lokacija za prikupljanje obaveštajnih podataka protiv Sovjetskog Saveza i postao formalni saveznik – do države sa najstrožim sankcijama krajem 1970-ih kada se Karterova administracija obrušila na pakistanske vlasti zbog kršenja ljudskih prava i nuklearne proliferacije.
Konstanta u ovim usponima i padovima, jeste percepcija u Pakistanu da je izdan. Tokom rata Indije i Pakistana 1971. i ustanka u Istočnom Bengalu pre toga, Islamabad je smatrao da bi SAD trebalo da čvrsto stanu na njegovu stranu, što bi se očekivalo od saveznika koji se na to obavezao ugovorom. Umesto toga, predsednik Nikson je poslao tokom rata nosač aviona “Enteprajz” u Bengalski zaliv, ali ne u cilju odvraćanja vojnih operacija Indije.
Islamabad se opet žalio tokom 1990. kada su mu SAD uvele sankcije zbog njegovog nuklearnog programa. Na kraju krajeva, samo deceniju ranije, Vašington se nije mnogo obazirao na vojnu diktaturu Zija ul Haka i naoružavao je mudžahedine u borbi protiv sovjetskih trupa u Avganistanu.
Vašington bi, naravno, imao razloga da žali zbog svoje politike tokom 1980-ih kada su ti mudžahedini okrenuli svoje oružje protiv SAD 1990-ih, a što je kulminiralo napadom 11. septembra. Ridl smatra da je džihadistički pokret, koji je danas postao teroristički, bio deo radikalnije vizije Zija ul Haka o islamističkom društvu.
Kreatori američke politike razmišljaju isuviše kratkoročno, dok su u Pakistanu previse nepoverljivi prema ciljevima Vašingtona. Nema sumnje da će obe politike morati da preispitaju budućnost problematičnih odnosa dve zemlje nakon ubistva bin Ladena, zaključuje Samit Ganguli u “Vol strit džornalu”.
Ko je Osama bin Laden?
Ko je Osama bin Laden?Osama bin Laden je saudijski multimilioner. Rođen je u Saudijskoj Arabiji u Rijadu 1957. godine. Osumnjičen za planiranje niza terorističkih napada protiv SAD-a. 1999. FBI ga je postavio među deset najtraženijih osumnjičenika zbog njegove umješanosti u napade na američke ambasade u Keniji i Tanzaniji 1998 godine.
Majka mu je iz sirijskog glavnog grada Damaska, a otac iz Hadramevta iz Jemena. Ima pedesetčetvero braće i sestara od oca koji je bio oženjen više puta. Muhamed Avad bin Ladin, Osamin otac, porijeklom je iz Jemena, a u Džedu je došao 1940. godine. Nije prošlo mnogo godina od njegovog dolaska u Džedu, a da je od običnog lučkog nosača postao najveći građevinski poduzetnik u Saudijskoj Arabiji, vlasnik firme poznate pod imenom Bin Ladin i sinovi. Porodična firma je izvodila radove u Saudijskoj Arabiji, a i van nje, kao što su radovi u prvom proširenju dva Sveta hrama u Meki i Medini, i obnova Svetog mesdžida u Jerusalimu koji je bio izložen požaru 1969. godine.
O poslovnom povjerenju koje je porodična građevinska firma Bin Ladin uživala govori i podatak da je 1998. dobila posao izgradnje kompleksa u Haredžu, južnom predgrađu Rijada, u koji je trebalo biti smješteno oko 4.300 američkih vojnika. Posao je koštao 150 miliona dolara, a nadgledao ga je jedan od Osaminih rođaka. Muhamed Avad bin Ladin je umro 1968. godine kada je njegov helikopter udario u brdo Taif. Osama je tada imao tek 11 godina. Bogatstvo koje je Muhamed ostavio iza sebe je procijenjivano na stotine miliona dolara. Brigu i nadgledanje očevih poslova je preuzeo sin Bekr Salim sve dok i on nije poginuo 1988., nakon što se njegov privatni avion srušio u Teksasu (SAD). Osamin udio u imetku koji je ostao iza oca procjenjuje se, prema pisanju Washington Posta, na 300 miliona dolara.
Odgojen je u konzervativnoj porodici i već u svojoj sedamnaestoj godini se oženio. Završio je Ekonomski fakultet u Džedi. Naslijedio je dio očevog bogatstva i pokrenuo vlastiti biznis. Svoj borački put je započeo 1979., kada su sovjetske trupe okupirale Afganistan. Prenio je svoj posao u tu zemlju, uključujući nekoliko stotina odanih radnika i tešku građevinsku mašineriju, i krenuo u rat protiv neistomišljenika. Uvidjevši da Afganistancima nedostaje i infrastruktura i ljudska snaga za vođenje dugotrajne borbe, zamislio je da riješi oba problema istovremeno. Prvi korak bio je da uspostavi organizirani program regrutovanja. Zajedno sa šejhom i bivšim članom Muslimanske braće Abdullahom Azzamom, organizirao je ured za regrutovanje Maktab El-Khidamat.
Maktab El-Khidamat se oglašavao širom arapskog svijeta poziv mladim muslimanima da se dođu boriti u Afganistanu. Kasnije analize će pokazati da je MAK uspostavio ogranke regrutnih ureda širom svijeta, uključujući SAD i Evropu. Bin Laden je platio za transport novih regruta u Afganistan, i obezbjedio uvjete za njihovo uvježbavanje. Afganistanska vlada donirala je zemlju i resurse, dok je Bin Laden doveo iz cijelog svijeta stručnjake za gerilsko ratovanje, sabotaže i subverzivne operacije. Prošlo je nešto više od godine dana, a on je imao na hiljade dobrovoljaca za obučavanje u njegovim privatnim kampovima. Procjenjuje se da je čak 10.000 boraca bilo obučeno i steklo borbeno iskustvo u Afganistanu, pri čemu je samo mali dio njih poticao iz domaće, afganistanske populacije. Skoro polovina borbene sile dolazila je iz zemlje Ladenovog porijekla, Saudijske Arabije. Ostatak je dolazio iz Alžira (otprilike 3.000), Egipta (2.000), a hiljade drugih iz ostalih muslimanskih zemalja poput Jemena, Pakistana i Sudana.
Nakon Zaljevskog Rata, činjenica da se američke snage nalaze na afganistanskom i iračkom tlu i potpora Izraelu potiču ga na organiziranje teških napada protiv Zapada. Nakon napada 11. septembra 2001. američke su snage pokrenule Rat protiv terorizma koji je izbacio teroriste iz Afganistana i srušio talibansku vladu koja je podržavala bin Ladena.
