U radnoj verziji deklaracije o Srebrenici, koja će se pred srpskim parlamentom naći krajem marta ili početkom aprila, stoji da Skupština Srbije najoštrije osuđuje zločin nad bošnjačkim stanovništvom Srebrenice u julu 1995. godine, na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde.
Efraima Zuroffa, direktora izraelskog odeljenja Centra Simon Wiesenthal, autora knjige “Lovac na naciste”, i Benjamina Warda, zamenika direktora Programa Human Rights Watch za Evropu i centralnu Aziju, smo pitali šta misle o ovakvoj formulaciji osude zločina i “solomonskom manevru” izbegavanja da se u tekst deklaracije unese reč “genocid”.
ZUROFF
Zuroff: Rekao bih da ovaj predlog rezolucije predstavlja napredak. Smatram da je najvažnije to što ta deklaracija priznaje da se zločin dogodio i osuđuje taj zločin.
Zuroff: Čujte, ja nisam ekspert za Srebrenicu. Ono što mogu reći jeste da zločini koji su činjeni u jugoslovenskom ratu na svim stranama predstavljaju klasičan slučaj etničkog čišćenja. Međutim, etničko čišćenje nije genocid. Čini mi se da se ovde radi o semantičkoj borbi.
Zuroff: Pa, u to se sve pretvorilo. Suštinska stvar je da se dogodio zločin u kojem je nekoliko hiljada ljudi ubijeno. Zato Srebrenica predstavlja najveći masakr u Evropi od II Svetskog rata. Upravo zato je važno da srpski parlament usvoji rezoluciju kojoj osuđuje taj zločin. To je značajno i to predstavlja napredak. Da li je ono što se dogodilo genocid ili nije – to je sasvim drugo pitanje, ali pošto ja nisam ekspert za Srebrenicu, uzdržao bih se od komentarisanja tog aspekta stvari.
WARD
Ward: Mislim da je najbitnije da debata ide u pravom smeru. Očigledno, predlog teksta deklaracije, iako ne eksplicitno, sadrži implicitno priznanje jer postoji referenca o presudi Međunarodnog suda pravde, u kojoj se srebrenički zločin tretira kao genocid, kao što je utvrdio i Haški tribunal u presudi Krstiću. Smatram, međutim, da su dela važnija nego reči. Najbolji način da Srbija demonstrira da se suočava sa prošlošću jeste puna saradnja sa Haškim tribunalom, politička podrška vlasti srpskom tužiocu za ratne zločine i saradnja sa susedima u istragama za ratne zločine koje oni vode.
Ward: Ako se zna da su u srpskom parlamentu i partije koje su u ne tako davnoj prošlosti imale izrazito neprijateljski stav prema zahtevima da se rasvetle zločini iz ratova devedesetih i da se zemlja suoči sa odgovornošću za zločine koji su u njeno ime tokom tih ratova činjeni, na usvajanje ove rezolucije o Srebrenici u srpskom parlamentu gledao bih pre kao na polupunu nego kao na polupraznu čašu.
RSE: Imate li osećaj kako će, ako se ovakva rezolucija u srpskoj skupštini usvoji, reagovati porodice žrtava u Srebrenici?
Ward: Pretpostavljam da će neke od njih u najmanju ruku smatrati da je nepominjanje reči “genocid” propuštena prilika. Ali, ponavljam, ovo se mora posmatrati u širem kontekstu. Iako je neosporno da je pred Srbijom još dobar deo puta – a žrtve, odnosno, majke Srebrenice, ne bi ništa više želele nego da vide Mladića u Hagu – treba primetiti da je bilo i napretka u suočavanju Srbije sa ratnim zločinima vršenim u njeno ime. Činjenica koja, po mom mišljenju, o tome najbolje svedoči jeste hapšenje i isporučivanje Radovana Karadžica Hagu.
Efraima Zuroffa, direktora izraelskog odeljenja Centra Simon Wiesenthal, autora knjige “Lovac na naciste”, i Benjamina Warda, zamenika direktora Programa Human Rights Watch za Evropu i centralnu Aziju, smo pitali šta misle o ovakvoj formulaciji osude zločina i “solomonskom manevru” izbegavanja da se u tekst deklaracije unese reč “genocid”.
ZUROFF
Zuroff: Rekao bih da ovaj predlog rezolucije predstavlja napredak. Smatram da je najvažnije to što ta deklaracija priznaje da se zločin dogodio i osuđuje taj zločin.
RSE: Imate li primedbu na to što u tekstu nema termina “genocid”?
Zuroff: Čujte, ja nisam ekspert za Srebrenicu. Ono što mogu reći jeste da zločini koji su činjeni u jugoslovenskom ratu na svim stranama predstavljaju klasičan slučaj etničkog čišćenja. Međutim, etničko čišćenje nije genocid. Čini mi se da se ovde radi o semantičkoj borbi.
RSE: Dakle, po vašem mišljenju reč je samo o semantičkoj polemici?
Zuroff: Pa, u to se sve pretvorilo. Suštinska stvar je da se dogodio zločin u kojem je nekoliko hiljada ljudi ubijeno. Zato Srebrenica predstavlja najveći masakr u Evropi od II Svetskog rata. Upravo zato je važno da srpski parlament usvoji rezoluciju kojoj osuđuje taj zločin. To je značajno i to predstavlja napredak. Da li je ono što se dogodilo genocid ili nije – to je sasvim drugo pitanje, ali pošto ja nisam ekspert za Srebrenicu, uzdržao bih se od komentarisanja tog aspekta stvari.
WARD
Ward: Mislim da je najbitnije da debata ide u pravom smeru. Očigledno, predlog teksta deklaracije, iako ne eksplicitno, sadrži implicitno priznanje jer postoji referenca o presudi Međunarodnog suda pravde, u kojoj se srebrenički zločin tretira kao genocid, kao što je utvrdio i Haški tribunal u presudi Krstiću. Smatram, međutim, da su dela važnija nego reči. Najbolji način da Srbija demonstrira da se suočava sa prošlošću jeste puna saradnja sa Haškim tribunalom, politička podrška vlasti srpskom tužiocu za ratne zločine i saradnja sa susedima u istragama za ratne zločine koje oni vode.
RSE: Dakle, predlog deklaracije vam ne izgleda kao tipičan truli politički kompromis?
Ward: Ako se zna da su u srpskom parlamentu i partije koje su u ne tako davnoj prošlosti imale izrazito neprijateljski stav prema zahtevima da se rasvetle zločini iz ratova devedesetih i da se zemlja suoči sa odgovornošću za zločine koji su u njeno ime tokom tih ratova činjeni, na usvajanje ove rezolucije o Srebrenici u srpskom parlamentu gledao bih pre kao na polupunu nego kao na polupraznu čašu.
